Vanredno stanje ili vanredna situacija

Dvojica cenjenih srpskih epidemiologa u jednom se ne slažu – da li je trebalo proglasiti vanredno stanje zbog pandemije virusa korona ili ne. Dr Predrag Kon, načelnik odeljenja za zarazne bolesti Instituta za javno zdravlje, kaže za „Vreme“ da je krizni štab prihvatio neophodnost uvođenja vanrednog stanja, dok profesor epidemiologije dr Zoran Radovanović smatra da je proglašenje vanrednog stanja najmanje primereno rešenje. Advokat Božo Prelević kaže da je zakonsko i ustavno rešenje jasno: vanredna situacija, a ne stanje. Doktor Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, ukazuje na manjak medicinskog osoblja, navodeći da „aparat bez zdravstvenog radnika ne znači puno“.

„Na osnovu opšteprihvaćenog stava u kriznom štabu da se preporukama nije uspelo obezbediti efikasno smanjivanje učestalosti kontakata, a zbog zaštite starijeg stanovništva, prihvaćena je neophodnost uvođenja vanrednog stanja“, objašnjava dr Kon. „Po zakonu o zaštiti stavnovništva od zaraznih bolesti koje ugrožavaju zemlju, sve mere koje se navode u vezi zabrana su obavezne po zakonu, a posebno mere izolacije i karantina. Nisam učestvovao u pisanju uredbe o sprovođenju odluke o uvođenju vanrednog stanja i nije mi poznata zabrana kretanja za starije od 65 godina izdvojeno. Mere zabrane javnog okupljanja, vanrednog epidemiološkog nadzora uz sprovođenje samoizolacije, predložene su ministru zdravlja sa predlogom za proglašenje epidemije kovid 19 kao epidemije od posebnog značaja za Republiku Srbiju.“

foto: aleksandar barda / fonet

Doktor Radovanović, pak, kaže da je bila potrebna energična akcija, ali uz dva preduslova: a) odgovarajuću pripremu, i b) izbor primerenog rešenja. „Situacija jeste vanredna, ali je proglašenje vanrednog stanja, s najavom pojave vojske na ulicama, najmanje opravdan potez. Mada Ustav dopušta takvu mogućnost, pribegava joj se u sasvim različitim situacijama, kada je doveden u pitanje opstanak države. Ministar odbrane pokrenuo je tu inicijativu na osnovu Zakona o odbrani, čiji duh upućuje na drugačije motive. Dobija se utisak kao da ista ekipa čezne da izgubi i svoj peti rat.“

Profesor kaže da postoje zakonska rešenja koja su se nametala kao logična. „Razumna alternativa je bila pozivanje na Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Njega donosi Vlada na predlog ministra unutrašnjih poslova, kao komandanta Republičkog štaba za vanredne situacije. Taj Štab je trebalo odavno da bude aktiviran, preduzima potrebne mere i koordiniše aktivnosti, kako nas situacija ne bi zatekla nespremne. Po meni, još bolje, a bilo bi dovoljno da je Vlada, na predlog ministra zdravlja proglasila epidemiju od većeg epidemiološkog značaja, na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Tom rešenju pribeglo se samo tri puta za poslednjih pola veka – prvi put 1972. godine zbog epidemije variole, a poslednji put 2009. godine zbog epidemije svinjskog gripa. Tada ministar zdravlja dobija ogromna ovlašćenja, s tim što su sva fizička i pravna lica, pod pretnjom kazni, dužna da se podvrgavaju naređenjima.“

U ovom slučaju, izgleda kao da se vagalo da li će „komandant parade“ biti predsednik vladajuće partije, ministar unutrašnjih poslova ili ministar zdravlja, a da je pravni okvir ostao nevažan. „Svakako da je najgore rešenje da na čelu dva krizna štaba stoje predsednik i premijerka, dve osobe koje prethodnih dana nisu pokazale da shvataju situaciju u kojoj se zemlja našla.“

SUZE I SMEH

Osobe koje je spomenuo profesor drastično su promenile raspoloženje u roku od dve nedelje, a smeh su zamenile suze. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je polusuznih očiju objavio da se zemlja našla u teškoj situaciju, izjavio da mu je mnogo stalo do penzionera i da se brine za njihovu bezbednost, pozvao se na braću Kineze (braću Ruse nije spominjao), zaključno sa izjavom da ima neku „šemu“ za respiratore („polucrno, neću da vam kažem, streljajte me posle“).

