Hoćemo li za pet puta više para dobiti makar duplo bolji program
Iako je uz ovomesečni račun za utrošenu električnu energiju u domaćinstvima stiglo obaveštenje da je uračunata nova stavka – RTV pretplata, to nije tačno, odnosno samo delimično odgovara istini: pretplata se od ovog meseca zaista plaća preko računa za struju, ali za naplatu dospeva tek idućeg meseca, dakle unazad. Vezivanje računa za struju i pretplate obrazlaže se pretpostavkom da ko ima struju sigurno ima bar radio-aparat, ako ne i televizor, te da je u mogućnosti da program prima, bez obzira na to da li ga sluša/gleda ili ne.
NARODNA NEDISCIPLINA: Pretplata na prijem programa prenošenog elektromagnetnim talasima, bar kada je o evropskim zemljama reč, stara je koliko i emitovanje programa u organizaciji države. Tako je bilo i kod nas: pretplata „na radio“ plaćala se još u Kraljevini Jugoslaviji i ta praksa je nastavljena po oslobođenju. Polovinom veka retki imaoci televizora plaćali su i pretplatu na televizijski program. U to vreme nije bilo dileme da li platiti ili ne: samim činom kupovine prijemnika, bio to radio ili televizor, srećni vlasnik postajao bi i pretplatnik. Otkazivanje pretplate podrazumevalo je plombiranje aparata, a neovlašćeno skidanje plombe tretirano je kao ozbiljan prekršaj. Plaćanjem pretplate dokazivala se visoka svest socijalističkog trudbenika, poduprta tradicionalnim cinkaroško-ulizičkim sklonostima svesnih komšija koji su nesvesne prijavljivali tamo gde treba, u Pretplatno odeljenje RTB-a, državnog monopoliste na radiodifuzno emitovanje programa.
Krajem sedamdesetih ukinuta je obaveza prodavaca da RTB-u dostavlja podatke o kupcima radio, odnosno televizijskih aparata, prevashodno zbog komplikovane papirologije i opstrukcije trgovaca. „Popuštanje dizgina“ uticalo je da građanska svest postepeno usahne i primećeno je da broj pretplatnika ne raste u skladu sa prodajom TV prijemnika, što će reći da je bilo sve više i više onih koji program slušaju i gledaju, a ne plaćaju. Osamdesetih godina u skoro svakom reklamnom bloku gledaocima je sugerisano da, ako to već ne čine, pretplatu počnu da plaćaju. Objašnjavanje kako se produkcija, koja za razliku od ove danas beše na zavidnom nivou, može održati samo ako novac od pretplate uredno pristiže, završilo se pretnjama legendarnim „švedskim detektorima“ koji, kao, mogu na neki već način da otkriju neprijavljene televizijske prijemnike, ama bezuspešno.
Vrhunac narodne nediscipline dostignut je 1993, u vreme hiperinflacije, kada je prosečan građanin plaćao samo ono što mu može biti ukinuto. Po prirodi stvari, TV pretplata je bila prva na redu. Tada je i patentiran nov način finansiranja RTS-a, po kome je TV pretplata vezana za račun za struju koja je, u slučaju neplaćanja računa, mogla biti „isečena“.
KAKO ONDA, TAKO DANAS: Nadoknada za „mogućnost praćenja radio i TV programa“ procenjena je tada na vrednost 100 kilovat-časova električne energije, nekoliko godina kasnije umanjena je za 20 odsto. Vezana prodaja struje i televizijskog programa dočekana je na nož. Rezultat je bio još manja naplata računa za struju, koja je kulminirala tokom protesta 1996/97, kada su opozicioni lideri pozivali simpatizere na iskazivanje građanske neposlušnosti baš na taj način. Istina, posle oktobarskog prevrata, kad je opozicija postala vlast, računi su ipak stigli na naplatu – sa sve kamatama.
Ovaj vid uterivanja para za RTS ukinut je 2001. godine da bi opet postao aktuelan već godinu i po kasnije, izglasavanjem Zakona o radiodifuziji kojim se reguliše položaj i finansiranje Nacionalnog radiodifuznog servisa. Tim zakonom je, kao i osam godina ranije, određena tarifa, doduše u dinarima a ne u kilovatima: 210 dinara po pretplatniku. Po tadašnjoj ceni električne energije pretplata je bila „teška“ između 63 i 94 kilovat-časova, zavisno od tarife. Danas je to malo skuplje, kako u dinarima tako i u kilovatima: predviđena mesečna pretplata vredi 300 dinara ili 104 „zelenih“, odnosno 69 „plavih“ kilovat-časova „dnevne“ struje.
