"Sa ekonomskog stanovišta nije bitna raširenost korupcije. Mnogo je važnije da li se plaća samo na jednom mestu i da li se usluga dobije kada se plati. U korupciji nije najgore to što mora da se plati, nego što su transakcioni troškovi visoki. Zašto visokokorumpirana društva imaju niske stope rasta"
Glavni uzrok korupcije u Srbiji je prevelika državna intervencija u privredi, kao nesrećno nasleđe komunističkog i Miloševićevog režima. U Srbiji su i transakcioni troškovi korupcije veliki, što znači da onaj ko plaća za neku uslugu mora da daje novac na više mesta, a pri tom nije siguran da će za plaćeno dobiti uslugu. Korupcija ima veoma velik uticaj na blagostanje srpskog društva i vlast mora biti na čelu borbe protiv tog zla.
Sa ovakvom dijagnozom u istraživanju „Korupcija u Srbiji“ beogradski Centar za liberalnodemokratske studije (CLDS) prijavio se na konkurs američke Atlas fondacije. Početkom aprila iz Ferfaksa stigla je vest da je prestižna nagrada „Ser Entoni Fišer“, koja u slobodnom svetu uživa veoma visok rejting, dodeljena CLDS–u.
Stiudija je inače urađena prošle godine uz finansijsku potporu CIPE-a (Center for internacional private enterprises), a naručena je sredinom 2000. godine, dakle pre promene vlasti u Srbiji i završena prošle godine. „Vreme“ je objavilo njene najzanimljivije delove. Nagradu je u ime Centra primio jedan od autora studije potpredsednik CLDS-a i profesor Pravnog fakulteta Boris Begović.
„VREME„: Šta se žiriju dopalo u studiji „Korupcija u Srbiji„?
BORIS BEGOVIĆ: Dopala im se vrlo hladna ekonomska, u pojedinim trenucima gotovo cinična analiza fenomena korupcije. Za razliku od mnogih studija koje problemu korupcije pristupaju emotivno i moralistički, mi smo korupciji prišli vrednosno neutralno i smireno. Dakle, prvo smo posmatrali fenomen da bismo tek onda utvrdili da li je on problem. Mi koji smo radili na studiji kao građani, na moralnom planu, duboko osuđujemo korupciju, ali kao istraživači smo prema korupciji imali vrednosno neutralan odnos sa idejom da istražimo njene uzroke.
Istraživali smo zatim mehanizme korupcije. I u tom delu opet nismo zauzeli generalno moralistički stav da je nešto loše davati i primiti pare. Interesovalo nas je koji su to podsticaji koji dovode do toga da dve strane učestvuju u korupciji.
I na kraju, želeli smo da istražimo koje su posledice korupcije po blagostanje društva. Prevedeno na srpski, da li je nama s korupcijom bolje ili gore?
Generalni stav autora studije je da ako protiv nečeg treba da se borimo, onda treba prvo da znamo zbog čega se protiv toga borimo, treba da znamo kako „to“ funkcioniše, zašto nam je neprijatelj, kako razmišlja… da bismo protiv „toga“ mogli delotvorno da se borimo. Jer, postoji ogroman broj aktivističkih grupa koje se bore protiv korupcije, a nisam sasvim siguran da dobro razumeju problem.
Radili smo i dva empirijska istraživanja. Jedno je bilo istraživanje percepcije, odnosno šta javnost misli o korupciji i kakva su iskustva građana, da li su, kako su i zašto su nekoga potplaćivali. Drugo istraživanje rađeno je na uzorku od 300 privatnih preduzetnika koji su nam govorili o svojim iskustvima s korupcijom.
Dakle, mi smo teorijski postavili neke hipoteze koje smo onda testirali. Primera radi, jedna od najopasnijih stvari u korupciji sa stanovišta efekata na blagostanje je kada pojedinac mora da korumpira veliki broj državnih službenika za istu stvar. Pitanje je: da li je korupcija centralizovana po sistemu „platim na jednom mestu i dobijem ono što sam želeo“ ili moram da gubim vreme tražeći kome sve i na koliko mesta treba da platim. Testirali smo koji je to stepen disperzovanosti korupcije u Srbiji. A zatim smo testirali da li kada neko plati i dobije plaćenu uslugu.
Zašto su ti podaci bitni?