Da li sad treba da zaboravimo kako su se podsmevali „najsmešnijem virusu“ zbog vanrednog stanja? Da li sistem funkcioniše, budući da niko ne zna koliko imamo respiratora? Da li to znači da treba da verujemo predsedniku na reč da imamo 1008 respiratora, da je naručio još 120, a stiglo upola manje? Da li je predsednik taj koji naručuje i po kom zakonu? Da li je, i po kom zakonu, broj respiratora „državna tajna, kao i svuda u svetu“, kako je izjavila premijerka, i da li broj respiratora sme da bude tajna?

„Broj respiratora je svakako kapacitet jedne zemlje. Odluka o tome da li je nešto tajna ili ne zavisi od procene. U emisiji ᾿Utisak nedelje᾿ mogao sam samo izneti svoja iskustva iz pandemije gripa 2009-2010. godine“, kaže Kon. „Izjava o broju respiratora kao državnoj tajni, koja je malo kasnije obelodanjena, izraz je nekompetentnosti i neodgovornosti zvaničnika“, smatra Radovanović. „Njima je bilo važno da pokažu da je tih aparata danas više nego kad su vladali ‘žuti’, ali su lukavo prećutali koliko ih je malo bilo kada je narod njih najurio s vlasti pre 20 godina.“

Predsednik i premijerka su besni na „neodgovorne“ građane na koje prebacuju krivicu i čini se da sad traže blanko poverenje bez obzira na skandalozne propuste. Radovanović je uveren kako je vrlo važno uočiti i priznati propuste, kako da bi se izbegli u budućnosti, tako i da bi se priznanjem grešaka povratilo poverenje građana. „Jedini problem je što su kardinalne gafove činili najviši nosioci vlasti, pa mada bi bilo prirodno da se oni makar privremeno povuku u drugi plan, zar mislite da bi predsednik vladajuće partije, ministar spoljnih poslova ili ministar zdravlja pristali da se liše svetlosti pozornice?“

Doktor Kon nije imao komentar za neodogovorne izjave lekara, ali je rekao da postoje pristupi mnogim teškim momentima kroz šalu, koja u ovoj situaciji nije javno prihvaćena. „Pozvan sam od kabineta predsednika i preko direktorke Zavoda za javno zdravlje Beograd i odazvao se pozivu. Krizni štab je formiran na osnovu zaključka Vlade. Uvek ću se odazvati da pomognem Srbiji.“

ZAKONSKI OKVIR EPIDEMIJE

U Zakonu o smanjenju rizika od katastrofe i upravljanju vanrednim sitacijama, u odeljku Načelo javnog informisanja, navedeno je da nadležni organi treba blagovremeno i potpuno da informišu javnost. Takođe, istim zakonom u čl. 17, u odeljku Plan zaštite i spasavanja, navedeno je da mora da postoji „rano upozoravanje i pripravnost (spremnost)“. Više je nego jasno da toga nije bilo, ali je takođe jasno i da zbog toga niko neće odgovarati.

„Mislim da nas je, i pored dva meseca dešavanja tragične epidemije u Kini, većinom probudilo događanje u Italiji i Evropi i prvi sumnjivi slučajevi pristigli u Srbiju od 6. februara“, kaže dr Predrag Kon. „Javnost je informisana, međutim, nije bilo jedinstvenog stava u vezi sa pretnjom. Delom je kod stručne javnosti izostala agilnost zbog činjenice da se radi o novom virusu, koji pripada korona virusima koji do sada nisu imali pandemijski potencijal. Nisam siguran da se dobro pristupilo informisanju javnosti, ali to će tek kasnije biti moguće hladne glave analizirati. U ovom trenutku ne vidim da je moglo bolje, uz neke greške u vezi s potcenjivanjem pretnje koje su već sada jasne.“

