Više od mafije

U celoj ovoj priči imamo malo novih momenata: kao prvo, osumnjičeni Bojan Gudurić iz Novoga Sada predao se policiji BiH u Banjoj Luci posle godinu i po dana skrivanja i sada čeka rešenje o izručenju Hrvatskoj u Sarajevu. Sve ostalo je nepromenjeno, mada postoji izvesna nervoza u hrvatskim medijima oko toga hoće li i ko postati svedok-pokajnik u ovom procesu. USKOK, Uprava za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminala u Hrvatskoj, uspešno krije svoje namere u tom smislu, što stvara dopunsku slatku jezu u medijima, a advokati odbrane iznose kojekakve hipoteze unapred. Ništa se, dakle, o tome još ne zna, a suđenje se nastavlja za nekoliko dana (17. februara). Bojan Gudurić, očekivano, tvrdi da pojma nema o čemu je tu reč i da bi želeo u Zagreb, jer da će mu se tamo „suditi pošteno“. Odbrana mu je kao kod Barta Simpsona: „Nisam ja. Nemate dokaza. Niko me nije video.“ Hrvatski MUP, međutim, priložio je kriminalističko-tehničke nalaze iz kojih proizilazi da su biološki tragovi (DNK) Bojana Gudurića nađeni na nekoliko lokacija (stanovi, automobili) i na izvesnoj snajperskoj pušci u Zagrebu, iz čega optužba izvlači zaključak da je on bio angažovan u višemesečnom praćenju Ive Pukanića i kao vatrena podrška u slučaju da napad eksplozivom ne uspe. Advokati odbrane tražili su odlaganje početka glavnog pretresa do izručenja, ali je sud to odbio.

Drugi novi momenat je odbrana optuženog Roberta Matanića, već u prvom danu suđenja, što je bilo iznenađenje (po hrvatskom ZKP, odbrana se može izneti bilo kad, ali u pravilu po završetku dokaznog postupka). Dakle, pred zagrebačkim „Uskočkim“ sudom (za organizovali kriminal) optuženi su braća Robert i Luka Matanić, Amir Mafalani, odsutni Bojan Gudurić i Slobodan „Boban Kardinal“ Đurović (poverljivo lice Sretena „Joce Amsterdama“ Jocića). U Beogradu u pritvoru na optužnicu i suđenje čekaju Sreten Jocić, Željko Milovanović i Tihomir Marjanović.

Dakle, Robert Matanić je odmah zatražio da iznese odbranu i tada je – donekle potresen i konfuzan – tvrdio da su ga policajci USKOK-a „obmanuli“ obećavajući mu status svedoka-pokajnika; da je iskaze u istrazi dao pod takvim „pritiskom“ i da sada povlači svoj prvobitni iskaz u kome za organizaciju zločina tereti Sretena Jocića i Željka Milovanovića. Nije ostavio neki utisak, što nije čudno: on je odranije poznat kao – ukratko – priglup. Evo zašto: u Negotinu je pre nekoliko godina uhapšen dok se vraćao iz Bugarske sa autom punim oružja i sa poternicom bugarskih vlasti; odseo je u hotelu jer je bila mećava, davši svoj pasoš i naravno da ga je tamošnja policija odmah identifikovala; uhapšen je nakon višečasovnih pregovora i proveo je dve godine u Sremskoj Mitrovici, jer Bugarska nije uspela da prikupi dokaze da je Matanić bio plaćeni ubica u službi transnacionalnog kartela narko-dilera (što nije nikakvo čudo – s obzirom na stanje korupcije u Bugarskoj). Tamo, u Mitrovici, navodno je sreo i Bojana Gudurića, s kojim se ponovo povezao u slučaju ovog dvostrukog ubistva u Zagrebu. Ključni dokaz intelektualnih sposobnosti Roberta Matanića, međutim, potiče iz slučaja ubistva Pukanića i Franjića: Matanić je kupio skuter od čoveka koji ga je poznavao i na taj skuter montirao eksplozivnu napravu kojom je zločin počinjen, sve nadajući se da je uklonio serijski broj skutera tako što je iščupao na prvi pogled vidljivu aluminijumsku tablicu. Ti skuteri, međutim, imaju serijski broj ukucan na ram (šasiju), na skrivenom mestu – što zna svaki kradljivac bicikala. Ispitujući ostatke skutera posle eksplozije koja je ubila Pukanića i Franjića, policija je pronašla komad šasije sa tim serijskim brojem, išla po evidenciji registarskih dozvola (gde to lepo piše) i našla prvobitnog vlasnika, pa kupca koji je skuter prodao Mataniću; sasvim jednostavno i nedopustivo u ozbiljnom planiranju krivičnog dela.