Za nas su oni mnogo bitniji nego generalno rezultati o raširenosti korupcije jer nam pokazuju koji su to efekti korupcije. Najgori efekat korupcije je ono što ekonomisti nazivaju transakcioni troškovi. Šta su transakcioni troškovi korupcije? Nije to što moramo da platimo neku uslugu. Platićemo 1000 dolara, eura… to nije problem. Problem je što moramo da provedemo svoje radno vreme, što moramo da uložimo sebe u to da istražimo kome to treba da platimo, kako da mu platimo i da se onda pobrinemo da ćemo zaista dobiti uslugu koju smo platili, odnosno da obezbedimo „sprovođenje ugovora“. A to sve oduzima ogromne resurse. Korupcija nije besplatna. U našoj anketi pokazalo se da vrlo velik broj privatnih preduzetnika provodi preko 20 odsto svog radnog vremena ugovarajući usluge korupcije i „sprovodeći ugovor“. Za jedno društvo najgore je ako se ogromna energija, radno vreme, resurs radne snage koriste na taj način.
Vi ste, dakle, u istraživanju pošli od činjenice da najveći problem nije to što korupcije ima, već što se potroši mnogo resursa da bi se u njoj učestvovalo.
Korupcija je sama po sebi preraspodela – 1000 dolara ili eura prelazi iz džepa u džep. I da je to samo to, efekat na blagostanje ne bi postojao, obim blagostanja ostao bi nepromenjen, samo je došlo do preraspodele koja je možda pravedna ili nepravedna. Ali, ekonomisti se ne bave pravdom.
Problem je, međutim, u tome što to nije moguće jednostavno sprovesti bez ogromnog angažovanje sopstvene radne snage.
Koja su društva koja se guše? Ona gde se resursi koriste za redistribuciju postojećeg bogatstva, a ne za stvaranje novog. A korupcija je zapravo mehanizam redistribucije postojećeg bogatstva i u njoj se troše ogromni resursi pa zato društvo stagnira.
To je jedan od razloga zašto visokokorumpirana društva imaju niske stope rasta. Jer, umesto da se resursi koriste produktivno i za stvaranje nove vrednosti, oni se isključivo koriste u preraspodeli postojećeg bogatstva. I zato je korupcija samo jedan korak do organizovanog kriminala. A ta vrsta kriminala je delatnost kojom se preraspodeljuje postojeća vrednost uz ogromno trošenje resursa. Jer, svi oni „radnici“ kojima su pištolji osnovno sredstvo za rad radili bi za strugovima i plugovima i proizvodili novu vrednost. I to je osnovni problem korupcije.
Na osnovu našeg zaključka da se ogromni resursi odvlače od stvaranja nove vrednosti i prevlače u korupciju, možemo da kažemo da je korupcija zlo. Ne zato što korupciju osuđujemo na moralnom planu, nego zato što korupcija umanjuje bogatstvo jednog društva.
Da li to znači da korupcija kao društveni fenomen nije za osudu ako se kroz nju ne troše resursi?
Tu smo na vrlo klizavom terenu, na terenu bazičnih vrednosnih sudova. Korupcija uvek znači rasipanje resursa, ali poenta je u sledećem. Različite forme korupcije označavaju različit nivo rasipanja resursa. Mi imamo grube forme korupcije, one koje za svoje sprovođenje uzimaju ogromnu količinu resursa i to je ta osnovna razlika između decentralizovane i centralizovane korupcije. I zato je decentralizovana korupcija jako loša, jer vuče i troši ogromnu količinu resursa.
Mnogi ljudi kažu da se s padom komunizma u Rusiji odjednom stvorila korupcija. To nije tačno, ona je za vreme komunizma bila izuzetno centralizovana jer je postojao mehanizam sprovođenja a zvao se KGB. Ta služba je nestala posle pada komunizma, a korupcija se raširila jer je svaka šuša u Rusiji mogla onda da uzme neku paru.
Ali to je i naš slučaj?
Pa jeste. Samo teorijski možemo da pretpostavimo da je korupcija bila jako centralizovana u vreme Broza, a da je s Miloševićem došlo do određene decentralizacije korupcije. Što ne znači da ona nije bila pod čvrstom kontrolom onog ko je stvorio ceo sistem. Korupcija je pod Miloševićem bila institucionalizovana, ali je na određen način bilo dozvoljeno njeno širenje, odnosno širi broj ljudi imao je mogućnost da iskoristi svoj položaj i da se domogne određenih prihoda.
Kod te institucionalne korupcije postoje dve bitne stvari. Vladar na taj način s jedne strane omogućava podanicima – državnim činovnicima da ostvare određeni prihod i time kupuje njihovu lojalnost. S druge strane, budući da vladar zna koliko su državni službenici korumpirani, a oni znaju da vladar to zna, njima ne padaju na pamet razni eksperimenti da se bune ili traže veći deo kolača. Tako se uspostavlja takozvani mehanizam taoca, što jeste jedna vrsta ravnoteže u kojoj niko nema podsticaj da izađe iz te situacije.
Da li je to i odgovor na pitanje zašto je Miloševićev sistem bio stabilan tolike godine?
