Uspon i pad Momčila Mandića

Postoje situacije u kojima sav novac ovog sveta ne pomaže. Momčilo Mandić, bivši policajac i desna ruka Radovana Karadžića, a kasnije jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji i šire, uhapšen je u svom budvanskom stanu u sredu 17. avgusta i ekspresno isporučen u Bosnu. Mandiću nije pomoglo stotinak miliona dolara, na koliko se procenjuje njegova imovina, ni to što je vlasnik gotovo svih važnijih preduzeća u istočnoj Bosni; nije mu pomoglo ni duplo srpsko-crnogorsko državljanstvo, ni sjajne veze u Beogradu i Podgorici. Tako se, svega posle nekoliko sati letovanja, Mandić našao u maksimalno obezbeđenom zatvoru u Kuli kod Sarajeva, gde će čekati suđenje zbog organizovanog kriminala. Kroz Kulu je 1992. godine, u vreme kad je Mandić bio Karadžićev ministar pravde, prošlo oko deset hiljada Sarajlija, uglavnom civila, prema kojima je (kako je Mandić naknadno priznao) bilo postupano krajnje nečovečno, i mada Mandić može da računa na znatno bolji tretman, ima izvesne poetske pravde u činjenici da se njegova neverovatna karijera završava upravo na ovom mestu. Uprkos svoj kuknjavi advokata, ali i nekih zvaničnika u Beogradu, da su hapšenje i isporuka bili nelegalni, i da je u stvari reč o otmici po nalogu stranih moćnika, teško da će iko od Mandićevih prijatelja, u SCG ili u Bosni, za njim pustiti suzu. Uspon i pad ovog profesionalnog patriote, koji se javno hvalisao da je postavljao i rušio vlade u Banja Luci i Beogradu, govori mnogo o vezama politike, sporta i prljavog novca organizovanog i ratnog kriminala.

Momčilo Mandić, rođen u Kalinoviku, selu iz koga je ponikao i odbegli general Ratko Mladić, bio je do pred rat u Bosni običan policajac u Sarajevu, zaposlen u odeljenju za narkotike. Kasnije je voleo da kaže da je još tada bio imućan čovek, i da je posedovao nekoliko lokala, mada nikada nije objasnio kako ih je stekao od skromne policijske plate. Njegov vrtoglavi uspon, međutim, počinje nakon prvih višestranačkih izbora u Bosni, kada počinje komadanje državnih institucija po nacionalnom ključu: Mandićev kum i prijatelj Alija Delimustafić postaje ministar unutrašnjih poslova, a Momo njegov zamenik. Mnogo, mnogo kasnije saznaće se da je Delimustafić još tada bio zavrbovan od strane vojne Uprave bezbednosti (tzv. KOS); da je Mandić bio blizak sa Karadžićem, a još više sa Momčilom Krajišnikom znalo se odmah. Na proleće 1992, kad se zaratilo, Mandić se sa drugovima seli na Pale i ubrzo postaje ministar pravde, a Delimustafić ostaje u Sarajevu, na funkciji. Kumstvo, prijateljstvo i poslovne veze ove dvojice održali su se kroz rat i nakon njega. Inače, i Delimustafić je trenutno u zatvoru, u Tuzli, gde leži zbog sličnih krivičnih dela zbog kojih je Mandić „pao“.

PRVI MILION: Promućurni Mandić nije dugo ostao na Palama, sa Karadžićevim satrapima: vuklo ga je u Beograd, središte istinske moći i novca. Krajem 1992, Karadžić ga je postavio za šefa Biroa Republike Srpske u Ulici Moše Pijade broj 8, gde su u velikoj poslovnoj zgradi za potrebe Biroa bila izdvojena dva sprata. Istovremeno, dodeljena mu je i vila „Bosanka“ u Užičkoj na Dedinju, nakon što je za njenu adaptaciju potrošeno nekoliko miliona maraka. Mandić, uostalom, nije stigao u prestonicu praznih ruku: poneo je par miliončića iz kase MUP-a RS, da mu se nađe, a za onih nekoliko meseci ministrovanja na Palama stigao je da duboko ugazi u masovnu krađu golfova iz fabrike na Vogošći: nestalo je i prodato pet hiljada novih automobila, plus vagoni rezervnih delova. Biro RS radio je punom parom, izdavao pasoše izbeglicama za hiljadu maraka komad, ubirao „ratni porez“… Bilo je, pa se i presipalo: nekako baš u vreme kada je Mandić u Beogradu otvorio lokal „Aleksandar“, iz kase Biroa je neobjašnjivo iščezlo milion maraka. „Nije bilo sefa, pa je novac stajao u ormaru, a obezbeđenje je bilo slabo“, rečeno je tada.

