Umetnik ne sme ostati socijalni slučaj

U uvodu Programa za kulturu Studentske liste “Studenti pobeđuju” piše sledeće: “Kultura je deo našeg svakodnevnog života. Ona nije privilegija. Zajedno sa obrazovanjem, naukom i slobodnim medijima, ona podstiče kritičko mišljenje i razumevanje slobode, solidarnosti i jednakosti među ljudima uprkos različitostima. Danas su položaj i značaj kulture srozani kroz najniže finansiranje u našem regionu (0,6%), u njoj zaposleni rade za plate manje od republičkog proseka, a njom upravljaju nestručni partijski kadrovi. Kulturnih aktivnosti ima samo u većim gradovima, dok savremena umetnost nestaje, umetnici koje obrazujemo odlaze jer nemaju mogućnost za rad, a mladi i studenti su potpuno zanemareni. Kulturno nasleđe je pod pritiskom investitorskih projekata, a kulturni sadržaji nestaju iz školskih i TV programa”.

Marijana Cvetković, kandidatkinja na Studentskoj listi “Studenti pobeđuju”, jedna je od učesnica procesa kreiranja Programa za kulturu. Po obrazovanju je istoričar umetnosti, magistrirala je menadžment u kulturi, koosnivač je Stanice Servis za savremeni ples Nezavisne kulturne scene Srbije KC Magacina, ustanovila je Kondenz festival savremenog plesa i performansa, dobila je nagradu “Jelena Šantić” za aktivizam u polju kulture.

Program za kulturu, kaže, pisan je više meseci. Radna grupa je počela od dokumenta koji je usvojen na plenumu svih studenata koji je sadržao osnovne principe i pravce razvoja kulture, ali i neke hitne teme, na primer – Generalštab. U ovom procesu učestvovalo je više od stotinu kulturnih radnika i radnica iz javnog i civilnog sektora, te iz umetničkih udruženja, mreža i platformi koji su, navodi Marijana Cvetković, “predlagali teme i koncepte, vodili debate i artikulisali poziciju kulture kao oblasti koja se jasno određuje prema svojoj ekonomskoj bazi, društvenim i političkim pitanjima i vrednostima i principima koje je uspostavio Studentski pokret – direktna demokratija, decentralizacija, deelitizacija, radna prava i kultura solidarnosti”.

“VREME”: Da li će biti mnogo posla da bi se sredila kultura Srbije?

MARIJANA CVETKOVIĆ: Svi koji rade u oblasti kulture svesni su koliko je kultura devastirana prethodnih godina, koliko je banalizovana zvanična kulturna politika, kreirana bez znanja, istraživanja i razumevanja kompleksnosti kulture i širih društvenih, ekonomskih i političkih procesa čijih je kultura deo. U poslednjih deceniju i po nametan nam je nakaradni koncept koji spaja konzervativnu, nacionalističku kulturu sa neoliberalnim i tržišnim principima upravljanja, gde su dva dominantna kriterijuma: srbovanje i profit. Iz toga izlazimo sa potpunim nepoverenjem u društvo, zajednicu i sopstvenu sposobnost da se bude njen deo, sa sistemom korumpiranih institucija koje su ostale kao ispražnjene ljušture, sa kulturnim nasleđem koje je nezaštićeno ili prepušteno nestručnim službama da ga prilagođavaju svojim, često sumnjivim, potrebama, sa manifestacijama i festivalima koji prekidaju dugu i važnu tradiciju zbog cenzure i manipulacija tom tradicijom, sa nezavisnim sektorom kulture koji je sistematski uništavan uprkos njegovoj vrednosti i budnosti. Na to dodajem činjenicu da su hiljade umetnika, umetnica i kulturnih radnika namerno dovedeni do položaja socijalnih slučajeva, kao i to da je savremena umetnost, ona kritička i angažovana, proterana iz javnog prostora, institucionalnih programa, škola i medija. Strašno je u većim gradovima, još je strašnije u manjim mestima. Kad sve to sagledamo, predstoji veliki i težak posao uspostavljanja sistema koji će prostor kulture učiniti prostorom dobrim za sve, korisnim za društvo koje se vraća sebi. Ali, ovaj program nastao je iz iskustava i znanja koji su stečeni tokom svih prethodnih godina otpora pojedinaca u institucijama i nezavisne kulturne scene, a posebno tokom prethodne dve godine borbi kulturnih radnika koji su se pridružili studentima i građanima u borbi protiv antidruštvenih snaga.

