KADA JE VLAST VRAĆALA PARE OTETE MEDIJIMA PO „VUČIĆEVOM“ ZAKONU: Radisav Rodić i ministri. foto: fonet
Vladajuća koalicija se dovela u paradoksalnu situaciju u kojoj je Socijalistička partija Srbije, poznata po gušenju medija tokom devedesetih, preuzela ulogu zaštitnika medija i medijskih sloboda?! Socijalisti Ivice Dačića odbili su, naime, da na sednici vlade podrže Predlog izmena Zakona (iza kojih stoji Ministarstvo kulture) "jer ne žele da budu optuženi da rade isto ono što su radili u prošlosti". Šlag na tortu svakako su bile Vučićeve ocene da je novi zakon gori čak i od njegovog, po zlu zapamćenog zakona iz 1998. godine
Možda bi se za Radisava Raju Rodića, medijskog tajkuna, moglo reći da je, ukoliko se u Skupštini Srbije nakupi dovoljno glasova za usvajanje izmena Zakona o informisanju, u opasnosti da strada od „bumerang efekta“. Od sudbine vlasnika „Kurira“, „Glasa javnosti“ i svačeg još, međutim, zanimljivije bi moglo biti pitanje da li bi Srbijom u narednom periodu mogle da polete još neke ubojite naprave kružnog kretanja?
Poznato je, naime, da je Rodiću, prilikom osnivanja „Kurira“, od ključne pomoći u lansiranju i etabliranju tog tabloida bio Mlađan Dinkić (ključni igrač u rušenju vlade Zorana Živkovića, kome je „Kurir“ poslužio kao odlično sredstvo u borbi za smanjenje naklonosti birača prema vladi naslednika Zorana Đinđića). Takođe je poznato i da su upravo na inicijativu Dinkića i njegovog G17 plus, iz čijih je redova ministar kulture Nebojša Bradić, pripremljene izmene Zakona o informisanju – smišljene, po opštoj oceni, upravo zato da „stanu u kraj“ zagađenju javnog prostora koje potiče od pisanja „Kurira“ i, naročito, napadima na samog Dinkića („ljubav“ između Dinkića i „Kurira“ završena je 2005, kada je drugi Rodićev list, „Glas javnosti“, objavio feljton o sudbini srpskog novca iznetog na Kipar, koji je, navodno, Dinkić pronašao, ali nikada nije vraćen u Srbiju).
Pitanje je, međutim, da li bi i samog Dinkića i vladu čiji je on član, mogao pogoditi bumerang (makar i sa odloženim dejstvom) nakon što su u javnost plasirali tekst izmena Zakona o informisanju, koji je, po ocenama dela javnosti, dela medija i jednog od dva profesionalna novinarska udruženja, iznesenim do pripreme ovog broja „Vremena“, u utorak – sve drugo samo ne doprinos slobodi štampe?
PROTIV „KURIRA“ …I OSTALIH: Mnogo je, naime, primedbi na tekst predloženih izmena, ali i na metod i razloge zbog kojih se celom poslu prišlo. Umesto primene postojećih zakonskih rešenja, zahvaljujući kojima bi divljanje pojedinih medija, njihov teror nad pojedincima, ali i celokupnoj srpskoj javnosti, bio nemoguć, država je pristupila donošenju novih propisa koji prete da ugroze opstanak ne samo „Kurira“ i sličnih živopisnih proizvoda na papiru, nego i potpuno nedužnih, ali izrazito siromašnih, srpskih glasila. Tu neverovatnu pojavu objasnio je Vlajko Senić, poslanik G17 plus, još neverovatnijom tvrdnjom da primena već postojećih zakona „nije u nadležnosti ministara iz G17 i zato se pribeglo ovom rešenju“! Da situacija bude gora – poslu sa sumnjivom motivacijom (po mnogim ocenama, reč je o obračunu sa jednom medijskom kućom, a ne o uspostavljanju principa koji važe u celom civilizovanom svetu) vlada je pristupila na ako ne bahat, a onda svakako trapav način – bez organizovanja javne rasprave tokom koje bi predstavnici profesije mogli da iznesu svoja mišljenja i predloge.
A da situacija bude tragikomičnija – vladajuća koalicija se dovela u paradoksalnu situaciju u kojoj je Socijalistička partija Srbije, poznata po gušenju medija tokom devedesetih (uz nesebičnu pomoć nekadašnjeg ljutog radikala, danas prodemokratski, proevropski i napredno orijentisanog Aleksandra Vučića) preuzela ulogu zaštitnika medija i medijskih sloboda?! Socijalisti Ivice Dačića odbili su, naime, da na sednici vlade podrže Predlog izmena Zakona (iza kojih stoji Ministarstvo kulture) „jer ne žele da budu optuženi da rade isto ono što su radili u prošlosti“. Šlag na tortu svakako su bile Vučićeve ocene da je novi zakon gori čak i od njegovog, po zlu zapamćenog zakona iz 1998. godine!
