Veliki lovac svih naroda

Neko je jednom davno primetio da je naučni socijalizam uspeo da lovu povrati njegov feudalni sjaj. Trebalo je sedamdesetih godina otići u neko Karađorđevo, Bugojno, Morović, Brdo kod Kranja, Han Pijesak ili drugo neko vojno-državno lovište – ako vas puste unutra, to jest – i videti s kojom se snishodljivošću tamošnje osoblje ponašalo prema visokim gostima. Lovočuvari, kočijaši, kuvarice, sobarice stajali bi s kapama u rukama kao ruski kmetovi kad dolazi njihov spahija veliki knez. U lov čovek ne ide sam (ako nije lovokradica); to je grupna zabava. Titovi lovovi delili su se bazično na dve vrste: diplomatske i sa drugovima. Bilo je i državničkih, kad dođe, recimo, Valter Ulbriht, onaj starkelja sa cvikerom i kozjom bradicom iz one njihove DDR Nemačke. Taj je po svaku cenu u Sloveniji hteo da odstreli kozoroga, stvorenje brzo kao munja i veoma oprezno, koje čuje i kad raste trava, a kamoli lovce. Pričao je posle jedan iz obezbeđenja da se to rešilo na sledeći način: uhvatili su živog kozoroga (uz velike muke) i vezali ga za neku slovenačku čuku, pa su pokazali Ulbrihtu u šta da puca. Iza čuke bio je još jedan iz obezbeđenja s pištoljem koji je kozoroga uredno ustrelio kad je čuo pucanj. Ulbriht nije ništa primetio, a posle je poklonio Titu jednu od te 72 izložene puške.

ROGATA MARVA: Sličan je postupak, mada ne tako drastičan, bio i u vojno-državnim lovištima. Tamo je srneća i jelenska divljač jela iz ruke (ima u katalogu izložbe fotografija na kojoj drug Tito mazi srne s puškom u ruci), fazani trčali oko nogu, a mufloni se motali oko kuće. Odstrel, kako bismo rekli, bio je, dakle, jednostavan: drugovi se smeste na čeke uz vruću rakiju i čekaju da divlja rogata marva krene na doručak. Tačno se zna ko na šta sme da puca, egzekucija se obavi i ide se na slikanje, pa na ručak. Dolazilo je i tu do odstupanja od procedure. Recimo, jedan moj drug zadobio je privilegiju da odstreli tako jednog vojno-državnog jelena. Lovočuvar ga je odveo na poziciju i pokazao mu u čoporu koji je mirno pasao jelena za njega. Ovaj moj, dobar lovac, shvatio je da mu je namenjen škart od trofeja, ali i da iza tog škarta pase sjajan trofejni primerak. „Je l’ ovoga?“ pitao je lovočuvara, ovaj mu je potvrdio, a čovek opali i smakne onog pravog umesto škarta. Lovočuvar je pobesneo i počeo da se dere: „Šta si uradio, magarče, ubio si mi Veselinova!“ Jelen je, naime, bio namenjen tom rukovodiocu još ranije.

Niko se, međutim, ne bi bio usudio da jelena nazove „Tito“, još manje „Broz“, a kamoli da ga ubije umesto predsednika (da ubije jelena, to jest, valjda vam je jasno). Predsednik je imao i svoje sopstvene lovove, u malom društvu, a na veliki trofej. To su uglavnom bili bosanski medvedi iz okoline Bugojna, naviknuti da se hrane na istom mestu u isto vreme. Trofejni primerak bio je pažljivo biran iz ionako velike i dobro hranjene i pažene medveđe populacije. Tako bi međed došao da doručkuje, a drug Tito likvidirao bi ga sa bezbedne i dobro čuvane čeke jednom od tih pušaka sa izložbe, malo većom: .375 „Holand end Holand magnum“ ili čak .470 „Nitro Ekspres“. Ne želite ni da znate njihov učinak na cilju. Lovio je Predsednik i jelena i muflona za trofeje.