Plan počinje od budžeta za kulturu – najavljujete minimum od 1 odsto, što je obećavano godinama unazad, pa još uvek nije ostvareno. Zašto?

Ekonomska osnova je početak svega, a znamo kako je kultura kao društvena oblast uništavana najpre ukidanjem te materijalne baze. To se vidi u činjenici da zaposleni u kulturi imaju plate manje od nacionalnog proseka i gde samo 34,3 odsto angažovanih u javnom sektoru ima ugovor za stalno. Oni koji rade u civilnom sektoru prepušteni su povremenim konkursima (sa oko 2 odsto budžeta za kulturu na republičkom nivou) kao jedinom izvoru finansiranja. Projektno finansiranje je strogo partijski kontrolisano, instrumentalizovano da kontroliše javnu sferu, spreči neželjenu kritiku i neželjene teme. Plan od 1 odsto javnog budžeta za kulturu je osnov koji omogućava da se sistem kulture oživi, pruži minimum dostojanstvenog rada za sve koji tu rade. Potpuno je jasno zašto on do sada nije ostvaren – kultura, zajedno sa naukom, obrazovanjem, zdravstvom, socijalnom zaštitom, smatrana je troškom što je tipičan način na koji neoliberalna ekonomija tretira ove društvene delatnosti. Takva ekonomija poništava društvene funkcije države, a ovim studentskim prevratom upravo se te funkcije stavljaju u fokus.

Planirana je i ravnopravnija i realistična distribucija postojećih javnih resursa. To pre svega zavisi od onih koji odlučuju o tim resursima. Kako je sad?

Raspodela javnih resursa zavisi od politike koja prioritet može dati društvu i njegovim potrebama ili eliti i interesnoj grupi koja ima moć. U postsocijalističkim društvima, zajednička dobra su većinski privatizovana, privatnim domaćim i stranim kompanija samo sopstveni interes i profit postaju kriterijum za upravljanje. Onim što je ostalo u javnom vlasništvu upravlja se bez ikakve javne kontrole, manipulativno i u interesu grupe tj. partija na vlasti. Podsećamo da se od Jugoslavije, već 36 godina u Beogradu nije izgradio ni jedan novi prostor za kulturu u javnom vlasništvu osim što je Jugoslovenska kinoteka preseljena u veću zgradu! A mnoga naselja i mesta ostala su bez svojih prostora za kulturu, pa tako i bez dodira sa savremenom umetnošću.

Šta konkretno znači drugačiji sistem finansiranja onih koji ostvaruju rad u kulturi, što je takođe deo Studentskog programa za kulturu?

To je transformacija sistema koji će omogućiti da svi koji rade u kulturi u javnom i civilnom sektoru moraju biti ekonomski i socijalno zbrinuti, što će se obezbediti izjednačenim finansiranjem njihovog rada, podizanjem osnovice za socijalno osiguranje samostalnih umetnika (sada je ona na nivou minimalnog ličnog dohotka koje vodi pretvaranju samostalnih umetnika u socijalne slučajeve kada odu u penziju), dugoročnim finansiranjem organizacija koje rade na nezavisnoj sceni, multiplikovanjem izvora finansiranja kroz usaglašavanje strategija kulturnog razvoja na republičkom i lokalnom nivou, povezivanjem javnih institucija, lokalnih organizacija kulture i samostalnih umetnika kroz zajednički rad. Promene u obrazovnom sistemu omogućiće i više radnih mesta za umetnike i stručnjake iz kulture.