Tokom boravka u Beogradu, koje se proteglo na dvanaest bogatih godina, Mandić je širio poslove i veze sa uticajnim ljudima, uključujući i familiju Slobodana Miloševića. Bio je, ako je verovati Biljani Plavšić, posebno blizak sa Mirom Marković i njenom političkom strankom. „Uvek je govorio da mu je teško da zaboravi svoju KP, a i po svojim mafijaškim sposobnostima odgovarao je predsednici Direkcije JUL-a. Iza uspostavljanja ovih veza cela tadašnja Jugoslavija je predstavljala Eldorado za Mandićeve kriminalne poduhvate koji su zahvatili celi region“, napisala je Plavšićeva u svojim memoarima.

Kraj rata u Bosni Mandić je dočekao kao poštovan i uspešan biznismen, odlično uklopljen kako u Miloševićev režim tako i u postdejtonsku BiH. Izvesnih problema imao je kada su se na čelu RS našli Biljana Plavšić i Milorad Dodik, sa kojima je odavno bio u lošim odnosima, što iz ideoloških, što iz poslovnih razloga. Ipak, ta je vlada kratko trajala, zahvaljujući između ostalog i Mandiću, koji je uz finansijsku podršku Srpskoj demokratskoj stranci stekao i simpatije prema Demokratskoj stranci Srbije i Vojislavu Koštunici. „Ja sam simpatizer DSS-a jer je ona pobratimska stranka sa SDS-om“, kazao je Mandić u intervjuu za sarajevsku „Slobodnu Bosnu“. „Zbog te političke ljubavi srušio sam Dodikovu vladu i vratio SDS na vlast.“

IGLA U BAŠTI: Kraj Miloševićeve vlasti Mandić je dočekao bezbrižno, sa prijateljima i simpatijama na obe strane Drine. Ni prijatelji nisu ostali dužni: zahvaljujući ponajviše SDS-u, Mandić je 2001. postao vlasnik Privredne banke Srpsko Sarajevo, i to tako što je od iste banke dobio kredit kako bi je kupio. Mandić je, kako su utvrdili istražni organi RS, davao kredite svojim firmama i trošio novac za svoje privatne potrebe, između ostalog, kupivši sebi, članovima svoje porodice i svojim prijateljima deset automobila vrednih oko pola miliona konvertibilnih maraka. Izgubljeno je milion maraka, koje je Ministarstvo finansija RS uplatilo u banku za servisiranje spoljnog duga, 3,5 miliona maraka Fonda stanovanja, 2,2 miliona KM opštine Bijeljina… Banka je u međuvremenu otišla u stečaj, i nedavno je zatvorena odlukom visokog prestavnika BiH Pedija Ešdauna. Prethodno je u istrazi utvrđeno da su u to bili uključeni bivši čelnici SDS-a Dragan Kalinić, Mirko Šarović, Momčilo Krajišnik i Milovan Cicko Bjelica. Zatvaranjem banke u nepovrat je otišlo nekoliko desetina miliona konvertibilnih maraka koje banka danas duguje svojim štedišama.

Preuzimanjem banke, kao i kupovinom čitavog niza preduzeća na potezu od Foče do Trebinja, Mandić je još više proširio veze i simpatije, ali izgleda da nije uspeo da nađe zajednički jezik sa Zoranom Đinđićem i njegovom vladom. Stoga je uložio novac u beogradski tabloid „Nacional“, koji se obrušavao na vladu na dotada besprimeran način. Nakon atentata na Đinđića, Mandić je u akciji Sablja uhapšen, a „Nacional“ zatvoren. Drugi opštinski sud u Beogradu saopštio je tada da se sumnja da je Mandić između novembra 2002. i marta 2003. izvršio nelegalan transfer oko šest miliona evra iz Srbije i Crne Gore u Bosnu. Rečeno je i da se Mandić, kao predsednik upravnog odbora i savetnik generalnog direktora Privredne banke Srpsko Sarajevo, bez dozvole Narodne banke Jugoslavije, od novembra 2002. do 31. marta 2003, bavio bankarskim poslovima preko predstavništva u Beogradu. On je, kako se precizira, naložio da se za potrebe kineskih državljana izvrši nelegalan transfer efektivnog stranog novca u iznosu od 6,04 miliona evra iz SCG u BiH. I na kraju, u dvorištu vile „Bosanka“ koju je Mandić po ko zna kom osnovu još koristio, pronađen je protivavionski lanser raketa „igla“. Izgledalo je da Mandiću preti dugogodišnja robija.

