Mnogi božićni rituali imaju svoje korene u paganstvu, ima i onih koji su kasnije iskrivljeni ili jednostavno nakalemljeni. Svako je proslavio rođenje "bogomladenca" onako kako tradiciju, berićet, pomirenje i zajedništvo zamišlja
Otkako je još u četvrtom veku ustanovljen, Božić je praznik okupljanja, spajanja i praštanja, pre svega je porodični praznik ali i praznik zajednice. Poslednjeg dana posta, na badnje veče, porodica se okuplja oko trpeze, pevaju se prigodne pesme, pali se badnjak kao simbol novog početka, u ponoć je u crkvi liturgija i posle nje pričest. Ujutro se razmenjuju pokloni i lepe želje, lomi se „česnica“, božićna pogača u koji su umešena znamenja berićeta: novčić, zrna pšenice i kima, bosiok, perce…
Mnogi božićni rituali imaju svoje korene u paganstvu, ima i onih koji su kasnije iskrivljeni ili jednostavno nakalemljeni. Svako je proslavio rođenje „bogomladenca“ onako kako tradiciju, berićet, pomirenje i zajedništvo zamišlja.
Stanari solitera u ulici Franca Rozmana naložili su badnjak u „peskarniku“ parkića koji soliteri okružuju. Komšije su ćaskale, dečurlija je trčkala naokolo uprkos niskoj temperaturi i tako se družili do pred ponoć, kada su se razišli. Ko na večeru, ko na liturgiju, ko u neki dalji provod. Bez usiljenog svečarenja, bez prevelike pompe, čak i bez tradicionalno neizbežne flaše. Jednostavno, zajedno su obeležili praznik. Lepo za videti.
U jednom drugom soliteru, na Zvezdari, iskazan je veoma visok nivo organizovanosti. Ulazni hol ukrašen badnjacima i balonima, trpeza sa božićnim đakonijama – suvim smokvama i šljivama, orasima-postavljena, slama prostrta, deca darivana solidarno kupljenim poklonima, vatra naložena i zajednička česnica podeljena. Radosna vest: komšije se druže.
Pred ponoć tekle su reke Beograđana ka svetosavskom hramu. Na platou ispred okupilo se mnoštvo ljudi, hiljade njih, omladine najviše. Početak liturgije označen je zvonjavom novih zvona nedavno dopremljenih iz Austrije kojima je „rukovodio“ ministar vera Vojislav Milovanović. Ni uz najveće naprezanje nije se mogla razaznati himna Svetom Savi, ako je uopše bila i „svirana“, i ni govora da se čula u celom Beogradu. Već na Slaviji jedva, kod Beograđanke uopšte ne. Muk iščekivanja pravog zvuka zvona i najavljene himne razbio je šenluk koji se čuo nadaleko. Dok je u crkvi trajala liturgija, petarde su praštale na sve stane, ako se oni rafali, topovski udari i šta sve ne još petardama mogu uopšte nazvati; Plato je ubrzano ispražnjen. Kao kontrast velikoj vatri koja je gorela ispred ograde gradilišta titrale su malobrojne sveće pobodene u sneg ispod drveća u parku. Saobraćajni kolaps u okolnim ulicama trajao je dugo, otprilike koliko i pucnjava. Tom prilikom izmenjeno je mnoštvo ružnih reči uprkos u božićnoj poslanici izrečenom patrijarhovom pozivu na povratak na „put mira i pomirenja sa samim sobom i drugima“. Do kraja liturgije hram je bio poluprazan, plato ispred sasvim.
Sledećeg dana, pola sata pred podne, na Terazijama, lomljena je zajednička česnica svih Beograđana, prečnika metar i po, poklon Unije privatnih pekara i poslastičara Beograda. Već godinama ta manifestacija se završavala otimanjem o pogaču, na sramotu, ni zbog čega drugog već zbog zlatnika. Da bi se blam izbegao, sada je česnica bila ograđena metalnom ogradom otvorenom sa jedne starne, gde se pružao dugačak i uzak krak kojim se jedino moglo prići. Badava. Sve je bilo gotovo za nekoliko minuta jer je nekolicina koji su prvi stigli otkinula komade veličine vekne hleba tako da mnogi do „svog“ parčeta nisu ni stigli. Tek kada je zlatnik pronađen, stampedo se smirio ali tada ni od pogače nije mnogo ostalo. „Za sledeću godinu ćemo se još bolje pripremiti“, rekao je za „Vreme“ Đorđe Ilić, predsednik Unije. „Prolaz će biti još uži“.
I u Crnoj Gori Božić je proslavljen po novouspostavljenoj tradiciji, sa dva „zvanična“ badnjaka i kordonom policije između. Ove godine je uvedena i nevesela inovacija: uz petarde „radile“su i duge i kratke cevi. Na Cetinju i u Podgorici bilo je kako-tako, dok je u Beranama bilo dramatično. Nekoliko hiljada „pristalica Srpske pravoslavne crkve“ predvođene sveštenicima (!) i gradonačelnikom (!) silom je sprečilo paljenje badnjaka „pristalica kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve“, njih tridesetorice. Umešala se i policija, pucalo se i te kako, pale su batine i hapšenja a desetina izgrednika se od policije sklonilo u kasarnu Vojske Jugoslavije (!). Srećom, niko nije povređen. Mir Božji.
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, nego i stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna
Slučaj u kome se patrijarh Porfirije (na slici) suočava sa mogućnošću da protiv njega bude pokrenut postupak zbog mobinga – koji je u krajnjoj suprotnosti sa hrišćanskim vrednostima – ostavio je gorak utisak u delu javnosti u Srbiji, najpre među onima koji, ruku na srce, naivno veruju da se takve stvari u Crkvi ne događaju. Međutim, poznavaoci crkvenih prilika odavno znaju da su slučajevi mobinga nad sveštenicima koji izađu u javnost nažalost samo vrh ogromnog ledenog brega o kojem se malo govori
U kojoj meri su istinite informacije da se Vojska Srbije ozbiljno “bilduje” oružjem? Čemu služi jačanje oružanih kapaciteta i, samim tim, kakve se poruke šalju za unutrašnju upotrebu, a kakve su poruke namenjene okruženju? Da li vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine zaista plaši režim i Vučića ili je sve to predstava koja hrani sujetu jednog čoveka? Zašto se u ovom tenutku preko prorežimskih medija tendenciozno plasira vojna “moć”, kakva je korelacija ovog propagandnog paketa sa izborima, a kakva je u širem kontekstu geopolitičkih prilika? Na ova pitanja odgovaraju Vojkan Kostić, Petar Bošković i Boško Jakšić
Uklapajući se u trend i preuzimajući kormilo pomahnitalog desničarenja, Plenkovićeva je vlada, uz podršku raznih braniteljskih udruga, dijela čelnih ljudi Katoličke crkve u Hrvata, te sveprisutnu korupciju, kriminal, bezakonje i svu silu drugih deformacija, potaknula i eskalaciju nasilja, pri tomu redovito licemjerno optužujući žrtve
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