KAKO DO PODRŠKE: Sednica Skupštine Srbije na kojoj bi poslanici trebalo da razmatraju Predlog izmena Zakona o informisanju zakazana je za četvrtak, kada će ovaj broj „Vremena“ već biti na kioscima. U utorak, kada je list pripreman, nije bilo poznato na koji način vlada planira da nakupi dovoljan broj glasova za usvajanje izmena zakona, s obzirom na nespremnost svih stranaka članica koalicije da stanu iza Predloga Ministarstva kulture. Pojavila se samo informacija da poslanička grupa Demokratske stranke sprema amandmane na Predlog upućen Skupštini, što je protumačeno kao pokušaj ključne vladajuće stranke da „izbegne veliku bruku“.
„Velika bruka“ bi, prema mišljenju kritičara predloženih zakonskih izmena, mogla biti logična posledica donošenja propisa koji predviđa mogućnost gašenja medija po kratkom postupku (doduše, ne u roku od 48 sati pred prekršajnim sudom, kao u Vučićevo vreme), čudnu povezanost prava na izražavanje (izdavanje novina) i finansijske situacije i razne druge, najblaže rečeno, neobične odredbe. Upadljivo nepravedno prema medijima i novinarima, recimo, deluje rešenje prema kome je, u slučaju da je račun medijske kuće u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana „osnivač dužan da bez odlaganja obustavi izdavanje javnog glasila“?! I sve to u situaciji kada je 61.000 preduzeća u Srbiji u blokadi?! Obustava rada, prema predloženim zakonskim izmenama, nužna je i u slučaju pada osnivačkog uloga ispod propisanog nivoa, koji je za dobar broj siromašnih srpskih medija jednostavno – nedostižan.
GDE SME DA SE LAŽE: Ne mnogo racionalnije deluju i odredbe o zabrani kršenja pretpostavke nevinosti (prema kojima su kazne fiksne i nisu povezane sa stepenom uvrede, nego sa dnevnim, odnosno nedeljnim prihodom „klevetničkog“ medija) ili odredba prema kojoj osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila. Najspornija bi, međutim, mogla biti činjenica da odredbe novog zakona, čije je predlaganje, navodno, motivisano potrebom „unošenja većeg reda i odgovornosti u sferi medija“, važe samo za štampana glasila koja se distribuiraju na teritoriji cele Srbije, a ne i na lokalna glasila. Da li bi to moglo da znači da će, ubuduće, laganje nekim medijima biti dozvoljeno, a nekim ne? I kakve sve to ima veze sa „unošenjem većeg reda i odgovornosti u sferi medija“?
Zauzeti pokušajima skupljanja poslaničke podrške (kako cela priča ne bi dobila potpuno političku dimenziju i dovela do zaključka o oslabljenom kapacitetu vlade) i pripreme amandmana na predloženi tekst (u cilju već pomenutog „izbegavanja velike bruke“) predstavnici vlasti nisu dali konkretne odgovore na ta i druga pitanja (poput pitanja Ljiljane Smajlović, predsednice Udruženja novinara Srbije: „Ukoliko neko za nekog državnog zvaničnika kaže da je, na primer, lopov, da li ja to smem da prenesem i na koji način će se to tumačiti?“). Stigla je samo najava da predloženi tekst temeljno razmatra i drugo novinarsko udruženje (Nezavisno udruženje novinara Srbije), koje je u startu bilo blagonaklono prema novim rešenjima, da bi onda bile primećene i neke nelogičnosti. NUNS je najavio da će predložene izmene uporediti sa evropskom praksom i standardima, a beogradska kancelarija OEBS-a „neutralno“ je saopštila da „proučava izmene i dopune Predloga zakona o informisanju, kao njihovo usklađivanje sa evropskim standardima“. S druge strane, Ministarstvo kulture saopštilo je da su „svi konstruktivni predlozi dobrodošli“, ali da se „neće odustati od uvođenja principa odgovornosti za poštovanje osnovnih normi profesionalnog i objektivnog novinarstva“.
U obrazloženju tog zakona se kaže kako se „za osnivače štampanih javnih glasila uvodi minimalan iznos osnovnog kapitala kao garant likvidnosti za one subjekte koji obavljaju poslove od opšteg interesa“. To u suštini znači da vlada smatra da su izdavači novina unapred krivi, ili bar sumnjivi i da, radili korektno ili ne, moraju da ostave više novca na stranu, da bi mogle da im se naplate kazne, a i kao kaucija za slučaj da, kao studenti od gazdarice, pobegnu na drugu adresu. Stanje na računu ima im se službeno proveravati svakih mesec dana. Tako isto, kad nekog puste na uslovnu slobodu, on mora da se povremeno javlja policijskoj stanici ili socijalnom radniku. Zašto zakonodavac onemogućava da novine u krizi promene izdavača?
