Uloga Šekspira u srpskoj politici

Njegov uspon stoga nije samo političko nego i najšire društveno pitanje, a nekada će valjda naučnici dati kompleks odgovora na pitanje zašto se desilo da većina onih koji bi po definiciji morali da sprečavaju razaranje demokratskih i civilizacijskih načela – saučestvuju u rađanju kleptokratskog hibridnog režima koji je temeljno isfronclao državu i društvo. Ti odgovori su teži i važniji od enigme šta treba uraditi da se građanima skine s vrata ovo što mu isisava krv više od decenije.

Jasno je da su korupcija i strah delovi tih odgovora, ali svakako nisu jedini. Pa čak i da jesu, kako se desilo da su u toj meri ovde svedominanti i masovni, i da su toliko snažniji od elementarnog ljudskog dostojanstva i patriotizma? Pogotovo je eliti jasno bilo da ovo nikada nije moglo na dobro izaći i da će se država, njena politika i ekonomija, a naročito društvo – morati decenijama oporavljati posle najezde oblapornih skakavaca i razarača razuma. Ako je oporavak uopšte i moguć.

Setimo se da su se s početka Vučićeve vlasti praktično na prste dve-tri ruke mogli nabrojati oni koji su jasno i glasno upozoravali da stvari ne idu u dobrom pravcu – da se sistematski stvara “kult vođe” i da je veća šansa da neki dekica iz Donjeg Brijanja osvoji olimpijsko zlato u skoku s motkom nego da Vučić Srbiju uvede u Evropsku uniju. Odnosno, da je mogućnost za to – kako bi rekao naš narod – infinitezimalna. Nije Vučić bio nepoznata pojava: imali su svi onoliko vremena da ga upoznaju kao Šešeljevog generalnog sekretara.

Neki samo na početku, neki do kraja, neki direktno, neki izokola, neki kraće, neki predugo, neki su se možda pokajali, a neki i nisu – uglavnom, Vučić je imao glasnu, posrednu ili prećutnu podršku sa svih strana. Od ljudi iz institucija, preko raznih PR stručnjaka, istraživača javnog mnjenja, novinara, analitičara, profesora, umetnika, pa do ljudi iz političke klase. Čast, kako rekosmo, izuzecima. Manje iznenađuje podrška sa tzv. desne strane: oni su naprednjački prirodni saveznici, smestili su logično, očekivano i udobno svoja zaleđa u ključne piramidalne strukture. Napravljeni su u istoj kuhinji, dakako. Više čudi podrška sa leve, građanske strane. Građanska Srbija je pala na ispitu, što je delom posledica koruptivnosti, a delom podrške sa Zapada koju je Vučić imao i ima do danas. Nećemo sada o tome kako je ostvaruje, to je jasno bezmalo svima. Uglavnom, neće građaniste koji su se u najmanju ruku smešili Vučiću – oprati ni sve reke ovog sveta.

VLAST PRELETAČA

Vučićeva vlast je vlast preletača i bestidnika, a SNS je misteriozna stranka. Koliko god masovna, odavno je prebacila gabarite članstva. U njenom okviru deluju i oni koji formalno nisu pripadnici. Razabrati ko su članovi glavnog odbora partije (400 nekakvih osoba) i ko se neformalno pojavljuje na sastancima njenih užih i širih tela, te ko sve u ime stranke donosi odluke – beskrajno je teško. Jednako je teško i razgraničiti gde se završava stranka a gde počinju, recimo, BIA ili Ustavni sud, javne ustanove i preduzeća, pa i mnogobrojne privatne, to jest kvaziprivatne firme. Sve u svemu, u SNS su se ujedinili ili su joj se prisajedinili praktično svi koji uživaju u neprijatnim mirisima, novcu i moći. Izvršena je negativna selekcija. To je svet za sebe, koji ima unutrašnju dinamiku dobro skrivenu od javnosti. Kao da ga je režirao Kopola, sve sa zamaskiranim licima.