Ipak, u zatvoru je ostao svega pet meseci, i pušten je zbog „nedostatka dokaza“, a svi postupci protiv njega su obustavljeni. Izgleda da je istražni sud poverovao u njegovo obrazloženje da je „iglu“ nabavio tokom NATO agresije, kako bi obarao neprijateljske avione. „Još ne znam čiji sam zatvorenik bio pet meseci“, rekao je Mandić nakon izlaska iz pritvora i objasnio da je njegov jedini greh bio simpatija za Koštunicu, o čemu ga je navodno obavestio jedan visoki funkcioner MUP-a. Istovremeno je najavio da će tužiti Srbiju evropskom sudu u Strazburu, što doduše nikada nije učinio.

Iste godine, Mandićevo ime pojavilo se u još jednoj neprijatnoj aferi: u Beogradu je uhapšen njegov kum i poslovni partner Delimustafić, pod lažnim identitetom Gojko Mitrović. Delimustafić je na brzinu izručen Bosni, baš kao i Mandić ovih dana, a da se nikad nije razjasnilo šta je radio u Beogradu i s kim se družio. Sarajevska štampa je tvrdila da je Delimustafić sve vreme bio smešten u vili „Bosanka“.

NEVOLJE SA PEDIJEM: Iako se spasao robije, 2003. je po mnogo čemu bila godina u kojoj je Mandićeva srećna zvezda potamnela. Za razliku od nekih drugih sumnjivih biznismena, nije uspeo da skine svoje ime sa crne liste američke vlade kao osoba za koju se sumnja da pomaže Radovana Karadžića, a iste godine ga je na sopstvenu takvu listu stavila Evropska unija. Uz to, iz Bosne su kroz usta Pedija Ešdauna počele da stižu sve glasnije optužbe na Mandićev račun, najpre zbog zaštite Karadžića, a zatim i zbog pronevera u Privrednoj banci, zbog čega je za njim raspisana poternica. Što je još neprijatnije, iz Međunarodnog krivičnog suda u Hagu stigao mu je poziv da svedoči protiv Miloševića, uz napomenu da bi ukoliko to odbije lako mogao da se nađe među optuženicima. Mandić je s jeseni 2004. svedočio u Hagu, i pokazao se kao izuzetno kooperativan: govorio je sve najgore o svojim bivšim prijateljima Karadžiću i Krajišniku, priznao da je nad Muslimanima vršeno etničko čišćenje, i detaljno govorio o ubistvima i maltretiranju civila u logorima. Izgleda da je haško svedočenje bilo glavni razlog što poternica, koja je u Bosni raspisana 2003, nikada nije bila prosleđena Interpolu: postojanje međunarodne poternice, naime, znatno bi iskomplikovalo Mandićev put i boravak u Hagu. Ipak, spasavši se optužnice Tribunala, Mandić nije rešio svoj problem sa Ešdaunom, koji je izgleda rešio da ga pošto-poto strpa u zatvor.

Početkom ove godine, bosanske vlasti uhapsile su Mandićevog starijeg sina Aleksandra, funkcionera tatinog preduzeća „Mani ko“ i jednog od korisnika kredita tatine Privredne banke. Aleksandar je priznao krivicu, izvinio se ojađenim štedišama, i dobio četrnaest meseci zatvora. Za Mandića je to bio težak udarac. „Tek kad mog sina puste iz zatvora, spreman sam da progovorim o poslovnim vezama Ešdauna i Karadžića“, pretio je iz Beograda. Iako je Aleksandar posle suđenja pušten da na slobodi čeka poziv za izdržavanje kazne, Mandić ni tu pretnju nije ispunio.

Izgleda, sem toga, da su simpatije između Mandića i Koštunice u nekom trenutku prestale da budu uzajamne. Mandić je često javno demantovao da je osim emocijama pomagao DSS i novcem, ali izgleda da je vladajuća partija nakon dolaska na vlast našla respektabilnije simpatizere i da je počela da mu uskraćuje zaštitu. Vađenjem crnogorskog pasoša (još odavno je imao srpski) i kupovinom stana u Budvi, Mandić je očigledno pokušao da obezbedi utočište. Za njega bi bilo bolje da nije.

Momčilo Mandić je pao, kako „Vremenu“ potvrđuje izvor iz bosanske Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA), zbog „ucenjenog Mila Đukanovića“, koji je između sebe i Mandića, odlučio predati ovog drugog. „SIPA je samo preuzela Mandića, dok je sve odrađeno na međunarodnom nivou, uz veliki politički pritisak na Đukanovića“, kaže naš izvor. Oni koji ovih dana dižu dreku zbog kršenja procedure i liju krokodilske suze zbog Mandića, verovatno su se već pomirili sa gubitkom simpatizera i sponzora. Kao što su se, uostalom, sa svojim gubitkom još odavno pomirili oni nesrećnici na čijem je jadu Mandić zgrnuo milione.