Nije to bila jedina manifestacija gluposti: svi optuženi nemilice su se služili svojim sopstvenim mobilnim telefonima tokom planiranja bekstva posle atentata na Pukanića (Franjić je bio usputna žrtva). Tako su se lepo dogovarali sa beogradskom stranom te podle zavere da im ovi u Spačvu (benzinska pumpa i motel, osam kilometara od granice) donesu lažne pasoše. Naravno da su obe policije – srpska i hrvatska – sve to slušale, jer su znale o kome je reč zahvaljujući Matanićevoj gluposti. Kad su se umetnici našli u Spačvi, cela posada benzinske pumpe i kafića već je bila zamenjena prerušenim specijalcima MUP-a Hrvatske, koji su ih uredno (dobro: ne baš uredno, jer je bilo razbijenih njuški zbog „odupiranja“) pohapsili.

„TEHNIČKA INTELIGENCIJA„: Tu sad nastaje jedna sasvim drugačija situacija: pametniji deo zavere – prema optužnici – nije bio tek tako raspoloživ. Željko Milovanović, „tehnička inteligencija“ u celom poduhvatu, bivši pripadnik originalnog sastava „crvenih beretki“ i ekspert za razne crne veštine, povukao se na vreme u svoju dobro obezbeđenu jazbinu u Doboju, gde je – dokazano – uživao zaštitu lokalne policije Republike Srpske, koja ga je upozorila da pobegne nekoliko sati pre upada policije BiH i čak povukla operativce koji su njegovu kuću nadzirali. Uhapšen je nekoliko meseci kasnije u Beogradu, zahvaljujući sistematskom i tradicionalnom policijskom radu UKP, dakle, uz mnogo trošenja cipela i staromodnih napora policajaca koji su znali da je Milovanović dovoljno vičan najsavremenijoj tehnici i da ne treba da se oslanjaju na nju. Milovanović je optužen da je Matanićev skuter dovezao u dvorište „Nacionala“ na uglu Vlaške i Palmotićeve i tamo ga ostavio pored Pukanićevog „leksusa“ – da bi eksplozivna naprava bila u datom trenutku detonirana daljinskim upravljačem, kao što se i desilo. Sigurnosne kamere snimile su ga u dvorištu, ali i na ulici kada je već bio skinuo šlem, po čemu je prepoznat, kao i po biološkim tragovima kasnije. Sva je prilika da je upravo Milovanović smislio, dizajnirao i izradio daljinski upravljač za detoniranje eksplozivne naprave na skuteru; on je jedini imao dovoljno tehničkih znanja i iskustva, kao što se videlo iz elektronskih komponenti i uređaja zaplenjenih u njegovoj kući u Doboju. Uzgred: u stanu koji su optuženi bili iznajmili tako da imaju neprekinutu vizuelnu liniju sa dvorištem „Nacionala“ pronađeni su i njihovi biološki tragovi, a istraga je pokazala da su Ivu Pukanića pratili po Zagrebu najmanje četiri meseca pre atentata i da su imali i alternativne planove (snajperska puška sa Gudurićevom DNK).

To su, dakle, bili izvođači radova – kakvi-takvi, očito na brzinu okupljeni, jer izgleda da investitor nije imao mnogo vremena ili mnogo izbora. Dolazimo na, po optužnici, preduzimača: Sretena Jocu Amsterdama Jocića, optuženog da je organizator zločinačke grupe koja je ubila Pukanića i Franjića. Za njega se pouzdano zna: da ima mnogo više para nego što može da objasni odakle mu; da je živeo u kući Miloševića (Tolstojeva 33), koju je iznajmio preko adv. Zdenka Tomanovića i svog prijatelja Hadži Struje Antića; da je na slobodi zbog toga što je platio kauciju parama čije se poreklo ne zna; da protiv njega traje sudski postupak za podsticanje na ubistvo još iz 1995; da se za njim vuče reputacija „kralja kokaina“; da prolazi kroz nekoliko krivičnih evidencija u Evropi, ali i da ima taj običaj da jako kratko sedi u pritvorima, što neki dovode u vezu sa njegovim basnoslovnim bogatstvom i pameću; da se nekoliko meseci pre ubistva Pukanića lično angažovao u određenim poduhvatima izvesnih hrvatskih poslovnih konglomerata po Beogradu, sve pružajući „prijateljsku pomoć“ u „pregovorima“ oko preuzimanja zanimljivijih firmi; pomoć se svodila na veoma ubedljivo Jocino prisustvo i aluzije na „gepekiranje“ (novi glagol u našim jezicima). Za njim se decenijama vuče legenda: „dugačka je puška Jocićeva“, kao što je i bilo dokazano u nekoliko navrata.