Krenimo redom po onome što je koliko-toliko poznato. U tabor naprednjaka, pored onih koji su tu od 2008. godine, uleteli su s vremenom i brojni članovi Srpske radikalne stranke koji su ostali verni Šešelju nakon “izdaje Nikolića i Vučića”. Među njima i oni koji su najžešće kritikovali ovaj dvojac. Tu je i “čuveni” Aleksandar Martinović, koji je svojevremeno bio ustvrdio da je Vučić produkt kriminalnih klanova Caneta Subotića i Joce Amsterdama. Tu su i Nataša Jovanović, Marina Raguš, i mnogi drugi. Pa neformalno i sam Vojislav Šešelj, autor knjiga “Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić”, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić” i “Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić” – koji po dolasku iz Haga učestalo gostuje po režimskim televizijama i izigrava portparola svog “najboljeg učenika”. Postoji u javnosti izvestan broj sa mnogim ništicama koji se navodi kao cena njegovog “preobraženja”. Ne zna se sada da li su ovo dve ili suštinski jedna stranka.

Sledi bulumenta trudbenika DSS bivšeg premijera Vojislava Koštunice, od kojih su neki postali žestoki naprednjački prvoborci: Milenko Jovanov, Nebojša Bakarec, Petar Petković, Andrija Mladenović, Nenad Popović, Dragan Šormaz… Neki od njih su u međuvremenu izvisili, kao recimo Šormaz, koji je zajedno sa bivšom ministricom Zoranom Mihajlović napustio SNS. Umešnost “vučićevaca” ogleda se i u tome što uspevaju da se “dogovore” i sa onima koji ispadnu iz ekipe. Verovatno po principu štapa i šargarepe. Valjda znaju s kim imaju posla, kritični su samo donekle, u debelim rukavicama. U tom smislu je, kažu neki, poučna i sudbina bivšeg naprednjaka i čoveka koji je isuviše znao, Vladimira Cvijana. No, ipak s tim treba biti oprezan. Valjda ćemo dočekati vreme da njegovu sudbinu razjasne relevantne institucije.

I G17 plus je izvor važnih kadrova SNS i/ili Vučićeve vlasti. Dinkić je bio, navodno i ostao, vrlo kooperativan i koristan, mada zvanično nikada nije postao naprednjak, bar koliko znamo. Za razliku od hronične preletačice Maje Gojković, spomenute Zorane Mihajlović, Miroslava Čučkovića, Siniše Malog… Ne znamo kako stvari stoje sa Suzanom Grubješić. Ivica Kojić, nekadašnja desna ruka Mlađana Dinkića, postao je desna ruka Aleksandra Vučića. Siniša Mali je verovatno čovek od najvećeg Vučićevog poverenja, čuvar državne i porodične kase, postpetootobarski privatizacioni trudbenik. Oni koji ga poznaju kažu da će se Vučić jednog trenutka iznenaditi njegovim dometima.

Što se tiče DS, tu bi se moglo, pogotovo kada bi se odozgo išlo nadole, nabrajati danima. I u tom su slučaju neki formalno postali deo SNS, a neki ne. Pođimo od pitoresknog Gorana Vesića i njegovog arhineprijatelja Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda. Onda su tu Jelena Trivan, Aleksandar Senić, Gordana Čomić, bivša Vučićeva ministarka za ovo i ono, Goran Knežević, bivši visoki funkcioner DS i gradonačelnik Zrenjanina, potom Vučićev ministar… Niz se završio sa zlosrećnim Radoslavom Milojičićem Kenom, bivšim predsednikom IO DS, koji je – nakon što su ga se jedva rešili u prethodnoj stranci – prvo bio predsednik nečega što se zove Srpska levica (zasipala medije nelektorisanim saopštenjima) da bi potom postao poslanik, pa onda i član naprednjaka. Svečano je potpisao pristupnicu u junu ove godine, a potom povredio obe noge. Ana Brnabić ga je posetila, a fotografija povređenog Kene u njenom zagrljaju obišla je društvene mreže uzduž i popreko. Neuništiv je i Branko Radujko, koji je nekada bio Tadićev generalni sekretar. Zaboravili smo neke, ali nema veze.