SPISAK ZA ODSTREL: Grupni lovovi, diplomatsko-državnički i drugarsko-komunistički, bili su velika zabava i strašno važna protokolarna i društveno-statusna stvar. Nije bila mala stvar dobiti poziv za lov kod druga Tita! Jedan takav poziv može se naći u katalogu ove izložbe. Tamo je lepo rečeno kada uveče treba doći na Topčidersku željezničku stanicu gde čeka Plavi voz i šta poneti. Plavi voz kreće u 22 h, pa će stajati na nekoj usputnoj stanici da se visoki gosti – ambasadori-lovci i funkcioneri SSIP-a – naspavaju ljudski, a stiže u lovište Vranjak tek u 7.30. „Lov će se obaviti na svih deset pogona, do ručka“, kaže se tamo (14. decembar 1974). U takvoj vrsti lovova pucalo se na fazana i zeca; visoka divljač je za visoke goste. Lov na divlje svinje takođe je bio grupni, ali ne i diplomatski. Stvar se sa zečevima i fazanima i diplomatama odvijala tako da na svakom „pogonu“ hajkači poteraju divljač ka streljačkoj liniji, a gosti pripucaju – pa šta bude. Desilo se dva-tri puta da je neko od gostiju bio ustreljen; jednom čak i drug Kardelj, a jednog ambasadora su odstrelili načisto; događa se to kad ima stotinak lovaca, od kojih mali deo uopšte zna da lovi. Stvar krajnje neprijatna, ali je bila efikasno zamazana diplomatskim naporima. Kad se sve to završi, divljač se poređa za slikanje, preživeli se uslikaju, odu prvo na ručak, pojedu ne ono što su ulovili oni, nego ono što je osoblje spremilo, a onda piju i vesele se.

Sve je to ličilo na one habzburške lovove s početka veka i na one stare fotografije na kojima se nadvojvoda Franc Ferdinand slikao pored 1800 fazana koje je, kao, sam pobio; o zečevima i da ne govorimo. To je taj feudalni sjaj lova o kome je reč. Naravno da je predsednik Tito pogađao svakim metkom; odatle i ono „vidi fazana: mrtav, a leti!“ (ima to i negde kod Džonija Štulića). Lovačka je sujeta pregolema i nije bilo teško polaskati čak i jednom inače lukavom i opreznom Josipu Brozu. Bila je to ozbiljna disciplina za udvorice, što se vidi sa fotografija snimljenih tokom njegovih lovova. Koliko su drugovi rukovodioci držali do toga svedoči i čuvena izjava Radovana Bate Vlajkovića (taj je bio čak i nominalni šef države u jednom trenutku): vodali su ga da gleda nekakvu poplavu u Bačkoj, a njega je zanimalo samo „šta je bilo sa zecovima?“

VOLJENOM DRUGU PREDSEDNIKU: E, sad da pređemo na te puške. Tito je imao oko 300 lovačkih pušaka: sačmara, karabina i kombinovanih. Na ovoj izložbi mogu se videti 72, odabrane s pažnjom: tipične, retke, unikatne i značajne zbog porekla. Uzgred, nekoliko pušaka ostalo je u ostavinskoj raspravi Titovom potomstvu. Tako je nedavno u Zagrebu krenula priča da se prodaje jedna Titova puška „iz Kuće cveća“; to je zapravo jedna od tih nasleđenih. Kao prvo, upadljivo je da je ogromna većina tih pušaka poklonjena. Za neke nema podataka o poklonu, pa se može pretpostaviti da je maršal imao povremeno i neku svoju želju. Poklanjali su te puške svi: žene iz Koruške (jako lep „Ferlah“), omladina iz Nikšića (jednocevna sačmara, ručni rad), jako mnogo poklona od „narodne milicije, radnika bezbednosti, službi bezbednosti“, vojske i vojnih ustanova, lovačkih gazdinstava (pretežno „Jelen“), izvoznici oružja (solidan kvalitet!), lovački i streljački savezi (prosečno oružje), diplomate i nadasve državnici. Državnici, pogotovo oni iz Varšavskog ugovora, i inače vole da poklanjaju lovačke puške; to je zgodan i lep poklon, bolji od fotoaparata i strugova (koje je Tito takođe voleo). Pazili su da poklanjaju sopstvene proizvode: Nemci puške iz „Suhla“ i „Merkela“; Rusi one tulske (TOZ) i iževske; Indijci svoje lovačke varijacije starog britanskog „Enfielda“ .303, pa čak i Indonežani svoje.