PET PUTA VIŠE PARA: U republičkom budžetu za ovu godinu, u vreme kad je usvajan, za finansiranje RTS-a bilo je predviđeno dve i po milijarde dinara. Rebalansom je ova stavka smanjena na dve milijarde. U budžetu za 2006. godinu, uprkos najavljenom naplaćivanju pretplate direktno od korisnika, opet su predviđena sredstva za finansiranje RTS-a, doduše skromno – svega milijardu i po dinara. U PR službi Ministarstva finansija kažu da je to za svaki slučaj, odnosno za „prelazni period“ i da se očekuje da će rebalansom budžeta ta stavka biti „skinuta“.
Po slovu Zakona, pretplata će se od idućeg meseca naplaćivati na tri načina: domaćinstvima preko Elektrodistribucije, vlasnicima motornih vozila preko MUP-a i direktnom naplatom pravnim licima. Ako se broj strujomera u Srbiji, kojih ima oko tri miliona, pomnoži sa iznosom pretplate, proizlazi da će svakog meseca u kasu republičke i pokrajinske radiodifuzne ustanove ući 900 miliona dinara, godišnje skoro jedanaest milijardi. S obzirom na to da je broj strujomera veći od broja domaćinstava, a obveznici pretplate su upravo domaćinstva, realno je očekivati da priliv po ovom osnovu bude za oko dve milijarde manji. Od registrovanih motornih vozila u koja je ugrađen radio-prijemnik, a ima ih više od milion, prihodovaće se bar još jedna milijarda godišnje. Nepoznanica je za sada koliko će se naplatiti od pravnih lica, ali u poređenju sa prethodne dve stavke reč je o „sići“: na ovaj način, s obzirom na veliku nezaposlenost, može se naplatiti najviše 300 miliona dinara godišnje. Sve u svemu, buduća Nacionalna radiodifuzna agencija slobodno može računati na više od deset miliona evra mesečno, najmanje pet puta više nego što su imali u ovoj godini.
Ako je kvalitet programa u direktnoj proporciji s finansijama, logično bi bilo očekivati da – čim novac počne da pritiče, dakle za mesec dana računajući od danas – sa programa nestanu „biseri“ trenutne produkcije tipa „48 sati svadba“. Logično jeste, ali po svemu sudeći realno nije: uzme li se u obzir da je tri godine trebalo da se usaglase stavovi oko banalnog problema – uspostavljanja već oprobanog sistema naplate, u kom roku bi se onda moglo očekivati da bude urađeno sve ostalo da bi se boljitak video i na ekranu, odnosno kad će se pokazati jare za koje dajemo pare.
Neko maliciozan bi rekao – ne skoro, bez obzira na to što piše da sve mora da se završi do kraja aprila. Jer, predstoji još samo da se napravi deobni bilans između beogradskog i novosadskog ogranka RTS-a, koji će se tek tada transformisati u republički i pokrajinski javni servis. Za transformaciju je neophodno izraditi novu sistematizaciju radnih mesta koja podrazumeva otpuštanje između 500 i 1000 radnika i na koju sindikat ne gleda baš umilno. Dakle, i to će potrajati. Kad se sve to obavi, pa kad se izabere novi upravni odbor u skladu sa već pomenutim zakonom, pa kad taj upravni odbor izabere generalnog direktora, a ovaj urednike, o programu će moći da se govori.
Pod pojmom javni radiodifuzni servis podrazumeva se proizvodnja, kupovina, obrada i emitovanje informativnih, obrazovnih, kulturno-umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih radio i televizijskih programa koji su od opšteg interesa za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava, razmene ideja i mišljenja, negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta. Javni radiodifuzni servis mora da obezbedi kvalitetan prijem radijskog, odnosno televizijskog signala za najmanje 90 odsto stanovništva. Radiodifuzne ustanove proizvode i emituju program od opšteg interesa: informativnog, kulturnog, umetničkog, obrazovnog, verskog, naučnog, dečjeg, zabavnog, sportskog i drugih sadržaja, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje potreba građana i drugih subjekata i ostvarivanje njihovih prava u oblasti radiodifuzije. Programi koji se proizvode i emituju, sa posebnim osvrtom na one informativnog sadržaja, moraju biti izbalansiranog sadržaja, da podržavaju demokratske vrednosti savremenog društva, a naročito poštovanje ljudskih prava, kulturnog, nacionalnog, etničkog i političkog pluralizma mišljenja i zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti, političkih organizacija ili centara ekonomske moći. Takođe, nosioci javnog radiodifuznog servisa dužni su da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, odnosno netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti.
