Ako Veselin Šljivančanin može da bude ne samo član SNS-a nego i aktivan promoter njihove politike, ako Momčila Krajišnika prima predsednik Srbije, onda se vladajuća garnitura nije, kao što pokušava da nas ubedi, promenila ni za nijansu u odnosu na one razularene radikale kakvi su bili devedesetih
Da li osuđeni ratni zločinac, po odsluženju zatvorske kazne, nastavlja da bude ratni zločinac? Pitanje zvuči kao misaona vežba za studente filozofije, poput „problema pustog ostrva“: dva čoveka žive sami na ostrvu, jedan umire, a drugi obeća da će zalivati njegove biljke i kad ovog više ne bude. Nesretnik umre. Da li je ovaj što je preživeo u obavezi da zaliva biljke? Odgovori su razni, a misaone igrice daju nam svu slobodu ovog sveta u smišljanju mogućih odgovora. No, realne situacije su nešto drugo. Zato pitanje s početka ovog teksta nije nikakva filozofsko-etička mozgalica nego konkretna dilema pred kojom se nalazi ovo društvo.
OKRŠAJ U BEŠKI: Priču verovatno znaju svi: Srpska napredna stranka u Beški organizovala je tribinu na kojoj je trebalo da govore glumac Vuk Kostić i Veselin Šljivančanin, osuđen u Hagu za ratne zločine. Kostić je otkazao učešće. Aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava upali su na tribinu naoružani pištaljkama i transparentima. Poštovaoci lika i dela Veselina Šljivančanina napali su ih, aktivisti su završili sa lakšim povredama, a razlupan je i automobil kojim su došli u Bešku.
„Kada je Šljivančanin počeo da govori, mi smo izvadili pištaljke, ali nismo pravili nikakv incident. Onda su na nas nasrnuli prisutni i obezbeđenje, koji su nas tukli rukama i nogama“, ispričala je kasnije za medije Anita Mitić iz Inicijative mladih za ljudska prava. Tuča je nastavljena ispred Doma kulture u Beški, gde je održana tribina. Devetoro aktivista Inicijative je povređeno, dvoje je završilo u Hitnoj pomoći. Imaju rendgenske snimke koji dokazuju povrede. Na snimku koji je Inicijativa mladih postavila na Jutjub vidi se kako ih prisutni u publici šutiraju, guraju i čuje se da im psuju „majku ustašku“.
Na kraju, nisu ispali ustaše, nego – fašisti. Vest o tome da su aktivisti Inicijative mladih napadnuti nije još ni objavljena, a informativna služba Srpske napredne stranke, poznata kao „brzopotezna“, već je ispalila saopštenje da je grupa huligana prekinula njihovu tribinu u Beški i brutalno uznemiravala učesnike, i pozvala je nadležne da reaguju i zaštite slobodu govora i mišljenja u Srbiji: „SNS je šokirana fašističkim ispadima pojedinaca, koji se u javnosti predstavljaju kao aktivisti ‘Inicijative mladih’. Naime, grupa huligana prekinula je večeras tribinu SNS koja se održavala u Beški i brutalno uznemiravala učesnike tribine, građane koji su mirno i dostojanstveno slušali govornike“, navedeno je u saopštenju. Dodali su još da toj grupi huligana nije bilo dovoljno što su na najbrutalniji način pokušali da spreče slobodu govora, što su se nasilnički isprečili ispred govornice, „razvili svoje propagandne transparente, histerično duvali u pištaljke, već su i izbeglicama iz Krajine psovali srpsku majku i vikali im da su zločinci“. SNS je pozvao nadležne državne organe „da privedu pravdi pomenute fašiste, i obezbede red i mir, i pozvala sve nadležne institucije da reaguju, i stanu u zaštitu slobode govora i mišljenja u Srbiji“. Na kraju, niko nije priveden, očitovao se, a ko drugi, premijer Aleksandar Vučić, da kaže kako nije lepo da se prekidaju tuđe tribine i da je Inicijativa mladih organizacija koja se finansira „spolja“ i „sa strane“, što je legalno, ali „treba da se zna“.