Kako će se odlučivati o kulturi?

Kultura ne sme biti ekskluzivna roba, već društveno dobro kojim se mora upravljati tako da ostvaruje interese čitavog društva. Program za kulturu Studentske liste predviđa decentralizaciju upravljanja i permanentnu uključenost i aktivnost različitih aktera kulturnog života u planiranje i odlučivanje o tome kako će se kultura razvijati i šta su njeni prioriteti. Načela tog plana se oslanjaju na sve ono što je i studentska borba u prethodne dve godine promovisala, a na čemu je decenijama insistirala i nezavisna kulturna scena: napredak je moguć samo kroz široke direktne i demokratske debate o tome kako i šta radimo da bismo ostvarili zajedničke interese. Prinicipi plenuma će se uvoditi kao načini kontrole rada svih ustanova, a u njima će učestvovati i oni zainteresovani stručnjaci, građani i zborovi. Ovo je posebno važno za manje sredine gde su prostori kulture neposredno vezani za život zajednice. Čitav ovaj proces mora da prati i mera participativnog budžetiranja tj. odlučivanja zajednice kako će se ulagati određena sredstva i šta su prioriteti zajednice. Stručnjaci u kulturi, umetnici i građani moraju stvarati prostor za međusobni dijalog jer jedino tako možemo razbiti elitističke tendencije i pojedinačne interese koji udaljavaju kulturu od života građana.

Savremenoj umetnosti i nezavisnoj kulturnoj sceni posvećena je posebna stavka u ovom planu.

Savremena umetnička produkcija je prethodnih godina gotovo potpuno uništena: nije bilo ulaganja u nove projekte, oduzimano je i ono malo prostora koji su bili dostupni, projektno finansiranje odlazilo je fantomskim organizacijama, a u nekim oblastima poput plesa većinski budžet se slivao u folklor i KUD-ove. Manifestacije i festivali savremene umetnosti su smanjivani do nestanka, često cenzurisani nametnutim odborima i upravama. Iz institucija kulture koje bi trebalo da se bave savremenom produkcijom isisan je život i onemogućena međunarodna saradnja i razmena, postale su mesta za uhlebljenje partijskih no name kadrova. Cilj je bio uklanjanje kritičke savremene umetnosti i ogledala društva koje umire u mukama.

U našem programu savremena umetnost i znanje koje proizvodi postaju središte kulturne politike. To podrazumeva i sve one prakse rada u kulturi zasnovane na interakciji kritičke teorije, umetničke prakse i društveno-odgovornog delovanja kroz umetnost i kulturu. Umetnost nosi snažne obrazovne kapacitete, kao i angažujuću snagu kada se radi o gorućim društvenim temama poput ekologije, siromaštva, društvene nejednakosti, antifašističke borbe koja je sve aktuelnija, ekonomskih tema, tehnologije i veštačke inteligencije… Zato savremenu umetnost vidimo kao platformu za društveni dijalog.

Plan za kulturno nasleđe obuhvata i mnoge druge delatnosti, pa se zato čini da će to biti i najveći posao u celoj kulturi.

Plan za oblast kulturnog nasleđa je posebno detaljan i zasnovan na iskustvima borbi za zaštitu kulturnog nasleđa od napada režima i svih pogubnih politika iz prethodnih godina. Posebno su tu značajni primeri borbe zaštitara da se spase Kalemegdan od gondole, Beogradski sajam od rušenja, zgrade Generalštaba od prodaje Trampovoj porodici, arheoloških nalazišta od investitora. Uz to, kao posebno devastirajuća stoji i SNS politika prepuštanja srednjevekovnog nepokretnog kulturnog nasleđa crkvi koja osetljive postupke zaštite obavlja bez nadzora stručnjaka za konzervaciju i restauraciju i stručnih službi zavoda za zaštitu spomenika. U našem programu, čitav ovaj sistem mora se vratiti u okvire zakona i stručnih službi koje se moraju ojačati ulaganjima u stručne kadrove, tehnologije i permanentno stručno obrazovanje.

