Umetnost razgovora

...

Verujem da bi većina ljudi umela da kaže s kim najradije razgovara, obično takvih odnosa nemamo previše. Ili bi se čak mogli navesti konkretni, posebno važni razgovori. Ali, kako opisati taj doživljaj uživanja u razgovoru, koji nema nikakve sličnosti s orgazmom, plivanjem u Egejskom moru, ukusom omiljenog sladoleda?

Jedan od problema jeste očigledno u tome što uživanje u razgovoru nema nikakvu čulnu komponentu. Obično čujete neki glas i vidite neko lice ili više njih, ali to nije presudno važno. Možete da sedite, da hodate, čak i da pišete pisma, koja su u staro vreme putovala danima i nedeljama. Kontekst nije presudan. Susret se više odvija u neuhvatljivim sferama duha.

Značajni razgovori – dakle, ne intervjui za posao, dogovori stanara ili diskusije o američkim izborima – najverovatnije se zasnivaju na toj čudnoj pojavi zvanoj uzajamnost. Svi ravnopravno učestvujemo u razgovoru, svi dajemo doprinos, svako ima pravo da podeli svoju tačku gledišta i ostali će joj posvetiti punu pažnju. Svaki učesnik oseća tu ravnopravnost i ona ga zapravo podstiče na dalje učešće u razgovoru. I obratno, kada neka osoba ili grupa ustvrde da su njihovo mišljenje ili iskustvo najvažniji, ili jedini važni, razgovor je u suštini završen.

SVE NIJANSE SLUŠANJA

Jedan od važnih izvora doživljaja uzajamnosti je obostrani trud učesnika razgovora da čuju jedno drugo. Slušanje deluje kao da se odvija automatski, ali svi znamo razliku između uzgrednog slušanja i udubljenosti u reči druge osobe. Ovo drugo podrazumeva ne samo punu koncentraciju, već i spremnost da privremeno odložimo potrebu da izrazimo sebe i usmerimo se u potpunosti na sagovornika – misli, osećanja, potrebe ili dileme druge osobe.

Ovo uopšte nije jednostavno, a i nigde se eksplicitno ne uči (čak ni kad se pripremate za psihoterapeuta, profesionalnog slušača). Treba u glasu čuti neizgovoreno – recimo, susprezanje suza – osetiti kad je trenutak za pitanje, kad je neophodna podrška, kad izneti svoje mišljenje, a kad ne. I u svemu što kažemo mora biti očigledno da smo pažljivo slušali i dovoljno čuli. Posebno je važno da li ćemo tom prilikom reći nešto i o sebi – kako sami rešavamo takve dileme, da li smo imali slična iskustva.

POVERENJEM PROTIV USAMLJENOSTI

Iz ovakvih neuhvatljivih detalja razvija se, tokom vremena, osećaj poverenja. Ono što “vidimo” jeste da nam je do tih razgovora podjednako stalo, da nas sagovornik nije zaboravio i da neće nepromišljeno i bez saglasnosti podeliti delove naših razgovora ni sa kim drugim. Teže nam je da budemo jasno svesni neophodnosti da tokom razgovora sagovornik napravi poseban “prostor” za nas i u svom umu i u svojim osećanjima, te da su nam razgovori tim dragoceniji što su ovi “prostori” veći i bezbedniji.

Uzajamno poverenje najmoćniji je katalizator otvorenosti i većina ljudi tek zahvaljujući njemu počinje da govori o uistinu osetljivim temama i da sluša još pažljivije. Ta otvorenost pomaže nam da više i jasnije opišemo sebe, ali, barem jednako zanimljivo, i da ne ustuknemo pred tuđim iskustvima koja su nam strana, da se uživimo u zamišljanje nepoznatog ili ranije neprihvatljivog. Ako je slutimo u drugome, verovatnije je da ćemo podeliti i što oni ne vole da čuju ili nikada ne bi uradili.

Kad se sve ovo desi, osnovna reakcija može biti rasterećenje, olakšanje. Ako makar jedna osoba razume moje muke i sumnje, postoji nada da nisam potpuno sam, devijantan, da oko mene nije, kao oko Disa, “svud nigde nikoga”, sve i ako znam da ću se iz tog razgovora vratiti u sebi uobičajenu samoću. Za razliku od mnogo načina da se iz usamljenosti beži, ovakvi razgovori grade našu unutrašnju strukturu, pa pomažu i dugoročno.

TRAGANJE ZA ZAJEDNIČKIM JEZIKOM

Velika otvorenost može voditi tome da s prijateljem, i na sopstveno iznenađenje, podelimo i što nismo planirali da bilo kome (možda i bilo kada) kažemo. Pošto prava svrha tajni lako može biti u tome da nas od nekoga razdvoje, otvoreni razgovori nam pokazuju njihovu besmislenost, pa tajne “padaju” lako i mi onda prepoznajemo koliko energije troši njihovo “držanje”.

Još važnije, prijateljski razgovor može voditi tome da nešto prvi put izgovorim, iznenadim i samoga sebe, u sebi otkrijem. Moglo bi se čak reći da je otkriće sebe moguće samo u dijalogu, da samosvest postoji zahvaljujući postojanju prijatelja i mogućnosti da s njim razgovaramo. U svetu nemačke romantičarske poezije postojala je jedna takva definicija čoveka i čovečnosti:

– otkad jesmo razgovor,

– i možemo čuti jedni druge.