ESTRADNI ZLOČINAC: Nekoliko je stvari ovde problematično. Po ko zna koji put najveći broj medija najpre je objavio reakciju SNS-a, pa tek onda vest da se u Beški dogodio incident, a i tada pozivajući se na Televiziju N1. Dalje, najveća vladajuća stranka siktala je, režala i pretila sve dok premijer lično nije rekao – dosta. Konačno, najveći problem ovde nisu ni pištaljke ni upad na tribinu, pa ni neki imaginarni fašisti, nego – Veselin Šljivančanin. Ovaj tekst nastaje tačno sedam dana nakon „okršaja u Beški“, a mi još uvek ne znamo šta je bila tema tribine u organizaciji SNS-a. Na pitanje o temi koje smo uputili upravo mesnom odboru SNS-a Beška (opština Inđija) nismo dobili odgovor, tako da zapravo pojma nemamo šta je Šljivančanin tamo pričao. Ko je i šta je Šljivančanin, podsetio je u rubrici „Komentar dana“ na sajtu vreme.com Dejan Anastasijević: „On je 1991. bio major, komandant Gardijske brigade, elitne jedinice čiji je osnovni zadatak bio obezbeđenje Generalštaba JNA. Kada je Garda na jesen poslata u Vukovar, Šljivančanin je više vremena proveo u pres-centru u Negoslavcima, gde je držao lekcije o patriotizmu domaćim i stranim novinarima, nego na liniji fronta. Bio sam i ja tamo, i dobro ga pamtim: onako visok, plećat i brkat, predstavljao je impozantnu pojavu. Kada je grad 18. novembra pao, a pijani i razulareni dobrovoljci i rezervisti krenuli da ubijaju, siluju i pljačkaju civile, Šljivančanin nije ni prstom mrdnuo da ih spreči, osim što je nastavio da se šepuri pred kamerama. Pamtim ga kako se drao na službenika Međunarodnog crvenog krsta ispred vukovarske bolnice, dok su njegovi vojnici na zadnji izlaz izvodili pacijente, za koje se tvrdilo da su prerušene ustaše, i trpali ih u autobuse. Tek par godina kasnije saznalo se šta je bilo s njima: Šljivančanin ih je isporučio Šešeljevim dobrovoljcima, koji su ih na poljoprivrednom dobru Ovčara pobili sve do jednog, ukupno 261 čoveka, uključujući žene, dečake i starce. Zbog toga je 2003. godine uhapšen i nakon sedam godina suđenja u Haškom tribunalu pravosnažno je osuđen na deset godina zatvora, posle čega je odmah pušten jer je dve trećine kazne odležao u pritvoru.“
U periodu od 2010. do 2014, Šljivančanin se šetkao po televizijskim šou-programima na Televiziji Pink, a bogami, uslikalo ga je i s njim se narazgovaralo i na javnom servisu u emisiji „Balkanskom ulicom“ autorke Vesne Dedić. Ni u jednom od tih programa niko ga nije pitao šta mu bi da omogući ubijanje ranjenika. Ne ide tako nešto uz lake note i zabavni program. Onda se Šljivančanin učlanio u Srpsku naprednu stranku i sve u šesnaest učestvovao u njihovoj prošlogodišnjoj predizbornoj kampanji. Šta god se trudio da bude danas, SNS će uvek ostati ćerka-stranka Srpske radikalne stranke. U prilog tome govori i ovo opštenarodno veselje u društvu „našeg uvaženog ratnog zločinca“ (citat preuzet od Heni Erceg). U krajnjoj liniji, nije Šljivančanin predao pacijente vukovarske bolnice pokojnom Ivanu Đuriću, nego Šešeljevim dobrovoljcima. Novinarsko je prokletstvo što dugo i dobro pamtimo, pa moramo da podsetimo: nisu baš ni svi prethodnici SNS-a bogzna kako krili oduševljenje Šljivančaninom. Predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, još u vreme dok je bio član Demokratske stranke, sav ushićen slikao se sa Šljivančaninom i, kao kakva šiparica, požurio da sliku sa „srpskim herojem“ okači na Tviter. Ispade Veselin Šljivančanin na kraju estradna zvezda, superstar među ratnim zločincima.
KRAJIŠNIK BEZ KRAJINE: Jedan vrlo poznati korisnik Tvitera sa ovih prostora na svom profilu stalno drži zakačen tvit: „Gde se brukamo danas?“ Mogli bismo to da uklešemo na zgradu predsedništva Srbije po uzoru na moto Sjedinjenih Američkih Država „E pluribus unum“.
„Svetske agencije javljaju danas da se predsednik Srbije sastao sa ‘osuđenim bosansko-srpskim ratnim zločincem’ s kojim je razgovarao o zaštiti prava Srba koji žive u regionu Balkana“ – ovako glasi vest agencije Beta od 11. januara ove godine. Tog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić ugostio na Andrićevom vencu Momčila Krajišnika, predsednika, pazite sad: Asocijacije „Stvaraoci Republike Srpske“. Bio je tu još i predstavnik Srba iz Crne Gore i akademik Slobodan Remetić. Otkud sad oni i gde iskopaše Krajišnika?