Osvrćući se na Zakon o javnom zdravlju, posebno na čl. 21, koji se odnosi na detaljno izveštavanje u sistemu javnog zdravlja i međusobnu povezanost institucija, doktor Radovanović kaže da se u mnogo situacija pokazalo kako je izostala saradnja institucija. „Primera radi, važnu meru trebalo je da predstavlja deljenje letaka putnicima iz inostranstva kome da se jave u slučaju obolevanja. Na aerodromima je bilo malo sanitarnih inspektora da bi to radili, policija nije bila zainteresovana, a aerodromske službe pripadaju privatnoj firmi i nisu prihvatile dodatnu obavezu.“

Advokat Božo Prelević kaže da su stručnjaci iz oblasti medicine učestvovali u stvaranju opštih akata koji su navedeni u zakonima o Javnom zdravlju iz 2016. godine, pa i odeljka Javno zdravlje u kriznim i vanrednim situacijama. „Bilo bi bolje da su uzeli u obzir čl. 11 tog zakona pa prvo napravili pravovremenu i tačnu procenu, sproveli neophodne procedure i doneli planove koji uređuju postupanje, a ne da virus najpre ugostimo pa da se onda snalazimo. Umesto da informacije od javnog značaja proglašavamo za tajnu, bilo je bolje da su one na vreme obezbeđene i razmenjene.“ Po tom Zakonu, mere propisuju instituti i zavodi za javno zdravlje. Član 21 reguliše izveštavanje u sistemu javnog zdravlja po tačno propisanim procedurama svih učesnika, formira bazu podataka, a izveštaji koje izrađuju instituti i zavodi za javno zdravlje dostupni su javnosti na internet stranici instituta i zavoda.

Prema mišljenju advokata Prelevića, shodno zakonu trebalo je proglasiti vanrednu situaciju jer se ona proglašava kada su rizici i pretnje ili nastale posledice katastrofe po stanovništvo, materijalna i kulturna dobra ili životnu sredinu takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi. Vanredna situacija se ukida prestankom opasnosti, odnosno prestankom potrebe za sprovođenjem mera zaštite i spasavanja od katastrofa. Po čl. 39, vanrednu situaciju za teritoriju Srbije proglašava Vlada na predlog Republičkog štaba za vanredne situacije. „Sve ovo nalazi se u zakonima koji su posledica uporednog prava drugih zemalja i iskustva domaćih stručnjaka. No, kao po pravilu, mikrofoni na konferenciji imaju pred kamerama magičnu snagu. Sve se pretvara u politiku, a reč struke se nedovoljno ceni“, kaže Prelević upozoravajući na činjenicu da lekari pakuju svoje kofere i odlaze u inostranstvo.

Koliko se politika meša u sve a struka nedovoljno ceni, advokat je objasnio na primeru Novartisovih vakcina: „Branio sam u postupku u vezi sa uvozom Novartisovih vakcina 2009. godine, za vreme poslednje pandemije, i gledao ponižavanja najistaknutijih epidemiologa zato što su naručili dovoljan broj vakcina. Taj krivični postupak je trajao do skoro, kada je tužilac odustao od gonjenja zbog apsolutnog nedostatka dokaza. Policija i tužilaštvo bili su neprijatni prema našim najumnijim glavama zato što su radikali u skupštini pokrenuli lavinu neistina protiv naručioca vakcina, gađajući tadašnjeg ministra Tomicu Milosavljevića. Epilog: Država Srbija je ostala dužna svetski priznatim kompanijama kao što je Novartis ogromne novčane iznose, profesori su bili poniženi, domaće kompanije uništene i na kraju je tužilac odustao. Nakon svega, Srbija se čudi što niko neće da im da respiratore. Emisija ᾿Insajder᾿ se posebno proslavila lažnim tvrdnjama o štetnom skvalenu u vakcinama i korupciji, iznoseći potpuno netačne podatke. Tada i na tim lažnim činjenicama počela je internet histerija o štetnosti vakcina, koja je uzrokovala mnogo preminulih od sezonskog gripa, ali i od nekih drugih teških, davno zaboravljenih bolesti. Danas skoro sve vakcine kao nosač imaju skvalen, a broj neophodnih vakcina i respiratora se izračunava po istoj metodologiji. To je, nažalost, Srbija.“