Ko je prinuđen da odraste bez razgovora, neće imati neka osnovna svojstva ljudskog bića, jednako kao što onaj ko u odraslo doba izgubi kapacitet, želju ili priliku da razgovara zapanjujuće brzo gubi ono po čemu smo ga ranije prepoznavali kao osobu.

Ali, taman koliko su razgovori dragoceni, toliko su i krhki. Život je dovoljno paradoksalan da ono što nam je emocionalno najhitnije možemo izraziti u socijalnom svetu tek nakon najtemeljnije pripreme. Jer, naravno, ne želite da vas prekidaju, da budete okruženi neznancima, da sagovornik bude užurban ili iznenađen preozbiljnim tonom. I dok je te više “tehničke” aspekte moguće ugovoriti, oni apstraktniji se vrlo često ne uklope uprkos trudu. Ljudi iz različitih kultura ili različitih uzrasta, često muškarci i žene, teško pronalaze “zajednički jezik”, čak i kad su jako motivisani. Isto tako, stari prijatelj može ustuknuti pred nekom temom ili biti ophrvan nekim preplavljujući sadržajima tako da nije u stanju da sluša baš u periodu kad je nama potrebno. Kao što i meni može da se učini da jedva čekam na priliku da progovorim ili čujem, a onda se ispostavi da se, recimo, previše bojim i zbog toga na kraju – ili, još gore, usred razgovora – ustuknem.

LEČENJE RAZGOVARANJEM

Naravno, ne mogu da odolim tome da ovde pomenem psihoterapiju. S jedne strane, da, često se pominje da su ljudi sve usamljeniji, sve manje imaju s kim da razgovaraju i onda su prinuđeni da razgovaraju s nepoznatim profesionalcima. To je svakako tačno i igra važnu ulogu u sve većoj popularnosti i uticaju psihoterapije u savremenom svetu.

Jedan drugi detalj može, ipak, biti još važniji. Mislim na to da bi dobra psihoterapija mogla biti naša retka, a možda i jedina, prava škola razgovaranja. Da ova delatnost, definisana kao lečenje razgovaranjem, postiže svoje željene rezultate kada se ispostavi da je neko naučio da razgovara i izvan seansi, u privatnom životu.

Ne treba gubiti iz vida da se za psihoterapiju kao buduću profesiju pred kraj tinejdžerskih godina uglavnom odlučuju osetljive devojčice i traumatizovani dečaci, osobe koje najradije nikad ne bi prekidale razgovore (ima, naravno, i onih koji psihologiju upisuju sa sasvim drugačijim interesovanjima ili završe na psihijatriji zato sto je to jedina ponuđena specijalizacija). Njima treba organizovati “trening za razgovarače”, usmeriti tu visoku motivaciju, izoštriti tu osetljivost u opažanju, dodati nekoliko veština, omogućiti da iskustvo sve te išmirgla. Možda zvuči smešno, ali potrebne su godine da bi neko postao profesionalac u razgovaranju o intimnim temama.

Razumem da zvuči kao mistifikacija kako, navodno, postoji jedinstven način na koji psihoterapeuti razgovaraju. Prvo, psihoterapeutu bi, u idealnom slučaju, koncentracija i iskustvo morali da omoguće da čuje sve – promene u tonu, za tu osobu nove teme ili izraze, na koji način klijent “glasno ćuti”. Drugo, terapeut nauči da sebe drži u pozadini, da sve vreme, paralelno s pažljivim slušanjem, posmatra svoje unutrašnje reakcije (strah, dosadu, bes, požudu, tugu), ali ništa ne čini u vezi s njima, već samo pokušava da razume šta mu one govore o klijentu. Potom, terapeut ličnim primerom može da ohrabri klijenta na iskrenost, otvorenost, samopreispitivanje. I konačno, terapeut stalno preispituje da li je pravi trenutak da nešto pita ili kaže, šta je najvažnije izdvojiti, kako ne zvučati intruzivno, štreberski, tračerski, savetodavno, roditeljski. Kao da čuje sve, ćuti mnogo i pitanja ili izjave mu često nemaju određeni ton. Samo toliko.

Većina ljudi na svojim prvim psihoterapijskim seansama i želi mnogo da kaže i ne zna jasno kako da opiše svoja osećanja i mentalni bol. Promene u klijentovom kapacitetu za razgovaranje obično počinju unutar njih samih, kao postavljanje “terapijskih pitanja” sebi između seansi, vođenje dnevnika, pojava kreativnih aktivnosti, meditacije, više vremena u samoći. Onda počnu da se pojavljuju raspitivanje o sopstvenom detinjstvu, uviđanje koliko im nedostaju ljudi koji umeju da slušaju bez osude i nametanja rešenja, što vodi potrazi za novim vidom prijateljstva. A kad sretnu takve osobe, a i sami postanu sposobni za to, psihoterapija najčešće više nije potrebna.

Razgovor, sa psihoterapijom, bez i pre nje, predstavlja osnovni izraz naše ljudskosti, susreta i saradnje s drugima. Biti u nekom dijalogu prepoznat i shvaćen za mnoge je ljude jedna od najvažnijih stvari u životu. U doba kad svi nenormalno žurimo i kad se mnogi, posebno mladi, skrivaju iza monitora i društvenih mreža, raste rizik da razgovaranje nestane. A sa njim i mi.

Autor je psiholog