Na internet forumu, u okviru zvaničnog sajta RTS-a (www.rts.co.yu), sprovedene su dve ankete: „Za i protiv TV pretplate“ i „Ukinuti RTS“. Protiv pretplate glasalo je 65 odsto diskutanata, na pretplatu, ali tek pošto se RTS promeni, pristaje petina, dok nešto više od desetine veruje da je pretplata preduslov za promene. Za ukidanje RTS-a opredelilo se 65 odsto diskutanata, isto koliko ih je glasalo protiv pretplate.
Prema Zakonu o radiodifuziji, i pravna lica su obveznici plaćanja radio-televizijske pretplate i to 300 dinara na svakih 20 zaposlenih koji su „u mogućnosti da primaju program“. U skladu s tim, iz RTS-a su odaslate fakture sa napomenom da je rok uplate „najkasnije do 21. novembra“, da se reklamacije „primaju u roku od pet dana“, da se „za neblagovremene uplate obračunava zakonska kamata“, kao i da je broj pretplata, odnosno koliko puta po 300 dinara se preduzeće zadužuje, utvrđen na osnovu podataka dobijenih od Narodne banke Srbije. Član Radiodifuzne agencije Aleksandar Vasić u izjavi za B92 objasnio je da su odredbe Zakona sasvim jasne, ali i da ne veruje da za rudare u rudnicima ili za radnike u proizvodnim halama koji niti imaju televizor niti ga gledaju treba plaćati pretplatu. Kako će se ustanoviti kome na poslu svira radio, za sada je nepoznato.
Smatram da pretplatu za televizijski i radijski javni program treba plaćati. Plaćamo emitovanje i sada, aman, to ne vidimo, jer je televizijski Tranzicioni fond sakriven u budžetu. Tako mu, nekako, dođe da je Mlađan Dinkić tamo i direktor i glavni urednik: u tom poslu, kao i u svakom drugom, oduvek je bilo – koliko para toliko muzike.
Ne bih bio u koži Aleksandra Tijanića koji za male pare vodi veliki i skup posao, uz stalna moljakanja da se i to malo para pusti na vreme. Imam utisak da je televizija više Vladina nego moja, bez obzira što se ponekad slažem i sa Vladom i televizijom, ali bih rado dao 300 dinara, pa da imam svoju televiziju. Male su to pare za veliko zadovoljstvo.
Naravno, to što ću, hteo ne hteo, plaćati pretplatu još ne znači da će program biti toliko moj da će mi emitovati samo one vesti i emisije koje ja volim, a da će Dnevnik počinjati sa „Dobro veče, gospodine Žarkoviću…“, dočim će vesti i emisije koje ja ne volim počinjati sa „Dobro veče, gospodine Iliću…“.
Odnosno, televizija će biti i moja i Veljina.
To su principi, a u detalju…
Nedavno je „Vremenu“ pisao jedan čitalac koji nije imao para da na vreme plati struju, nagomilali se računi, pa su došla trojica da mu iseku priključak. Jedan čovek na jednu žicu. Mislim, ako me pamćenje ne vara, da je to pismo i objavljeno pod tim naslovom. Čitalac je postavio umesno pitanje – da li bi njegov račun bio manji ako bi jedan zaposlen isključivao struju.
Tog pisma sam se setio nedavno. Povodom proslave petnaest godina od osnivanja „Vremena“ u istom danu posetile su me ekipe RTS-a i Pinka. Prvo je došla ekipa RTS-a. Četvorica su radila na meni i mojoj izjavi: novinar, snimatelj, tonac i neki momak zadužen za rasvetu. U kolima je čekao vozač. Ukupno 5 (pet) zaposlenih. Onda je došla ekipa Pinka. Novinarka i momak koji snima sliku, ton, bavi se svetlom, nosi celu opremu i još vozi. Ukupno 2 (dva) zaposlena.
Kad od idućeg meseca dam 300 dinara, hoću da znam šta plaćam.
D. Ž.
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