Tu su i preletači iz drugih poznatih i manje poznatih stranaka. Pročešljajmo samo novu Vladu. Recimo nova ministarka bez portfelja, Tatjana Macura. Vrlo interesantna biografija. Bila je jedna od osnivačica pokreta “Dosta je bilo” Saše Radulovića. Sa grupom nezadovoljnika – navodno, svađa oko novca – osniva Stranku moderne Srbije, ultraliberalnu i megagrađansku partiju koja je 2020. godine na republičke izbore izašla na listi koju su činili sada valjda rahmetli organizacija Srbija 21, te LSV, Građanski demokratski forum, Žigmanov i Gordana Čomić (zvali su se UDS). Zajedno su osvojili 0,95 odsto glasova. Macura se odjednom, visoko rangirana, pojavljuje na listi SNS 2023. godine, te postaje republička poslanica, a sada i popečiteljka. Brani pravo majki i ima nekakve profesionalne veze sa mobilnim telefonima.

Ministar (nije bitno čega) postao je i Nemanja Starović, bivši SPO-ovac, samozvani ekspert za intergalaktičke i internacionalne odnose. Čovek se ogledao i u prozi. Bez većeg uspeha. Marko Đurić, koga je nekako neprijatno kritikovati jer deluje da nije baš skroz u vinklu, nekadašnji je otporaš…

Kada bismo ubacili i preletače sa lokala, bilo bi tu materijala za višetomnu enciklopediju. Cinici bi rekli da većina važnih političara iz prethodne, “nenarodne” vlasti, koja je, je li, “uništila Srbiju”, kako vele naprednjaci – sada igra u Vučićevom tomu.

UDARNI TIM I KOALICIONI POTENCIJAL

Na lokalnom nivou, predstavnici ultragrađanskih stranaka, Liberalno-demokratske partije i Lige socijaldemokrata Vojvodine, prelazili su u SNS. Čak čitavi odbori. Od viđenijih funkcionera ovih stranaka ne znamo da li je neko i formalno postao naprednjak, ali su se svakako mnogi dobro uhlebili, ne fali im ama baš ništa. Lideri ove dve stranke igrali su važnu ulogu u ustoličenju Vučića na pijedestal svemoći, LSV je imala i dugogodišnju saradnju sa naprednjacima u Novom Sadu. Izigravali su, i još bar donekle izigravaju, Vučićeve ambasadore u regionu i građanske šešelje na režimskim televizijama. Rezultat toga su – uništene stranke. Ima nečeg dobrog u svemu tome: pročišćava se politička scena. Jovanović i Čanak su iskazali svoje političke domete: nivo sitnih riba pljuckavica. A da, Čanak više nije šef LSV. Nemojmo se šaliti!

Sa predstavnicima nacionalnih manjina i specifičnim položajem njihovih stranaka valja biti osetljiv. Ipak, jasno je da su vučićevci dobro skontali da se borba manjinskih lidera za prava manjina svela na etno-biznis i borbu za privilegije manjinskih elita. Ko šljivi obične građane, koji odlaze odavde u skladu sa mogućnostima, čim pre. Pogotovo oni sa severa. Budimo međutim pošteni, pa recimo da bi se njihov odliv dešavao u svakom slučaju, jer imaju bolju priliku od drugih da budućnost svoje porodice realizuju u nekoj normalnoj zemlji. Ali emigracija bi svakako bila manja da njihovi lideri odista vode računa o običnim ljudima.

Manjinski političari su skužili da je bolje sa nacionalističkim lavom biti dobar i imati tantijeme nego mu se suprotstaviti. A Vučić je skontao kako njegov imidž dobro izgleda na Zapadu kada je okružen manjinama. Neki od njih se pobune kada dobiju manji kolač, kao recimo Sulejman Ugljanin i njegov SDA. Indikativan je slučaj Tomislava Žigmanova, nekadašnjeg liberala, uposlenika Fonda za otvoreno društvo i Vučićevog kritičara (“Sa dolaskom Vučića derogirana su prava hrvatske manjine”), koji je završio kao ministar ogrnut srpskom zastavom, sav oduševljen onomadnim “antigenocidnim” nastupom velikog šefa u Ujedinjenim nacijama.