Pažnju će privući egzotični i netipični primerci lovačkih pušaka. Ima tu, kao prvo, ručnih radova iz kojih razuman čovek ne bi pucao, uključujući i jednu skalameriju nekog pronalazača Borivoja koja kombinuje princip revolvera za sačmaru kal. 12 i poluautomatsku pušku 7,62 mm. Ima, međutim, retkih i lepih starinskih dvocevki sa olučenim cevima (kuglare) velikih kalibara i sjajne izvedbe. Ta vrsta dvocevnog karabina dosta je zastupljena u Titovom arsenalu, što ukazuje da je znao šta mu za šta treba. Dvocevni karabin, položenih ili vertikalno postavljenih cevi (bokerica), pravo je oružje za težak ili opasan lov. Nastao je u viktorijansko doba za lov na lava, tigra, slona, crnog bivola, nosoroga i slične nezgodne zverke. Dve napunjene cevi, često na samo jednom okidaču, pouzdanije su za lovca od puške repetirke, jer ne mora da gubi vreme na rukovanje zatvaračem ako promaši. U principu su te puške dolazile u paru i nisu imale remen za nošenje; nosile su se u ruci – lovac jednu, a pratilac drugu. Kalibri su bili – i ostali – monstruozni: do .600 „Nitro Ekspres“ (preko 13 mm). Trzaj je takođe odgovarajući i mnogo je ključnih kostiju popucalo u to herojsko doba. U manjim evropskim kalibrima i dalje su zgodne jer štede na vremenu između dva hica: ne morate da kidate i ponovo tražite nišansku liniju.

Veoma zanimljiv primerak je karabin sistema „Mauser“, kal. .308 (7,62X51 mm NATO) za koji se kaže da je proizvodnje Zastava-Interarms. To bi imalo značiti da ta puška spada u Zastavin izvoz u SAD o kome nismo bili baš detaljno obavešteni, sigurno pre 1980. godine, po definiciji. Uvoznik je bila firma Interarms Semjuela Kamingsa, najvećeg privatnog trgovca oružjem posle ser Bejzila Zaharofa. Oni su te naše karabine pomalo udešavali i prodavali na američkom tržištu. Zanimljiv detalj je taj da ta puška ima na kraju cevi razbijač pucnja sistema „Sioniks“, korišćen na američkim snajperskim puškama M-14 (preciznije: XM-21) tokom vijetnamskog rata. Kao darodavac navodi se Daniel Vojer, američki državljanin. Tu verovatno imamo slovnu grešku: prezime bi trebalo da bude Bojer (Danilo Živanović, to jest). Ako je tako, onda je to nadasve zanimljiva priča, jer je reč o čoveku koji zaslužuje celu knjigu. Inače, dve puške su Titu poklonili strani novinari; koliko da znate.

Zanimljivo je da u ovoj kolekciji nema najskupljih pušaka: ni „Holand end Holand“, ni „Pjurdi“ i slične engleske užasno skupe puške (od 5000 funti naviše, bez plafona). Sve su ovo solidno prosečne tipične puške čija je vrednost uveliko povećana sjajnim gravurama, finalnom obradom, drvetom i ukrasima, ali čije se bazične verzije mogu kupiti po (za prave i ne preterano bogate lovce) sasvim pristupačnim cenama.

I na kraju: pravdi i istini za volju, treba reći i da je naučni socijalizam lov bio učinio demokratskom pojavom. Radni ljudi i građani, radnici, seljaci i poštena inteligencija prosečnih prihoda mogli su da love do mile volje svoje „zecove“, fazane, prepelice i trčke; tu i tamo srndaća, češće divlju svinju. Ako se i lovišta privatizuju, kao u Hrvata i Slovenaca, preostaje samo lovokrađa. A i za to je drug Tito imao nekoliko lepih malokalibarki .22 LR.