PODACI O ZARAŽENIM I NJIHOVIM KONTAKTIMA

Doktor Kon objašnjava da postoji baza podataka o ljudima koji su bili u kontaktu sa zaraženim pacijentima. „Baza postoji i sa ogromnim naporima se održava jer je komunikacija sa građanima Beograda trenutno na preko 600 registrovanih poziva dnevno, a trenutno se zajedno vodi baza obolelih, baza kontakata sa obolelim, baza osoba koje su pod zdravstvenim nadzorom i baza osoba koje su u samoizolaciji. I pored toga, postoje brojni saveti i imejl odgovori koji se daju brojnim zainteresovanim.“

Prema informacijama kojima raspolaže doktor Kon, testova ima dovoljno za kriterijum testiranja uspostavljen u Srbiji, a koji je prema njegovom viđenju, najracionalniji i jedino moguć u ovom trenutku. „Testiranje, kakvo se sprovodi u SAD, smatram vrlo korisnim za prikupljanje novih saznanja o virusu, ali ne smatram da ima uticaja na epidemiju i smanjenje smrtnosti. Zaštitne opreme nikada nema dovoljno (što treba zapamtiti za sva vremena i uvek imati rezerve za ovakve pretnje). Sa onim što je trenutno dostupno prvi prioritet su zdravstveni radnici.“

I profesor Radovanović smatra da se situacija pomalo popravlja. „U vreme kad smo se nekritično hvalili da imamo svega, ni jednog ni drugog nije bilo dovoljno. Mogućnosti testiranja su nam još uvek vrlo sužene, ali valja priznati da je reč o znatnom finansijskom izdatku.“

Kako će se ponašati poslodavci u vanrednom stanju, za sada ne znamo. Zakon o radu prepoznaje institucije „rada od kuće“ i „prinudnog odmora“. Članom 117 Zakona o radu i u slučaju potencijalne opasnosti za bezbednost i zaštitu života i zdravlja predviđeno je da poslodavci mogu uputiti zaposlene na „prinudni odmor“, odnosno privremeno odsustvo sa rada, ali uz isplatu naknade zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu. Zakon o radu upućuje da se visina naknade propiše opštim aktom, što znači da nije zagarantovan ni minimalni iznos ove naknade, već poslodavac ima diskreciono pravo da je sam utvrdi. Ohrabrujuće.

dr Rade Panić: Aparat bez zdravstvenog radnika ne znači puno

„Aktuelna tema opravdanosti uvođenja vanrednog stanja za nas koji ne posedujemo sve informacije, stvar je ličnog mišljenja i sagledavanja, a ne primenjeno sveobuhvatno znanje uz posedovanje svih neophodnih informacija. Tu je negde i odgovor“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara farmaceuta. „Zbog nepromišljenog, olakog shvatanja situacije koja nam je sledila, prošle nedelje imali smo izjave sa najviše instance da nema nikakve opasnosti, dok danas sa tog istog mesta dolaze ozbiljne odluke u kojima se izvesnoj grupaciji građana oduzima pravo kretanja zarad opšteg i njihovog dobra.