Upravo tako. Institucionalizovana korupcija je mehanizam za stabilizaciju vlasti. Moguće je definisati korupciju kao mehanizam kojim vlast, odnosno vladar, obezbeđuje prisvajanje renti, što bi ekonomisti rekli, nezarađenih prihoda. Moguće je u razmatranju različitih oblika korupcije provući za sve vlasti zajedničku liniju koja na vrlo niskim nivoima kreće kao najsirovija pljačka do najsofisticiranijih vidova korupcije koji se često nazivaju „lobiranjem“ u razvijenom zapadnom svetu. Zajednička linija je to što vlast želi da maksimizuje svoje prihode. Koliko je ta vlast primitivna toliko su primitivni i metodi maksimizacije prihoda, odnosno metodi prisvajanja rente. Tu se razlikuje nivo civilizovanosti određenih država: u nekim društvima vladar je išao s toljagom u ruci i naplaćivao ono šo je smatrao da mu pripada. Današnji vladari u razvijenim zemljama Evrope koriste neke druge mehanizme.
Za nas istraživače, ti mehanizmi korupcije su ključ istraživanja. Pokazali smo da je, nažalost, korupcija u Srbiji prilično decentralizovana i da čak i kada neko plati, u određenom broju slučajeva ne dobije ono što je platio. A to nije dobro za efikasnost poslovanja, ako neko mora naknadno da uteruje ono što mu pripada. Zašto je mafija efikasna organizacija? Zato što nikome ne pada na pamet da joj ne plati jer zna šta sledi. Kao što nikome u Sovjetskom Savezu nije padalo na pamet da se šali s KGB-om.
Mafija i KGB su organizacije koje imaju vrlo striktnu hijerarhiju, zatim mogu da pokažu verodostojnu pretnju i njihovi „zaposleni“ nemaju nikakvih skrupula da nekome prospu mozak. Sve je to vrlo bitno kao signal koji se šalje okruženju, odnosno poslovnom partneru.
Prema vašem istraživanju, šta je veliki uzrok korupcije u Srbiji?
U ekstenzivnoj državnoj intervenciji, odnosno u izuzetno visokom stepenu regulacije privredih tokova. To je nasleđe, s jedne strane komunističko, s druge strane Miloševićevo. Može se čak tvrditi da su neke intervencije (regulativa) bile uvedene isključivo da bi se stvorio prostor za korupciju. To je tipično u spoljnoj trgovini, recimo, ceo sistem kontingenata i dozvola za uvoz. Čim postoji visoka državna intervencija, čim postoje velika diskreciona ovlašćenja državnih službenika, čim jedan državni službenik može da se pita i na osnovu njegovog odgovora bilans uspeha nekog preduzeća pretrpi teške promene – e, to je prostor za korupciju.
U ovoj studiji nismo želeli da osuđujemo ljude, nego sistem. Svaki put kada postoji visoki stepen državne intervencije i diskrecionih prava, kada tržište ne reguliše odnose – postojaće korupcija. Nobelovac Gari Beker je rekao: „Ako ukinemo državu, ukinuli smo i korupciju.“ Naravno, niko pametan neće da ukida državu, ali je bitno da znamo šta je uzrok, a šta posledica.
Kako se onda boriti protiv korupcije?
Protiv korupcije ne može da se vodi delotvorna akcija ako na čelu te akcije nije vlast. Ako ona neće da se bori protiv korupcije, onda je to propala stvar jer je vlast ključni akter i jer ona raspolaže polugama kojima može da utiče na sve to. Vlast je ta koja priprema i donosi zakone kojima će se deregulisati ekonomska oblast. Vlast određuje kolika će biti državna intervencija. Moj najveći doprinos bio je, na primer, to što sam se dok sam radio u saveznoj vladi izborio da se ukinu obavezne prijave spoljnotrgovinskog posla. I time sam navukao bes najmanje stotinak službenika.
Dakle, ako vlast nije rešena da uradi sve što treba u borbi protiv korupcije, nikakav civilni sektor tu ne može da pomogne.
Ključno pitanje je zašto vlast kreće da se bori protiv korupcije. Verujem, kao ekonomski liberal u teoriju javnog izbora, da su ljudi koji sede u vlasti od krvi i mesa i da postupaju na način da maksimizuju korisnost koju uživaju kao i svi mi ostali. To treba prihvatiti kao činjenicu. Dakle, treba stvoriti uslove u kojima će vlast da se bori protiv korupcije zato što je to u njenom interesu. Uslovi se mogu stvoriti na nekoliko načina. Jedan je da ti uslovi dođu iz sveta, odnosno da naši međunarodni partneri uslove našu integraciju u svet borbom protiv korupcije. Pogotovo integraciju u međunarodne finansijske institucije. Ako hoćemo da budemo normalan svet, onda nam taj svet nameće pravila igre i onda je nama borba protiv korupcije obaveza.