Ako je potencijalno ugrožen javni interes, zašto samo toliko? Joci Amsterdamu dosudilo 300.000 kaucije, a izdavačima nedeljnih novina samo 10.000! To je potcenjivanje.
Izgleda da je taj zakonski predlog eho vremena u kome je izdavanje novina tretirano kao proizvodnja otrova i eksploziva. A tako je i formalno bilo.
Da li se od medicinskih ustanova traži da obezbede minimum kapitala za slučaj greške u lečenju? Da li se od građevinara traži da obezbede minimum kapitala za slučaj da se zgrada sruši i zatrpa stanare i komšije? Da li putari polažu depozit za slučaj da dođe do odrona i posledično do saobraćajne nesreće s teškim posledicama?
Ovim zakonom se uvodi imovinski cenzus i ograničava se mogućnost izdavanje novina. Kažu da je „usklađen sa svim evropskim normama“, da je u skladu s članom 50. i 51. stav 1. Ustava Republike Srbije prema kome je svako slobodan da osniva novine bez odobrenja, na način predviđen zakonom, ali predlažu jedan u suštini antimedijski, birokratski zakon. Neće biti da je vlada nastojala da obezbedi da izdavači novina plaćaju dugove štamparijama da bi ove mogle da plate grafičke radnike… A tu, nedavno, vlada se hvalila da će pomoći krizom dugoročno ugrožene štampane medije.
Kako će se pod uticajem tog zakona ponašati privatni izdavači novina? „Štrojiće“ novinare i pretiće im da nikako ne nazivaju ministre lopovima – što je u Srbiji kao kad se kaže „dobar dan“.
Makar bio povređen javni interes i prekršen kodeks pristojnog komuniciranja, ovde se mora citirati novokomponovana novinarska izreka: „Cilj je Rodić Raja, a odoše naša jaja!“
NEĆE ODUSTATI: Nebojša Bradić
„Novčani deo osnovnog kapitala osnivača štampanog javnog glasila koje se distribuira na teritoriji cele Republike Srbije mora iznositi najmanje 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za osnivača koji izdaje jedno dnevno javno glasilo, 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za osnivača koji izdaje više dnevnih javnih glasila, 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za osnivača koji izdaje jedno nedeljno ili periodično javno glasilo, 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za svako naredno do ukupno četiri nedeljna ili periodična javna glasila i iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za osnivača koji izdaje pet ili više nedeljnih ili periodičnih javnih glasila.
Iznos iz stava 3. ovog člana mora biti u celosti uplaćen prilikom upisa javnog glasila u registar javnih glasila.
Osnivač javnog glasila mora održavati vrednost novčanog dela osnovnog kapitala na nivou koji je najmanje jednak vrednosti minimalnog osnovnog kapitala iz stava 3. ovog člana za sve vreme izdavanja javnog glasila.
Ako se osnovni kapital osnivača javnog glasila smanji ispod vrednosti iz stava 3. ovog člana, osnivač javnog glasila dužan je da u roku od 30 dana obustavi delatnost izdavanja javnog glasila.
Po proteku roka iz stava 6. ovog člana nadležni javni tužilac dužan je da bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila.
Sud je dužan da u roku od 12 sati od podnošenja Predloga javnog tužioca izrekne osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila, do ispunjenja uslova iz stava 3. ovog člana…“
„Član 14a
Osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila.
Ugovor ili drugi pravni posao koji za predmet ima prenos, odnosno drugo raspolaganje pravima iz stava 1. ovog člana ništav je…
Član 14b
Registar javnih glasila vodi organizacija nadležna za vođenje registra privrednih subjekata.
Ministar nadležan za poslove javnog informisanja bliže uređuje način vođenja registra javnih glasila.
Član 14v
Organizacija koja vodi registar javnih glasila jednom mesečno, na zahtev republičkog organa uprave nadležnog za poslove javnog informisanja, dostavlja izvod iz Registra javnih glasila sa podacima o osnivačima javnih glasila.
Izvod iz Registra javnih glasila iz stava 1. ovog člana sadrži naziv i matični broj za svakog osnivača javnog glasila, podatak o novčanom delu osnovnog kapitala, kao i pregled svih javnih glasila čiji je osnivač. Organ uprave iz stava 1. ovog člana dostavlja izvod iz Registra javnih glasila organizaciji koja sprovodi postupak prinudne naplate.
Organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u roku od tri dana od dana prijema izvoda iz stava 1. ovog člana dostavlja organu uprave nadležnom za poslove javnog informisanja podatke o prinudnoj naplati za svakog od osnivača javnih glasila koji su navedeni u tom izvodu, sa posebnom naznakom o periodu obustave svih plaćanja.
Ako je osnivaču javnog glasila račun u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana poslovanja, osnivač javnog glasila dužan je da bez odlaganja obustavi delatnost izdavanja javnog glasila.
Ako osnivač javnog glasila iz stava 5. ovog člana ne obustavi delatnost izdavanja javnog glasila, organ uprave nadležan za poslove javnog informisanja o tome obaveštava nadležnog javnog tužioca, koji je dužan da bez odlaganja pokrene postupak za privredni prestup pred nadležnim sudom i zatraži izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila za sve vreme trajanja obustave svih plaćanja.“
(Predlog zakona u celini možete videti na našem sajtu, u tekstu iz odeljka Vesti.)
Da li je opravdano ograničavati slobodu izražavanja na osnovu normi finansijske prirode – pitanje je koje se, nakon čitanja Predloga izmena Zakona o javnom informisanju, između ostalih, postavilo Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja. U izjavi za „Vreme“, Šabić upozorava i na neka druga rešenja predložena izmenama Zakona, zbog kojih smatra da je tekst upućen poslanicima „u najmanju ruku kontroverzan“, ali podseća i na odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima i praksu Evropskog suda za ljudska prava, o kojima bi valjalo dobro razmisliti:
„Zakon o javnom informisanju je, bez sumnje, zakon koji za svako demokratsko društvo, odnosno društvo koje to želi da bude, ima prvorazredan značaj. Zato je šteta što je aktuelni predlog za izmene i dopune ovog zakona artikulisan brzo i bez javne rasprave koja bi omogućila novinarima, njihovim asocijacijama, ali i široj javnosti, posebno stručnoj, da daju odgovarajući, kvalitetan doprinos. Posledica toga je da se za sadržinu ovog predloga može reći da je prilično kontroverzan.
Naime, sa jedne strane imate rešenja koja se zasnivaju na idejama koje zavređuju bezrezervnu podršku. U tom kontekstu, ilustracije radi, pomenuću utvrđivanje registra medija, odnosno veće transparentnosti svojinske strukture medija, zatim zaštitu maloletnika od objavljivanja kojim se ugrožava njihov integritet, ili sprečavanje objavljivanja eksplicitnih pornografskih sadržaja. Već na prvi pogled je jasno da je reč o rešenjima koje je lako podržati.
Neka druga rešenja već izazivaju dileme. To su, recimo, odredbe o za naše prilike visokom novčanom osnivačkom kapitalu od 50.000 evra, kao i odredbe kojima se javna glasila stavljaju van prometa, po kojima ih osnivač nikakvim pravnim poslom ne može preneti na drugoga. Nisam siguran da je za svakoga shvatljiv racio ovih odredbi, te da one neće nepotrebno otežati inače lošu ekonomsku situaciju štampanih medija.
Naravno, najviše pažnje zaslužuju odredbe koje zbog smanjivanja osnivačkog uloga ili blokade računa preduzeća predviđaju obavezu izdavača da prestane sa izdavanjem glasila i to pod pretnjom kazne do čak 20 miliona dinara.
Mislim da ove i sve druge odredbe kojima se predviđa ograničavanje izdavanja novina moramo sagledavati u kontekstu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Odredbama Konvencije, kojima je zajemčena sloboda izražavanja i praksom suda iz Strazbura već je definisano da je slobodu izražavanja, budući da uključuje određene obaveze i odgovornosti, moguće ograničiti, ali samo pod pretpostavkom kumulativnog ispunjavanja tri uslova.
Prvo, da su sankcije, uslovi, mere i sl. predviđeni zakonom.
Drugo, da se primenjuju radi zaštite unapred utvrđenih interesa kao što su državna javna bezbednost, sprečavanje nereda i zločina, zaštita zdravlja i morala, ugleda i prava drugih, sprečavanje širenja tajnih informacija, te očuvanje autoriteta i nezavisnosti pravosuđa.
I treće, da je njihovo preduzimanje neophodno u demokratskom društvu.
U svetlu potrebe ispunjenja tih uslova, mora se ceniti mogućnost, odnosno opravdanost ograničenja slobode izražavanja na osnovu normi koje su finansijske, odnosno fiskalne prirode i kakve je, sa nekim drugim primerenijim sankcijama, logično očekivati u zakonima o porezima ili preduzećima, a ne u Zakonu o javnom informisanju.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
