Upristojite se, pa da razgovaramo

Nema više nikakve sumnje da će „unutrašnji dijalog“ biti ključna reč za političku sezonu leto–jesen 2017. u Srbiji. Dobro zvuči. Pomalo nejasno, a opet nekako fensi, klasično i moderno u isti mah, misteriozno i obećavajuće. Tema je uvedena u Vučićevoj inauguracionoj besedi („potreban nam je društveni dijalog o Kosovu“), a kao ultimativni letnji politički hit lansirana „autorskim tekstom“ Aleksandra Vučića u „Blicu“. Po običaju, teatralno, pretenciozno, agresivno i izveštačeno – kao što je, uostalom, manje-više sve što dolazi sa te adrese.

Režimski mediji, koalicioni partneri, analitičari i uslužni „nezavisni intelektualci“ su, razume se, smesta krenuli da se dive carevom najnovijem novom odelu i da NJegovim Autorskim Tekstom zadate teze razrađuju u poželjnom pravcu („realizam“, „istorijsko pomirenje“, „Srbija nema dece za nove ratove“). A na svoje su došli i duhoviti komentatori po društvenim mrežama i opozicionim portalima beskonačno razigravajući i varirajući temu („unutrašnji dijalog je srce Srbije“, „dijalog je najskuplja srpska reč“ itd.).

Opozicija je, po običaju, bila zatečena, iznenađena i uvređena (ona prava – dok je ona „konstruktivna“ i „dvorska“ spremno dočekala i pozdravila predsednikovu inicijativu). Intuitivno, svi osećamo da je u pitanju opet neka Vučićeva mućka i prevara, ali nisu baš svi sto odsto sigurni i saglasni odakle preti najveća opasnost. Pri čemu je onima više nacionalno orijentisanim, očito, bilo pomalo nezgodno da ne ispadne kao da „izbegavaju da govore o Kosovu“, a onima više građanskim, opet, da ne deluje kao da „odbijaju dijalog“. (U tome, pored ostalog, i jeste lukavstvo ovog Vučićevog manevra.) Ipak, uspeli su nekako da se slože da je poziv neiskren, da je okasnio (bar kada je reč o Kosovu), kao i da bi dijalog trebalo strukturirati, postaviti mu okvir i, između ostalog, uvesti temu poštovanja institucija, slobode medija i odnosa prema opoziciji. No, tim odgovorom – iako je zapravo sve tačno – kao da nisu previše zadovoljni ni oni sami, ni javnost, a verovatno ni „strani faktor“.

ODSUSTVO POLITIČKE VOLJE

Stoji da nam je društveni dijalog i te kako potreban, takoreći neophodan kao nasušni hleb – da ne kažemo i još potrebniji – kao pad budžetskog deficita, nove investicije i nova radna mesta. I za razliku od većine nabrojanog, za „unutrašnji dijalog“ nam ne trebaju velika sredstva, avioni, kamioni, povoljan geopolitički trenutak, niti odobrenje velikih sila – već samo malo dobre volje. No, čini se da upravo tu i jeste problem. Naime, te volje nema. Nikada je, iskreno govoreći, u ovom društvu nije bilo dovoljno, a sada je, čini se, ima manje nego ikad – i pritom najmanje upravo kod onoga koji na dijalog poziva.

Prirodno i po definiciji najpogodnije mesto za dijalog o pitanjima od vitalnog nacionalnog značaja jeste Skupština, odnosno parlament. Ali bez obzira na više upućenih zahteva, vladajuća koalicija i predsednica Skupštine uporno odbijaju da zakažu posebnu sednicu sa temom Kosova i Metohije.

Skupštinski odbor za Kosovo i Metohiju je zasedao samo četiri puta, dok je većina drugih odbora imala po dvadesetak i više sednica, a i tada su ta zasedanja, „zbog bezbednosne osetljivosti“, bivala uglavnom zatvorena za javnost. Drugim rečima, da je vlasti iole i istinski stalo do unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, onda bi tu raspravu organizovala i negovala u skupštinskom plenumu, ili makar na sednicama nadležnog skupštinskog odbora. A upravo to je stvar koju su najviše i gotovo panično izbegavali tokom ovih godinu i više dana aktuelnog skupštinskog saziva.