Bilja, Batko, Momo i Rašo

U knjizi Svedočim Biljana Plavšić piše o Momčilu Mandiću kao zaštitniku pljačkaških grupa u toku rata, koji je uživao punu Karadžićevu zaštitu. Sledeći odlomak opisuje jedan njihov susret:

„U julu 1992. godine imala sam sastanak u Lukavici sa visokim predstavnikom UN-a za izbjeglice gospođom Sadako Ogatom. Na raskršću, gdje se odvajaju putevi za Trebević, Grbavicu i Lukavicu uvijek je bilo mnogo svijeta. Upravo mi maše jedna grupa ljudi i ja izađem iz kola. Odmah su prešli na stvar. Pričaju o događajima na Grbavici, a oni su Srbi. Prema njihovom kazivanju, opasno je za ljude nesrpske nacionalnosti živjeti u tom dijelu grada. Kazali su mi da neki Batko sa nekoliko sličnih njemu upada noću u hrvatske i muslimanske stanove i odvodi muškarce. Oni pljačkaju i ucjenjuju ljude. Srbi koji su se tome suprotstavili postali su meta tog manijaka i njegove družine. Niko ga ne poznaje. On nije sa Grbavice i nije iz Sarajeva. Opljačkane stvari nose u neki motel gdje im je magacin.

Umjesto u Lukavicu, na raskršću okrenem na Grbavicu i pravo u zgradu opštine. Nije bilo predsjednika opštine, ali nije ni važno, drugi su se brzo sakupili. Ispričam im zašto sam došla i pitam ih da li je to moguće da se takva zla dopuštaju. Oni ćute. Gledam te face i mislim se zašto tako uporno ćute, a pogledi im nisu nimalo prijateljski. Pitam ih ko im je predsjednik opštine. Spomenuše njegovo ime. On je ljekar koji se bavi trgovinom lijekova, zastupa neku firmu, Crnogorac je.

Iza tog kratkog sastanka u opštini odem u Štab Teritorijalne odbrane u namjeri da razgovoram sa Zoranom Vitkovićem. Sve mi je potvrdio. Batko je Crnogorac, ima svoju bandu koja pljačka i ima neku podršku od nekog autoriteta. Tom prilikom ispričao mi je o magacinu gdje lageruju te opljačkane stvari. Veli da je za magacin nadležan Momčilo Mandić, tadašnji ministar pravosuđa. Dok smo mi razgovarali, upadoše u prostoriju četiri, pet naoružanih mladića. Jedan od njih je onizak, širok, na glavi mu šajkača sa kokardom, navukao je do obrva. Mene gleda pogledom punim mržnje. Odmah sam krenula, a Zoran me isprati i reče da je to Batko…

Sa sastanka sa Ogatom u Lukavici odjurila sam velikom brzinom na Pale, da pokušam da spriječim djelovanje sumanutog Batka. Ulazim u jednu od prostorija u „Kikindi“ i tu zatičem sve relevantne osobe za rješavanje ovog problema. Tu su Radovan, Momo, Momčilo Mandić, ministar pravosuđa, Mićo Stanišić, ministar policije. Odmah sam prešla na događaje sa Grbavice. Očekujem čuđenje, zabrinutost, zaprepaštenje, ali ništa od toga. Momčilo Mandić se iskezi (to je pravi izraz za njegovo lice u tom trenutku) i reče: ‘Ah, Batko…’ Tad sam im rekla da sam mislila da nisu upoznati sa ovakvim pojavama i tom osobom, pa sam namjeravala da oni izdaju nalog da ga uhapse. ‘Ali sada vidim da je vama sve poznato i sada tražim od Predsjedništva da se vas dvojica uhapsite.’

Karadžiću kao predsjedniku Predsjedništva obratila sam se i tražila da ovu dvojicu ministara uhapsi, ili neka odmah daju ostavku. Tada je nastao moj prvi ozbiljni konflikt sa Radovanom i Momom. Radovanov odgovor, na moj više puta ponovljeni zahtjev za ostavkom ovih ministara, uvijek je bio: ‘Tražite da odsiječem svoju desnu ruku.’ Od tada, pa sve do 2001. godine, ali sigurno će tako biti i do kraja života, Momčilo Mandić me proganja i prijeti. To nisu prijetnje običnog čovjeka, to su prijetnje najvećeg mafioza na ovim prostorima…“