Čini se da će najjednostavnije biti ostvariti plan o decentralizaciji i povratku studentskih domova studentima, a očekivani rezultat je veliki.

Program predviđa da se svi studentski kulturni centri vrate univerzitetima i studentima, da oni budu ponovo prostori kolektivnog istraživanja, učenja i stvaranja. To je optimalni način za uključivanje mladih u društveni život i njihov pozitivan uticaj na taj društveni život. Postojanje ovakvih prostora garantuje da će se pojaviti nove umetničke i društvene prakse jer tu neće biti ograničene znanjima starijih. Isto važi za omladinske kulturne centre koji moraju postojati širom zemlje. Podsetimo se da je jedan od razloga zašto mladi odlaze iz svojih mesta to što nemaju kulturu za sebe, onu koja govori njihovim jezikom. Ovi centri biće podržavajući prostori u kojima će oni sami odlučivati čime žele da se bave, šta žele da vide, čuju, isprobaju, a finansiraće ih lokalne samouprave iz budžeta za kulturu od minimalno 6 odsto na lokalnom nivou. Ta veza sa savremenom kulturom treba da omogući transformaciju odnosa prema kulturi uopšte i zato je važan rad sa mladima. Oni će sami reći da im treba bioskop i boriće se za njega. Kao i za biblioteke, muzeje i pozorišta – da postanu mesta okupljanja i istraživanja, učenja na uzbudljive načine. Kultura može da pokrene ove procese aktivnog građanstva i kritičkog delovanja u društvu.

foto: marija janković

Vraćanje kulture u škole je novo u odnosu na postojeću praksu. To podrazumeva i vraćanje slobodnog mišljenja u škole…

Da, transformacija kulture i obrazovanja podrazumeva čvršću vezu između ove dve oblasti, a to znači da će se umetnost vratiti u kurikulume i u sam prostor škole. Ponovo ćemo uvesti sekcije umetnosti koje će biti deo školskih programa, a ne komercijalne ponude koja iscrpljuje porodične budžete. Želimo da umetnost bude deo svakodnevice đaka kroz rezidencijalne programe za umetnike. Đačke ekskurzije će takođe biti deo ponude institucija kulture, a ne turističkih agencija. A vratićemo i onu lepu, a davno izbačenu meru nagrađivanja učenika knjigama!

Novina je i plan povratka kulture u medije i besplatno oglašavanje što bi uticalo na prisutnost kulture u društvu, promenu ukusa, mišljenja…

Mediji moraju vratiti svoju funkciju javnog dobra, a jedan od načina je da budu u funkciji obrazovanja i kulture. Zato zagovaramo meru značajnog povećanja prostora za obrazovne i kulturne sadržaje u svim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju (koja je takođe javno, zajedničko dobro). Javni mediji su vrsta institucije kulture koja ulazi u sve domove i zato je njihova moć velika. Kroz ovu vezu povećaće se i prostor za rad umetnika i kulturnih radnika, što je važan cilj našeg programa.

Šta će biti najteže u promeni koju najavljuje Studentska lista? Promena svesti prema kulturi?

Najteže će biti ukloniti nasleđe ove vlasti – taloge nacionalizma i klijentelizma koji su zagadili kulturu i njene institucije. Tu spada i kultura individualizma i ličnog interesa, surevnjivost i sumnjičavost među ljudima. Želimo da u sistem kulture prelijemo kulturu zajedništva, odgovornosti jednih prema drugima i solidarnosti is studentskog pokreta, ali i mnoga slična iskustva koja smo stekli na nezavisnoj kulturnoj sceni u prethodnim decenijama borbe.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!