Vest kaže: predsednik Nikolić je sa svojim gostima razgovarao o načinima unapređenja kulturnih veza srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije. Poseban akcenat stavljen je na položaj i zaštitu ljudskih prava srpskog naroda u zemljama regiona, kao i zaštitu ćirilice i srpskog jezika. Predsednik Nikolić je predložio da se u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti održi naučni skup o srpskom jeziku i pismu i prihvatio da bude pokrovitelj tog skupa.
Inače, ovom zgodom, predsednik Asocijacije „Stvaraoci Republike Srpske“, Momčilo Krajišnik, dodelio je u ime Asocijacije predsedniku Nikoliću plaketu Oktobarska spomenica Republike Srpske 1991. Sutradan je isto odlikovanje utrapio i Vojislavu Šešelju, za veliki doprinos osnivanju Republike Srpske. Ta spomenica se, inače, dodeljuje u novembru, kada se održava nešto što se zove Svečani sabor Asocijacija. Zašto su Nikolićeva i Šešeljeva plaketa čamile u nekom gepeku do januara – ne znamo. Znamo, međutim, da je Momčilo Krajišnik u Haškom tribunalu 2009. godine osuđen na 20 godina zatvora zbog deportacije, prisilnog preseljenja i progona nesrpskog civilnog stanovništva kao zločina protiv čovečnosti. U presudi stoji da je bio član udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio da se putem proterivanja nesrpskog stanovništva promeni etnički sastav dela BiH pod srpskom kontrolom. Po izricanju pravosnažne presude, prebačen je u zatvor u Velikoj Britaniji. Nakon isteka dve trećine kazne pušten je na slobodu 2013. godine.
Svega dva-tri dana od susreta sa Krajišnikom, Nikolića je izgleda udarila nostalgija za devedesetim godinama prošlog veka, pa je bubnuo kako će, ako treba, da ratuje za Kosovo.
Kad čovek pomisli na Mikija Mausa, prva naredna asocijacija mu je Šilja. Isto tako, kad se negde pomene Krajišnik, setimo se Biljane Plavšić. Takođe osuđena u Haškom tribunalu, posle odslužene kazne opredelila se da živi u Beogradu, daleko od očiju javnosti. Ne lezi vraže, u subotu 21. januara, „Politika“ je objavila veliki intervju sa njom. Povod nije baš jasan jer je uglavnom pričala o Dejtonskom sporazumu, koji je, kao što znamo, potpisan u novembru 1995. Što bi neko u januaru 2017. o njemu išta pitao Biljanu Plavšić, nejasno je: jedini razuman odgovor je da se uredništvo „Politike“ setilo da ona postoji nakon što je Nikolić primio Momčila Krajišnika, stvaraoca Republike Srpske.
POLITIKA KONTINUITETA: I tako, nakon odsluženih kazni, osuđeni za ratne zločine veselo cvrkuću u TV emisijama, šetaju po tribinama i daju intervjue za novine. Nakon Šljivančaninovog gostovanja u Beški, zaštitnik građana Saša Janković na Tviteru je izjavio da građanin koji je izdržao kaznu ima pravo da učestvuje na tribinama, te da organizator ima pravo da ga pozove. Iz perspektive zaštitnika građana, koji se stara o poštovanju zakona i ljudskim pravima svih građana, to je istina. Doduše, mučna i neizbežna, ali ipak istina. No, to nas vraća na pitanje sa početka teksta: da li su svi oni, odsluženjem kazne, prestali da budu zločinci? Pa, ne, zato što odslužena kazna ne poništava zločin. On i dalje ostaje kao dokazana činjenica. E tu stižemo do najvećeg problema u vezi sa tretmanom koji osuđeni ratni zločinci uživaju u današnjoj Srbiji. Ako Veselin Šljivančanin može da bude ne samo član SNS-a nego i aktivan promoter njihove politike, ako Momčila Krajišnika prima predsednik Srbije, onda se vladajuća garnitura nije, kao što pokušava da nas ubedi, promenila ni za nijansu u odnosu na one razularene radikale kakvi su bili devedesetih. Istina, više ne larmaju kao nekad, daleko su mirniji, ali očigledno je da se i danas drže starog društva. Što će reći, danas imaju svu političku moć u rukama, za razliku od onda, kad su je dobijali na kašičicu od Slobodana Miloševića. Zato nema potrebe da budu divlji i razulareni kao onda. U tome je sva razlika.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
