Utvrđivanje novog poretka

„Medijsko pitanje“ je u političkom i društvenom životu Srbije jedno od ključnih u poslednjih trideset godina. I danas, svakoga dana, traje neka vrsta divlje rasprave o tome kakvi su nam mediji potrebni i ko njima treba da upravlja.

Dok se opozicija trudi da se nadoveže na borbu nekolicine preostalih nezavisnih medija, koji više od pola decenije govore o tome da je u toku operacija potpunog potčinjavanja medijske scene od strane ljudi bliskih režimu Aleksandra Vučića, dotle se isti ti ljudi ne zaustavljaju u nameri da u potpunosti zagospodare svim delovima medijske oblasti u Srbiji.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Poslednja u nizu je operacija preuzimanja Kompanije „Novosti“, akcionarskog društva, koja je izdavač drugog najvažnijeg dnevnog lista u Srbiji „Večernjih novosti“ koje treba da pripadne kompaniji Media 026 iz Smedereva, u vlasništvu porodice Rajić, jedne od najmoćnijih iz tog grada na Dunavu.

Kako je javljeno da je ova kompanija dala ponudu od oko 300 miliona dinara (oko 2,5 miliona evra) za novine i druga izdanja kompanije koja je decenijama važila za najvitalniju, najveću i najbogatiju novinsku kuću u Srbiji, javnost je počela da se „češe po glavi“ jer niko nije čuo ni za firmu koja se nudi da kupi „Novosti“, a još manje za ljude koji su njeni vlasnici. Čudili su se svi osim Smederevaca, koji odavno sve znaju o porodici Rajić, o Zoranu Coki Rajiću i njegovim sinovima Bobanu i Bojanu Rajiću.

S druge strane, ovaj posao „preuzimanja ‘Novosti’“ samo je jedan u nizu događaja koji u poslednjih godinu dana u potpunosti menja medijsku scenu u Srbiji i govori o tome da uprkos priči o značaju interneta, Jutjuba, novih medija i društvenih mreža, preduzetnici u Srbiji, po pravilu vezani uz vlast, vole da imaju „tradicionalne“ medije u rukama – novine i televiziju.

foto: printscreen

Uz to, kompanije poput „Novosti“ zapravo su deo većeg sistema. „Novosti“ su prodate od strane Štamparije „Borba“, koja je ranije uvedena u vlasništvo odlukom suda posle sprovedenog Unapred pripremljenog plana reorganizacije, jer je bila najveći poverilac Kompanije „Novosti“, odnosno „Novosti“ su Štampariji „Borba“ dugovale najviše.

Na taj način je iz igre izbačen Milan Beko, koji je dugo godina odolevao pošto je još daleke 2005. godine sproveo postupak dokapitalizacije „Novosti“, koja je akcionarima donela značajan novac jer je u to vreme jedna akcija ove kompanije vredela više od tri hiljade evra.

O onome što je sledilo pisano je i na ovim stranicama više puta: pogledajte tekstove Zlatka Čobovića iz broja 1486 i 1395 u kojima je opisano skoro sve što se sa kompanijom dešavalo od trenutka kada je osnovana pre 70 godina.

COKA, DUNAV, MLADOST

Javno dostupni podaci o novim kupcima „Večernjih novosti“, odnosno Kompanije „Novosti“ AD, govore da se radi o poznatim smederevskim trgovcima i ugostiteljima čiji je poslovna biografija, opisana u finansijskim izveštajima matične firme Coka, komplikovanija od odnosa koji su predstavljani u seriji Igra prestola.

Ono što je Zoran Rajić krenuo u osamdesetim godinama prošlog veka (u izveštaju piše trgovina, a Smederevci kažu prodavac sa pijace i vozač kamiona, preprodavac alkoholnih pića – lepio akcize za čokanje na flaše od litar rakije) danas je poslovno carstvo koje obuhvata brojne registrovane kompanije, nebrojene ćerke firme koje se vode na druge kompanije i koje ponekad izgledaju poput kanibala: jedna firma je kupila drugu, onda je ta druga dokapitalizovala tu prvu pa je postala njen vlasnik da bi se posle pojavila treća firma koja je kupila prvu i prenela sve na drugu koja je sve prepustila trećoj.

Potrebna je ozbiljna i temeljna finansijska forenzika da bi se raščivijali svi poslovi familije Rajić, ali sada je izvesno da imaju tu firmu Coka, da imaju „Dunav“ a.d., da imaju novoformiranu Media 026, da su vlasnici firme Mladost iz Odžaka (docnije će se videti zašto je to važno), te da vole da ulažu i bave se ugostiteljstvom (imaju kafane u Smederevu i Beogradu, preko drugih povezanih preduzeća). Vole da kupuju propale firme, firme „iz stečaja“, firme koje nisu imale „sreće u privatizaciji“ i nekako im se zalomi da i te nove njihove firme završe u stečaju ili pred bankrotom.