Ali, tu postoji jedan problem. Može taj svet da promeni svoje prioritete i da mu borba protiv terorizma bude preča od borbe protiv korupcije. Onda borba protiv korupcije u određenoj zemlji mora da bude unutrašnja stvar vlasti.
A onima koji nisu vlast u borbi protiv korupcije stoji na raspolaganju – dizanje dževe. Odnosno, da pokušaju da nametnu političarima tematsku diskusiju. Političare interesuje samo jedna stvar: popularnost u biračkom telu. I to je savršeno normalno. Nevladin sektor pomoći će političarima tako što će temu borbe protiv korupcije staviti na dnevni red i stalno je ponavljati. A onda će tokom izborne kampanje birači stalno postavljati pitanje političarima šta su uradili u borbi protiv korupcije. Onog trenutka kad to postane izborno pitanje, kad se na tom pitanju dobijaju ili gube izbori, onda ćemo moći da kažemo „dobar dan, civilizovani svete“.
Ali, budimo i realni, ne mogu se preko noći sprati sve one splačine kojima smo zalivani decenijama. Treba vremena.
Ako se često u Srbiji ne dobije usluga za koju je plaćeno, znači li to da ona nije privlačna zemlja za strane partnere?
Poslovni aranžmani su takvi da teže da minimizuju transakcione troškove. Tu postoji nekoliko nivoa: poslovanje bez korupcije, sa centralizovanom korupcijom i poslovanje sa decentralizovanom korupcijom. Ako treba da se bira između te tri stvari, treba birati poslovanje bez korupcije jer nikada korupcija nije toliko centralizovana i toliko kontrolisana da ne nosi rizike. A investitori po pravilu imaju odbojnost prema riziku.
Šta se pokazalo u svetu? Na vrlo ekonometrijskom nivou utvrđeno je da što je viši nivo korupcije u jednoj zemlji, to je ni ži nivo direktnih stranih investicija. Današnji svet je svet globalnog kapitalizma i u njemu je stopa privrednog rasta jedne zemlje definisana stranim direktnim investicijama, odnosno prilivom kapitala. Što je viši nivo korupcije, veći su rizici, veći su troškovi i strani kapital ne dolazi u tu zemlju.
Ima nekih koji kažu „ma, platiće oni kada dođu“, i to je verovatno tačno, ali tu postoje dva problema. Prvo, „oni“ neće da dođu zato što globalni kapitalizam znači da investitor može da bira, poredeći rizike korupcije, da li će da dođe u Srbiju ili Kanadu. Drugo, „oni“ će da plaćaju neko vreme i neke pare dok se ne pokupe i odu iz zemlje. Strani kapital je mobilan, kao što u jednu zemlju ulazi tako i izlazi. Prema tome, nivo stranih direktnih investicija izuzetno mnogo zavisi od nivoa korupcije. Tamo gde je ona visoka dolaziće uglavnom špekulativni kapital koji nije generator privrednog rasta ni blagostanja jednog društva.
Ser Entoni Fišer bio je britanski biznismen, prilično bogat i opčinjen idejama liberalizma Fridriha fon Hajeka. Zato je ser Entoni odlučio da deo svog bogatstva usmeri za razvoj liberalne misli u Britaniji, ali i u svetu. Tako je u Britaniji osnovao Institut za ekonomske poslove, a posle njegove smrti pokrenuta je nagrada s njegovim imenom i ona se dodeljuje počev od 1990. godine. Nagradu dodeljuje Atlas fondacija za ekonomska istraživanja iz Ferfaksa, Virdžinija. Fondacija poziva sve liberalne institute da prilože svoje radove a o nagradama odlučuje žiri u kome sede eminentni američki ekonomisti i nobelovci. Nagradu dobija onaj rad koji je, po mišljenju žirija, najviše doprineo u širenju koncepcije liberalizma, odnosno širenju poimanja slobode.
Postoje dve nagrade: za institute mlađe od pet godina i starije od pet godina. Ove godine u konkurenciji je bilo 18 instituta. Beogradski Centar za liberalnodemokratske studije i jedan institut iz Poljsku bili su jedini iz zemalja u tranziciji. Svi ostali bili su iz SAD, Kanade, Francuske, Švedske.
Autori: Dragomir Antonić, Budimir Babović, Boris Begović, Mirjana Vasović, Zoran Vacić, Slobodan Vuković, Zoran Ivošević, Dragoljub Kavran, Boško Mijatović, Božo Stojanović i Dragor Hiber
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