PUTEVI NOVCA: Naše dve policije – srbijanska i hrvatska – uspele su da prikupe osnove za sumnju protiv Jocića i da ih kao dokaze predoče svojim respektivnim tužilaštvima, koja su ih prihvatila. U Beogradu se još čeka na podizanje optužnice protiv Jocića, Milovanovića i Marjanovića (koji je sitna riba); u Zagrebu se računa sa njihovim mogućim svedočenjem, barem preko video-linka. Naime, krivično-procesna strana ovakvog postupka gde se u dve države sudi za isto krivično delo, ostaje nejasna. Postupci se objediniti ne mogu, jer nema izručenja svojih državljana s jedne strane, a koga uhapsimo na našoj teritoriji, gde je izvršio krivično delo – taj je naš i Bogin, bez obzira na državljanstvo. Mogu li optuženi u jednoj državi svedočiti video-vezom iz druge? Mogu li se pod pratnjom odvesti u drugu državu da svedoče, pa da ih se vrati natrag? Ni za jedan od tih modela nema pravnog presedana ni sudske prakse; nikada se ranije nije desilo. Kakve bi procesne posledice u žalbenom postupku neko od tih rešenja moglo da proizvede? Ne zna se.

Bilo kako bilo, sve su to krivično-procesne finese. Kriminalistički gledano – a to je drugo – stvar je skoro rasvetljena: znaju se izvođači radova, zna se preduzimač; nedostaje investitor. Reč je, dakle, o motivu: zašto bi bilo ko od optuženih imao interesa da se upusti u ovako krupnu i – vidimo – više nego rizičnu operaciju čiji su ishod bili skandalozno dvostruko ubistvo i prateće posledice? Podsetimo se: atentat na Pukanića dešava se u trenutku nadasve nervoznom za Hrvatsku: desetak dana ranije ubijena je Ivana Hodak, kćer značajnog advokata i uticajne bivše političarke; to je dovelo do smene ministara pravosuđa i unutrašnjih poslova Hrvatske; policija je na nogama i nervozno oprezna; samo im je još ovo trebalo. Sve ukazuje na paniku, na gubitak samokontrole, na nedostatak vremena. Neki su pokušavali da ta dva zločina povežu; još nije jasno imaju li neke veze, ni zašto bi ih imali.

Na medijskom planu, međutim, javile su se različite neizbežne hipoteze i špekulacije – kako je kome odgovaralo, što nimalo ne olakšava snalaženje u svemu, jer u Hrvatskoj (kao i ovde) razne priče odgovaraju raznim ljudima. Iz jednih krugova uporno se kao investitor ovog atentata optužuje „duhanska mafija“, jer da je Ivo Pukanić još 2001. (u novinskim tekstovima) i 2002. (u izjavi tužiocu Šelziju iz Barija) njih, kao, raskrinkao i zamerio im se strašno; pa se tu pominju Milo Đukanović i Cane Subotić. Sve je to lepo i fino – osim što je to bilo jako davno i nije proizvelo nikakve posledice, niti je bilo šanse da ih proizvede. Pukanić nije Đuzepeu Šelziju rekao ništa što ovaj već od početka nije znao, niti je „Nacional“ 2001. objavio bilo šta što nadležna evropska i druga tela nisu znala, ali to je jedna duža priča za jedan drugi tekst. Ovoliko zakasnela osveta ne čini se kao baš verovatan motiv za ovako opako ubistvo dva čoveka. Štagod ko mislio o Milu Đukanoviću i Canetu Subotiću, oni nisu iracionalni ljudi; naprotiv, koliko vidimo.

Mora biti da tu ima neki drugi, bliži i banalniji razlog za ovaj atentat. Možda bi ga trebalo potražiti na banalnijem nivou: na putevima novca, na primer; svačijeg novca, počev od Pukanićevog, Jocićevog, Milovanovićevog, Đurovićevog. Đurović je nadmeno rekao na zagrebačkom sudu da ima na „desetine miliona evra“; broja im ne zna, može do kraja života da živi kao car. U Remetincu (zagrebački CZ) može svakako, kao car: ima dobra kantina. Ali to ne rešava stvar.