Uostalom, nije sasvim slučajno ni to što je pisac ovih redova svoje poslednje „živo“ gostovanje u nekoj debatnoj TV emisiji na srpskom javnom servisu imao još početkom 2013, odnosno neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma – i posle nikad više. Dakle, više je nego jasno da je „dijalog o Kosovu“ stvar koju aktuelna vlast najmanje želi i od koje praktično pet godina beži kao đavo od krsta. A kako pak stvar stoji sa dijalogom uopšte, najbolje se može videti iz uvida u medije koje Vučić kontroliše, kao i iz „kulture dijaloga“ koju naprednjačke perjanice sistematski upražnjavaju u Narodnoj skupštini.

Za primer ćemo uzeti poslednje (julsko) skupštinsko zasedanje (a moglo bi i bilo koje drugo), koje je bilo posvećeno relativno benignim kadrovskim pitanjima – izbor zaštitnika građana, te članova odbora Agencije za borbu protiv korupcije i Fiskalnog saveta. Pritom, stvar je bila prilično jednostavna i većina zamerki opozicije je išla na osporavanje stručnih kvaliteta predloženog kandidata za ombudsmana. A evo šta su i kako su na te više-manje logične i očekivane opozicione zamerke odgovarali najistaknutiji predstavnici vladajuće koalicije.

fotografije: tanjug

„TUTA BUGARIN“ I OMETENA DECA

MARINIKA TEPIĆ: Mi smo kao narodni poslanici dobili za predlog čoveka koji se zove Zoran Pašalić, sa biografijom na punih osam strana u kojoj nismo našli ništa što ispunjava uslove po Zakonu o zaštitniku građana za njegov izbor, osim jednog jedinog, a to je da je diplomirani pravnik. Tri naredna ključna uslova koja glase da kandidat treba da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima, koji su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti zaštitnika građana. Zatim, uslov da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, i uslov četvrti, da zaštitnik građana ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana, ovaj kandidat poslaničke većine ne ispunjava.

MAJA GOJKOVIĆ: Reč ima narodni poslanik Žika Gojković. Izvinite, po kom osnovu?

ŽIKA GOJKOVIĆ: Poštovana predsednice, povreda Poslovnika, član 107, dostojanstvo Skupštine je povređeno. Povređeno je u nekoliko navrata. Gledam inače da se ne javljam po Poslovniku, jedino kada baš stvarno moram, ali postalo je nepodnošljivo slušati govornicu koja je malopre govorila, pogotovo kada priča o moralu… pogotovo kada dolazi iz usta, već koji put, od poslanice koja je dok je bila pokrajinski sekretar delila novac tako da je to strašno i opisati. Svi oni koji se bave politikom dovoljno je da pogledaju raspodelu novca za vreme njenog mandata i sve će vam biti jasno, gde su deca ometena u razvoju bila zakinuta za finansijska sredstva, koja su bila u najnižem obliku. Jednostavno moram da kažem jer radi se o osobi koja konstantno govori o moralu ovde i stalno drži nekome predavanja.

MARINIKA TEPIĆ: Replika!

MAJA GOJKOVIĆ: Nisam videla osnov za repliku.

MARINIKA TEPIĆ: Pomenuta sam kao pokrajinski sekretar.

MAJA GOJKOVIĆ: Ne, nije bilo ništa u skladu sa članom 104.

…

BOŠKO OBRADOVIĆ: Ono što ovde, naravno, jeste veoma zanimljivo, jeste biografija budućeg zaštitnika građana. Ja ću, naravno, upoznati javnost sa nekoliko veoma interesantnih detalja. Naime, budući zaštitnik građana Zoran Pašalić je diplomirao sa 32 godine, ako je tačno da je studirao 13 godina, a to ćete nam vi reći koji ste ga predložili. Ne znam zašto krijete ovu važnu informaciju. Ovo je dobra informacija zato što to znači da je on temeljno studirao 13 godina spremajući se za najviše funkcije u ovoj državni. Pravosudni ispit je položio sa 37 godina. Ovo je tek sjajan podatak. Magistrirao je prošle godine sa 58 godina, što znači da poštuje doživotno učenje, a doktorske studije su u toku.

PREDSEDAVAJUĆI: Pravo na repliku ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

VLADIMIR ORLIĆ: Hvala, gospodine predsedavajući. Nisam ni očekivao da će moći da nauči gde se nalazi i šta je zapravo Narodna skupština, lice koje se opet onakvim rečima malopre obratilo i nama i javnosti koja ovo prati. Naravno, mislim na dežurnog lakeja dosovskog režima… I, strašno mi je žao, evo, srce mi se cepa što je taj dosovski lakej izgleda nezadovoljan činjenicom da je štrajk prekinut i da se dalje razgovara. (…)

Ne očekujem da tu može da bude bilo kakve pameti, jer mi kada čujemo da se ovde postavlja pitanje agenata stranih interesa, a više je nego jasno da je reč o čoveku koji s jedne strane ne može da odluči da li služi interesima HOS-a koji dođu sa jedne strane ili interesima velikobugarskih nacionalista sa druge strane, jel’ nastupa sa pozicije doskorašnjeg Pernara ili sa nove pozicije sadašnjeg Tute Bugarina.

POKVARENI TRAKTOR I POSLANIK „DUBOKO U TEMI“

MIROSLAV ALEKSIĆ: Poštovane kolege poslanici, očekivao sam danas od predstavnika predlagača, odnosno vladajućih stranaka u parlamentu da čujemo nešto konkretnije i ozbiljnije argumente zašto pojedini ljudi kao što je gospodin Pašalić treba da obavljaju tu funkciju. Ali, što se tiče gospodina Pašalića, sve vreme se govorilo o tome kako je on dobar čovek, da nije član SNS i da će on dobro raditi svoj posao. Nažalost, u vašim diskusijama danas, upirući prst u opoziciju, pokazali ste da zapravo vi danas ne postavljate čoveka koji je stručan za obavljanje tog posla…

PREDSEDAVAJUĆI: Pravo na repliku Aleksandar Martinović, šef poslaničkog kluba Srpske napredne stranke.

ALEKSANDAR MARTINOVIĆ: Moram da odgovorim, zato što sam već rekao na prošloj sednici, nećemo dozvoliti da Srpska napredna stranka i njena poslanička grupa budu vreća za udaranje za one koje su upropastili Srbiju.

Gospodine Aleksiću, da pitam ja vas nešto, a šta je sa Prvom petoletkom iz Trstenika? Hajde vi nama da objasnite ko je uništio Prvu petoletku iz Trstenika? Ko je tolike hiljade ljudi ostavio bez posla? Pa ćemo onda da se bavimo Sinišom Malim, Savamalom, za koju vi do pre godinu dana niste ni čuli, da, da. Hajde pre toga da se bavimo Prvom petoletkom kada ste vi bili predsednik opštine Trstenik, sa JKP… Prvi put čujem da je Javno preduzeće osnovano u nekoj seoskoj mesnoj zajednici, imalo je jednog zaposlenog i jedan pokvareni traktor.

…

MAJA GOJKOVIĆ: Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Hvala, predsedavajuća. Konačno da malo pričamo o dnevnom redu. Moram da pokažem sada radi javnosti kakva se skandalozna kampanja vodi protiv predloženog kandidata za Zaštitnika građana gospodina Pašalića. Mislim da je ovo veoma važno da javnost vidi do kojih granica bestidnosti to ide. Ovo je NIN. (Maše naslovnom stranom NIN-a.) To su ovi što vam kažu da je Srbija Aušvic. Ko ima ovakav naslov, pa kaže – zaštitnik vlasti ili građana, neka Sandra Petrušić je pisala tekst. Prosto je neverovatno, u drugom nedeljniku koji danas izlazi, u „Vremenu“ isti naslov – Zaštitnik građana ili zaštitnik vlasti, samo što je pisala neka Zora Drčelić. Kada pročitate tekst, vidite da je suština teksta apsolutno ista. Verovatno su rekli ovoj Petrušićki da to malo skrati, da prilagodi prelomu, ali suština je da je isti centar napisao i jedan i drugi tekst u dva nedeljnika. Čak ni naslov nisu promenili, što je najbolji pokazatelj kakva se bestidna kampanja vodi protiv čoveka koji je inače bio sudija, izabran kao sudija u vreme prethodne vlasti.

fotografije: tanjug

Cela poenta priče, dragi gledaoci, svi vi koji gledate ovaj program, jeste da se uruši privredni sistem ove zemlje, da svaki investitor ode iz Srbije. To je cela suština priče danas, jer je Srbija pozitivna, danas Srbija ima plus 3 odsto rasta, za razliku od vas kada smo imali minus, za razliku od vas kada ste uzimali kredite da dajete plate i penzije, mi danas to ne radimo, mi dajemo iz realnih izvora. Hoćete to da urušite, hoćete ponovo da se vratite na onaj puni astal i da, naravno, nastavite dalje da čerupate Srbiju. E, nećemo vam dati. Borićemo se do kraja upravo protiv ovakvog licemerja. Ne pada nam na pamet da vam to dozvolimo.

MAJA GOJKOVIĆ: Reč ima narodna poslanica Tatjana Macura. Izvolite.

TATJANA MACURA: Poštovana predsedavajuća, želim da ukažem na povredu Poslovnika, član 106. stav 1. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Prethodni govornik je šest minuta i 30 sekundi govorio o naslovnim stranama nedeljnika NIN i o tome šta piše u nekim drugim nedeljnicima, kakvi su tekstovi, da li su im bogougodni ili nisu.

MAJA GOJKOVIĆ: Hvala… Poslanik Đukanović je bio duboko u temi. Žao mi je što niste razumeli ili ga niste pažljivo slušali.

„ZATUĆI OLOŠ“

Ako je potreban bilo kakav zaključak nakon svih ovih više nego rečitih ilustracija, a one su samo mrvica iz obilja materijala koji pruža uvid u tok rasprave i atmosferu u najvišem srpskom zakonodavnom telu, onda se on može svesti u nekoliko reči. Predstavnici vlasti nikakvu debatu niti umeju, niti hoće da vode. Opozicija je za njih samo skupina u skupštinske klupe greškom zalutalog „ološa“, neprijatelj kojeg treba „zatući“ – utoliko pre, bešnje i više što su sopstvene pozicije i argumenti slabiji i neubedljiviji. „Dijalog“ sa takvima za pravoverne SNS-ovce je, zapravo, neka vrsta kukavičluka, defetizma i izdaje, i prosto se vidi nelagoda, zbunjenost i gotovo ljutnja kada se, povremeno, nekim čudom ili zgodom, neko od ministara u Skupštini upusti u kakvu ozbiljniju i stručniju debatu sa predstavnicima opozicije. Drugim rečima, svet dijaloga, rasprave i tolerancije za njih je „tera inkognita“, nepoznato i opasno carstvo u kojem pomenuta družina naprosto ne zna i ne želi da se kreće.

Zato bi, bez obzira na nemale međusobne ideološke i lične razlike i interese, preliminarni i jedinstveni opozicioni odgovor Aleksandru Vučiću na njegov poziv na „unutrašnji dijalog o Kosovu“ morao da glasi: upristoji bar malo svoje skupštinske i stranačke satrape. Upristoji sebe, uostalom. Raspusti svoje, paravojne i parapolicijske, kriminalno-huliganske formacije. Odustani od evidentne ambicije da lično kontrolišeš sve pore javnog, političkog i ekonomskog života. Pa onda možemo da razgovaramo – o Kosovu, Srbiji, Evropi, realnosti, mitovima, budućnosti – i svemu ostalom.

U suprotnom, neka vodi „unutrašnji dijalog“ sa Majom, Martinovićem, Đukom, Markom i Marijanom (i SNS satelitima). Sigurno će biti produktivno.