U Smederevu kažu da su oni takođe učestvovali u mutnoj privatizaciji kompanije Želvoz, koja se bavi pravljenjem i popravljanjem vagona za železnicu, kao i da su uzeli prostor izletišta Jugovo u Smederevu, odnosno da su preuzeli objekte koji su pripadali nekadašnjem Sartidu kao i bazen koji je bio u vlasništvu Želvoza koji je u poslednjoj inkarnaciji kupila kompanija Viktorija solušns, potpuno nepoznate vlasnice u poslovnom svetu (manekenka Jasna Perenčević).

Rajići su se proslavili kupovinom trgovinskog preduzeća „Dunav“ u privatizaciji 2008. godine koje je bilo najveće posle beogradskih giganata C-marketa i Pekabete. „Dunav“, koji je u vlasništvu imao na desetine maloprodajnih i drugih objekata, kupila je Milica Stanković, supruga Bojana Rajića. Preduzeće je papreno plaćeno, preko 9 miliona evra, i moguće je da su ga Rajići kupili preko „fizičkog lica“ (svoje snaje) da bi mogli da ga otplate na rate, što je zakon dozvoljavao. Oni su docnije, 2010. godine, otkupili „Dunav“ od nje i isplatili preostala dugovanja prema državi, kako stoji u njihovim finansijskim izveštajima.

ADVOKAT VLASTI, ADVOKAT PRIVREDE

Kako je vest objavljena, novinari su se bacili na javno dostupnu dokumentaciju i ustanovili da je partner Rajićima u svim poslovima advokat Igor Isailović, poznat po svom predanom radu na gotovo svim poslovima koje je vodio Siniša Mali dok se bavio preduzetništvom i poslovnim savetovanjem, kao i po tome da važi za advokata koji u Beogradu „završava“ sve važne transakcije ljudima koji su na bilo koji način povezani sa vlastima.

On, Isailović, dugo je godina, još pre 2014, sarađivao sa Rajićima, bio je i u nadzornom odboru TP „Dunav“ a.d., a kasnije je zastupao kompanije u raznim sporovima kao i u poslovima osnivanja novih firmi. On je i ovoga puta ostao nem pred novinarskim zahtevom da objasni svoju ulogu, ali sada već postaje simptomatično jer je uključen u razne poslove koji imaju veze sa firmama povezanim sa nekim medijima u Srbiji.

Moglo bi da se pomisli da je on konsilijere za neki mnogo veći medijski posao na kome se radi – recimo, objedinjavanja tri dnevna lista: „Večernjih novosti“, Alo“ i „Srpskog telegrafa“, koji se danas svi nalaze na istom mestu u Beogradu.

Ovakav pokušaj objedinjavanja, ukrupnjavanja medijskog tržišta u oblasti koja nema svetlu budućnost s obzirom na to da tiraži padaju i da se sve manje ljudi odlučuje da kupuje novine, ima svoje ekonomsko opravdanje. Tako je izgledalo i početkom dvehiljaditih kada se na tržištu pojavila nemačka medijska grupacija VAC, koja je preko lokalnih posrednika i tajkuna pokušala da objedini „Politiku“, „Novosti“ i novosadski „Dnevnik“, pa je posao propao.

Nekada su „Novosti“ same imale tiraž kao danas svi dnevni listovi zajedno, ali to zlatno doba je prošlo i sada izgleda da se neko jako bori da zadrži uticaj, ali i da vidi šta da uradi sa objektima u kojima se nalaze sve te novine i štamparije, koje su po pravilu u centru grada i možda bi mogle da budu, ako ništa drugo, neki budući hoteli. Rajići, čini se, nisu baš toliko slučajno postali vlasnici „Novosti“, odnosno nisu oni slučajno jedini dali ponudu Štampariji „Borba“ koja je, iako i sama u potpunoj propasti, vlasnik većinskog paketa akcija. Naime, iako za to nema zvanične potvrde, Štamparija je dugovala značajan iznos kompaniji kartonaže „Mladost“ iz Odžaka, koju su Rajići kupili tamo 2006. godine, pa se može ispostaviti i da je njihova ponuda zapravo u visini duga koji Štamparija ima prema njima te je ovo idealan način da se tog duga otarase.