E, sada dolazimo do preletačke Vučićeve “udarne pesnice”. Mnogi od njih su bili bliski prehodnim postpetooktobarskim vlastima – i rekao bi čovek, izrazito građanski i proevropski orijentisani – a sada obavljaju razne važne poslove za gospodara. Tu je Beba Popović himself, pa onda Nebojša Krstić Krle (Krle je kanda bio član DS), Marko Blagojević… Spisak nastavite sami. Čak je i Suzana Vasiljević, Vučićeva zloglasna spin-lekarka, nekada bila dopisnica relevantnih svetskih medija i pokazivala izuzetan dokumentarni senzibilitet za srebreničke žrtve, da bi sada bila na mestu koordinatorke beskrajnih režimskih medija koji svakodnevno seju šovinizam, ksenofobiju i svakojaku mržnju, gazeći novinarski kodeks čak i češće nego što Vučić krši ustav.

Po difoltu je jasno da sve nabrojane nešto preterano i ne dotiče endemska korupcija, bančenje režimsko-kriminalnih organizacija, trošenje novaca koje će s mukom otplaćivati mnoge sledeće generacije… Oni su deo sistema, dobro im je. Ali naivan posmatrač bi se, kada je reč o Vučićevim tzv. demokratama i građanistima, pa i manjinskim liderima, zapitao zašto im ne smeta, zašto se ne pobune zbog toga što su u Srbiji nacionalizam, antiliberalizam, antizapadnjaštvo, rusofilstvo i skonost ka autoritarizmu – uveliko prebacili kvote iz devedesetih. Ili zašto “nacošima” ne smeta to što Vučić podvodi Srbiju svakom strancu koji dođe da se opije na beogradskim splavovima. Možda stoga što za svoju decu imaju neke druge planove. A o tuđoj deci se ne stiže razmišljati. Takva su pravila ovog vakta, ko šljivi ideologiju.

Foto: Tanjug / Strahinja Aćimović

NOVI PRELETI I “PRELETI”

Pod Vučićem sezona preleta nikada nije završena. Samo čekamo nova imena onih koji su “poklekli”. Propaganda nam kazuje da su sve stranke i svi političari isti, i da će se prodati samo ako im se ponudi dovoljno “ništica”. I to pokazuju na delu. Cilj je da se politika ogadi onima koji nisu za vlast, ali ih je lako nagovoriti da se politički pasiviziraju. Nisu svesni da je svaki njihov izbor, čak i ako ne izađu na izbore – neka vrsta političke odluke koja itekako utiče na stvarnost. I ide u korist režima. Ali nećemo sada s tim daviti.

Mora se priznati da režim stručno radi na ovom polju, šireći paranoju. Ne samo da građani nemaju razvijena antitela za ove propagandne trikove nego ih nema ni opozicija. U oporbi svi sumnjaju na sve. Sa podozrenjem se međusobno gledaju čak i dugogodišnji politički partneri. Ko je tu “spavač”, a ko istinski protivnik Vučića? Tako je i u drugim društvenim sferama. Fakat je: za režim rade i oni koji se prave da su sa druge strane jezera. Ima i onih koji su bliski režimu, pa onda odjednom popizde i počnu da ga kritikuju. A onda se nešto desi, pa eto njih ponovo na nacionalnim televizijama. Sve to ipak ne sme da bude razlog za paranoju i beznađe. Nije sve baš tako crno. I nije beznađe. Odnosno, upravo beznađe jeste produkt režima.

Postoje preletači i “preletači”. Valjda niko iole ozbiljan nije mislio da su “Zavetnici” odista opoziciona stranka. Kao i mnoge druge ultranacionalističke skupine, nastali su u memljivim podrumima tajne režimske policije. Imali su trostruku ulogu: da drže pod kontrolom deo antivučićevske nacionalističke horde, da glume opoziciju i unose konfuziju i da – kada se proceni da treba – uđu u vlast. