Unutrašnji dijalog između želja i stvarnosti

U toku maja 2018. godine, posle jedanaest meseci, završen je unutrašnji dijalog o Kosovu. Okončan je na isti način kako je i počeo – neformalno. Moguće je da je to bio deo plana inicijatora dijaloga, predsednika Srbije. Ali, ukoliko se analiziraju postavljeni ciljevi i njihovo ostvarenje, ima argumenata za tvrdnju da su se želje inicijatora sudarile sa nepopustljivom stvarnošću. To pak znači da iza inicijative nije bilo jasne strategije, a ni osposobljenog i uigranog tima koji bi ostvario ciljeve.

Sve do marta 2018. godine, činilo se da se relativno uspešno ostvaruje organizovana taktička zamisao. Po toj zamisli, javnost je trebalo suočiti sa dilemom „status quo ili etničko razgraničenje“ kako bi se dobilo pokriće da se preispita ono što je parafirano 2013. godine u Briselu. Takođe, cilj je bio da se „puna normalizacija“ pretvori u „normalizaciju sa etničkim razgraničenjem“. Međutim, stvarnost je takva da status quo ne radi za Srbe i Srbiju, a etničko razgraničenje ma kako se zvalo, u sadašnjim okolnostima, nije moguće ostvariti. Da i jedno i drugo nose sa sobom rizik nestabilnosti i sukoba pokazalo se 16. januara 2018. godine, kada je ubijen Oliver Ivanović, a potvrdilo se 26. marta 2018. godine, kada je u Kosovskoj Mitrovici, uz prekomernu upotrebu sile, uhapšen Marko Đurić.

Od tad se nižu bezbednosni incidenti i intenziviraju se političko-bezbednosno-marketinške aktivnosti vlasti. U javnosti se zaoštrava etnonacionalistički narativ. U takvim okolnostima zamire institucionalizovani unutrašnji dijalog i, posledično, urušava se ukupni unutrašnji dijalog. U isto vreme, Briselski dijalog je ponovo u zastoju. Ono što brine više od sudbine inicijative jeste može li destabilizovana srpska zajednica na Kosovu da izdrži pritisak.

BEZ POTPUNO OSTVARENIH CILJEVA

Osnovni ciljevi unutrašnjeg dijaloga koji su rekonstruisani iz samog autorskog teksta Aleksandra Vučića u „Blicu“, odnosno iz inicijative, jesu: široki unutrašnji konsenzus, koji bi trebalo da uključi što širi krug društvenih aktera; suočavanje sa realnošću i prevladavanje mitologije o Kosovu; trajno rešenje i/ili rešenje koje bi bilo održivo i u budućnosti; miroljubivo rešavanje problema; ostvarivanje ključnih „naših“ interesa, odnosno interesa Srbije i srpske zajednice; „otvaranje vrata“ EU. Kad je reč o ovim ciljevima, neki od njih jesu delimično ostvareni, ali nijedan u potpunosti.

Prvi i najviše istican cilj – sveobuhvatnost izjašnjavanja koja vodi do opšteg konsenzusa, tek je delimično ostvaren. Pored relativne brojnosti i raznolikosti aktera unutrašnjeg dijaloga, nije se dogodila masovna i intenzivna javna debata. Mogućnosti postizanja društvene saglasnosti, odnosno konsenzusa, s vremenom je bila sve manja. Akteri i javnost podelili su se prema razlikama u ideologiji i politikama. U ovom razvrstavanju Kosovo se izgubilo kao glavna tema. Kosovo nije unutrašnjim dijalogom postalo glavno „nacionalno pitanje“. Linija grupisanja je odnos prema vlasti i (ne)slaganje prema budućnosti Srbije, odnosno (ne)prihvatanje članstva Srbije u EU, uključujući i odnos prema Rusiji i Zapadu (SAD i EU). Ni u jednom trenutku trajanja unutrašnjeg dijaloga nije bilo organizovanog pokušaja da se približe stavovi onih koji smatraju da je svaki dogovor s kosovskim Albancima „izdaja“ i onih koji su insistirali na neophodnosti dogovora i kompromisa.

Iako se uspeh u suočavanju s realnošću može meriti najpre ostvarivošću iznetih predloga za rešenje, valja imati u vidu da će konačna ocena moći da se dâ tek kada se u javnosti pojavi predlog predsednika Srbije i kad ta politička platforma bude verifikovana u institucijama i javnosti. Za sada je potrebno istaći samo to da je pokrenuta široka rasprava o problemu Kosova. To potvrđuje nastojanje suočavanja sa stvarnošću, kao i neodložnu potrebu za njim.

Međutim, ukoliko se pod „suočavanjem sa stvarnošću“ razume poznavanje osnovnih procesa i aktera kosovskog pitanja, unutrašnjim dijalogom je potvrđeno da javnost o tome nije obaveštena, a da ni stručna i naučna javnost, poput mnogih članova SANU ili intelektualaca, ne prati savremena dešavanja na Kosovu. Većina učesnika institucionalizovanog dijaloga nije uzimala u obzir postojeće stanje na terenu i opredeljenje Srbije za evropske integracije. Primere dobre prakse predstavljaju okrugli stolovi sa Srbima sa Kosova (posebno „Laplje Selo 2“) i sa organizacijama građanskog društva, organizovani kao Nacionalni konvent za EU u Privrednoj komori Srbije, kao i doprinosi pojedinaca koji prate događaje na Kosovu i odnose Srba i Albanaca, i Srbije i Kosova. Otuda odsustvo argumenata u raspravama unutar unutrašnjeg dijaloga.

Postavljeni cilj demitologizacije rasprave o pitanju Kosova nije dostignut, niti je učinjen ozbiljniji napor u tom pravcu. Naprotiv, unutrašnji dijalog je doveo do nove mitologizacije jer je raspravu izmeštao u sferu ideologije i „političke korektnosti“ otežavajući razmenu argumenata i spoznavanja stvarnosti. Nastojalo se da se izgradi predstava o uspešnosti čak i „nedodirljivosti politike“ koju prema Kosovu vodi sadašnja vlast Srbije.

Nije ostvaren ni cilj da se dođe do trajnog rešenja „koje će osloboditi kosovskih briga buduće generacije“. Trajno rešenje samo po sebi spada u neostvarive ciljeve zato što je istorija stalni proces i ne može se jednom zasvagda zaustaviti. Moguće je da je inicijator mislio na „održivo rešenje“.

Većina učesnika dijaloga nedvosmisleno je prihvatila da se problem Kosova mora rešavati mirnim putem, ali glasovi koji su zazivali upotrebu „vojne sile“, bili su konstantno prisutni tokom unutrašnjeg dijaloga. Najdalje su se čule poruke ministra odbrane o prekrajanju granica na Balkanu kao načinu da se pobedi ideja „Velike Albanije“.

POTREBE SVIH

Inicijator za cilj je odredio „kompromis“: „To znači da ne izgubimo ono što ne smemo da izgubimo, a da, ako hoćete da to tako definišem, izgubimo ono što moramo.“ Time je zapravo postavljeno pitanje interesa koje bi trebalo odrediti i ostvariti kroz nastavak briselskog dijaloga. No, kako je interes osmišljena pa i politički artikulisana potreba, unutrašnji dijalog je ukazao na neke značajne potrebe koje bi trebalo odrediti i zastupati kao nacionalne. Među ovima su prvo potrebe Srbije: „puna normalizacija“, odnosno napredovanje na putu normalizacije odnosa Srbije i Kosova kako bi se stvorili što povoljniji uslovi za napredovanje u tom procesu, a to znači napredovanje reformi u ekonomskom, socijalnom i institucionalnom segmentu; otklanjanje prepreka koje otvorena pitanja u odnosima sa Kosovom stvaraju na putu ka uključivanju Srbije u EU; izgradnja „bezbednosnog paketa“ koji bi sadržao kompleksne mere ljudske i opšte bezbednosti, uključujući bezbednost srpske zajednice. To zahteva i jasno definisanje aktera i procedure saradnje Srbije i Kosova u oblasti bezbednosti, kao i uloge pripadnika srpske zajednice u sistemu bezbednosti Kosova. Među prvim prioritetima su borba protiv organizovanog kriminala i terorizma, kao i sistemske korupcije; zaštita i unapređenje ekonomskih interesa Srbije i privrednih subjekata iz Srbije na Kosovu, i to: zaštita vlasničkih prava kompanija iz Srbije, kao i same države Srbije uz poštovanje principa sukcesije imovine bivše Jugoslavije, ali uz osobenost situacije da nije razrešeno pitanje statusa Kosova; zaštita prava kompanija i zaposlenih u slučaju da su bili predmet privatizacije. Za ove potrebe bi trebalo razviti koncept finansijske i druge podrške za učešće u privatizaciji onih preduzeća koja su sada u nadležnosti Kosovske privatizacione agencije. To su sva preduzeća na Severu Kosova koja nisu još privatizovana, a među njima i „Trepča“. Među potrebama Srbije je i izvođenje „čistog računa“ iz do sada nastalih međusobnih potraživanja po osnovu neisplaćenih obaveza iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, po osnovu otplate i servisiranja otplate javnog duga, kredita stranim poveriocima, potraživanja iz sektora energetike, telekomunikacija i slično, naknada za oštećenja i ograničenja vlasničkih prava građana Srbije i pripadnika srpske zajednice na Kosovu; izrada strategije i ostvarivanje održivog razvoja opština sa srpskom većinom i pripadnika srpske zajednice uz striktnu kontrolu namenskog korišćenja u razvojne projekte.

Potrebe srpske zajednice na Kosovu su ostanak i opstanak uz unapređenje životnih standarda, prava koja uživaju ili bi, po zakonu i međunarodnom pravu, trebalo da uživaju, prevenirajući time sukobe i masovna iseljavanja, podstičući mir u regionu i stvarajući pogodno tle za saradnju sa kosovskim Albancima; podizanje kapaciteta pripadnika srpske zajednice za upravljanje procesom integracije u pravni i institucionalni okvir Kosova; ostvarivanje ZSO, u obimu i sa nadležnostima koje bi omogućile efektivnu i održivu koordinaciju zajedničkog nastupa opština sa srpskom većinom u ostvarivanju njihovih prava, naročito prava na svestrani i održivi razvoj; dograđivanje rešenja iz Ahtisarijevog Apendiksa 4. Sveobuhvatnog plana o političkoj zastupljenosti i pravima pripadnika srpske zajednice, što bi trebalo razviti u sistem samouprave srpske zajednice, uključujući ona prava koja ima albanska zajednica u centralnoj Srbiji, razvijanje mehanizama zaštite kulturnog nasleđa, garantovanje autonomije SPC, itd…