BRZO, KRATKO, NEJASNO

Ako se ovi trgovci i kafedžije iz Smedereva usele u zgradu u Dečanskoj, nekadašnju zgradu predratnog „Vremena“, to će biti novi početak novina koje su u poslednjih 30 godina na više načina uspevale da uruše svoj kredibilitet i uticaj.

Iako nikada nisu skliznule na nivo tabloida u srpskom značenju te reči, „Novosti“ ne mogu da se podiče izveštavanjem u vreme ratova devedesetih, kao i u periodu po dolasku na vlast Aleksandra Vučića, kada su se umnogome vratile na nacionalističku i populističku paradigmu iz devedesetih.

Ono što su godinama imale najbolje, dopisničku mrežu, s vremenom će polako gasiti, jer su to troškovi koji se prvi režu, a neki od najboljih novinara „Novosti“ bili su oni „sa lokala“. Čak i onda kada možda do kraja nisu znali u šta se upuštaju i kada nisu imali dovoljnu podršku matične redakcije, poput Milana Pantića koji je nastradao posle napada u Jagodini 2001. godine, ti novinari su ponekad i jedini javljali Beogradu šta radi Srbija. To je, čini se, bila najveća vrednost „Novosti“ i nešto što niko drugi nije mogao da ponovi.

S druge strane, one sada pripadaju tom populističkom korpusu koji čak i nije „podrška Vučiću“ koliko podrška jednom pogledu na svet u kome Vučić ima onoliki udeo koliko je to u skladu sa vrednostima Rusije i SPC-a.

Ako ova transakcija bude okončana, „Novosti“ će se tako izvući u potpunosti iz „zagrljaja“ Milana Beka i drugih koji su možda u nekom trenutku imali neke drugačije planove i verovali su možda da je moguće da u Srbiji postoje narodne ali pristojne novine. Ono što je izgledalo kao neverovatno vlasničko zamešateljstvo, kao nešto što je nemoguće razmrsiti, ono što je takođe izgledalo kao čudo jer se jedna kompanija čije su akcije prodavane za preko 3000 evra po komadu srozala na najobičnijeg gubitaša u manje od deset godina, presečeno je jednostavnim administrativnim odlukama i sada se titular nazire. Za one koji još uvek rade u „Novostima“ prvo je da se prijave za otpremnine, jer će uslediti otpuštanja, a oni koji ostanu pitanje je šta će i kako moći da rade. Na kraju, ne može se reći da su se nešto i pobunili ili da u toj redakciji još ima pera i glasova koji nešto znače u novinarstvu.

Niti se bune zaposleni, niti se bune novinarski sindikati i udruženja, dakle, sve je po zakonu i sve ide kako treba.

POSLEDICE, BUDUĆNOST

Zašto je ova priča važna za građane Srbije, još se niko nije isprsio da kaže. Ono što se u javnosti čulo jeste da su „Novosti“ kulturno dobro, novinarski legat i šta sve ja znam, ali to ništa ne govori o tome da li one i kako mogu da opstanu.

One su kroz svoju istoriju u najvećoj meri bile „glas“ radničke klase koja danas gotovo i da ne postoji, a ako je ima, ne čita novine skuplje od 20 dinara.

Za ljude koji vole novinarstvo tužno je ako nešto što je postojalo tolike godine i imalo zaista slavne dane sada ide možda u sigurnu propast jer nema nikoga u redakciji ko bi znanjem i autoritetom to mogao da zaustavi, a nema ni publike kojoj su novosti potrebne.

Opet, oni koji se pojavljuju kao potencijalni vlasnici imaju čudan poslovni pedigre koji više govori o tome da umeju da administrativnim pretumbacijama sačuvaju prihod koji im omogućava da udobno žive nego da istinski, kao nekakvi preduzetnici, razvijaju ono što kupe. Oni koji preteknu trebalo bi bar da pruže toliki otpor i da jave svojim čitaocima ko su ljudi koji su novi vlasnici ili da se trude da tu priču učine transparentnijom. Za medijsku scenu u Srbiji ovo svakako nije doba vest: do sada smo već naučili da tamo gde dolaze vlasnici koji su povezani sa vladajućim režimom nema mogućnosti da se čuje istina.

Bilo da je reč o privatnim TV stanicama, lokalnim TV stanicama, lokalnim listovima, poslednjih pet godina je isto: onaj ko bi, kao, kupio medij, brzo bi se naplatio iz lokalnog i drugih budžeta preko sistema projektnog finansiranja. Medij bi imao vlasnika a svi mi bismo plaćali troškove te firme, to je princip koji je uveden. Nema razloga da sa „Novostima“ bude drugačije.