Dakle, ozbiljne mere su bile neophodne jer stanje zdravstvenog sistema i materijalna situacija nameću imperativ suzbijanja epidemije u njenom samom početku. Mere je trebalo i morale su biti planirane i ciljane, što nisu u svim aspektima. Nedostaju već pripremljeni algoritmi rada zdravstvenih ustanova, podela posla na sve relevantne činioce. Već je bilo pregovora i predloga upućenih ka ministarstvu da se ovakve situacije unapred definišu i isplaniraju na osnovu prethodnih iskustava, što je tada odbijeno od strane ministarstva. Zato se danas većina situacija rešava u hodu. Ukratko, nadamo se da su se odgovorni osvestili, da će se preduzete mere redefinisati shodno situaciji i da će struka biti ta koja odlučuje, a ne političari i interes vezan za buduće izbore. Nijedna informacija koja se tiče javnog zdravlja ne sme biti sakrivena od javnosti i svih građana. Jedna od takvih je i broj respiratora. Govorim o nepoverenju koje se javlja kod građana kada im se uskrati informacija koja može biti od interesa za njihovo zdravlje, ali treba napomenuti da broj respiratora u ovom trenutku nije pitanje kojim treba da se bavi javnost. Kada dođe do pitanja broja respiratora, znači da smo propustili da uradimo mnogo toga mogućeg pre.

Smatram značajno većim problemom nedostatak zdravstvenih radnika. Aparat bez zdravstvenog radnika ne znači puno. Zaštitne opreme ima, ali ne dovoljno da bi se ispoštovali svi protokoli SZO, to predstavlja veliki problem. S obzirom na nebrigu o zdravstvenom sistemu u prethodnih 20-30 godina, na manjak medicinskog osoblja i lošu materijalnu situaciju, možemo reći da se u ovom trenutku Srbija dobro drži i da je statistika koju imamo zadovoljavajuća. Nadamo se da će se tako nastaviti“, rekao je za „Vreme“ dr Rade Panić.

Božo Prelević: Samo da odnesem tetki lek

Dom zdravlja, centar Beograda, 17. mart 2020. godine. Otvoren je jedan ulaz i za zdrave i bolesne, na svu sreću, ljudi skoro da nema. Na vratima nijedno obaveštenje o virusu korona. Nema sredstava za dezinfekciju, nema maski. Doktori i sestre ljubazni. Pitam: „Ako imam virus korona, šta treba da radim?“ Kažu: „Javite se na telefon sa sajta Ministarstva zdravlja ili Batuta.“ Šta ako ne umem da odem na sajt? Kažu da je broj telefona objavljen u medijima. Ja im kažem da sam zvao, ali da se niko ne javlja i šta onda da radim. Sležu ramenima. Čekamo uputstva. Izabrani lekar veruje da će se brzo znati procedure.

Pitam ih: „Kako da pravim razliku između sezonskog gripa i korona virusa, odnosno gde mogu da se testiram?“ Ne dobijam odgovor. Kažem: „Hoće li moju tetku od 88 godina da kazne ako je nađu na ulici i ko može da joj odnese hranu, lekove, bilo šta? Gde da se javim da se to organizuje?“ Tajac. „Gde da kupim masku, alkohol, sredstvo za dezinfekciju za staru osobu?“ Tajac. „Doktore, kako sprečiti pacijenta da zarazi doktora pa da taj doktor prenese drugim pacijentima, kao u Italiji?“ Tajac.

Uključim TV. Premijerka vidno ljuta. Razumem je. Brine. Kaže – policijski čas ako treba, policija će skupiti penzionere u policijsku stanicu kojih ima tri na Novom Beogradu sa 300.000 stanovnika i oko 60.000 penzionera. I, šta će sa njima? Ako ostanu u kući, biće u kućnom zatvoru i neće preživeti. Znači, ne valja ako ih uhapse, biće u policijskoj stanici, neće moći da ih procesuiraju jer sudovi ne rade, ali mogu da se zaraze međusobno i opet neće preživeti. Opet ne valja.

Možda se rešenje krije između ova dva ekstrema. Možda upravnici zgrada, umesto da špijuniraju sopstvene komšije, treba da za njih nabave maske, rukavice, spiskove lekova i hranu i higijenu. Možda mlađa lica, volonteri ili lica sa nanogicama, ili lakši zatvorenici, dobrovoljno hoće da se uključe u ovu vrstu solidarnosti i pomoći starijima. Ima i drugih pametnih rešenja predviđenih strategijama, koje su neki pametni ljudi doneli ranije. Trebalo je to pročitati još dok je virus boravio u Kini.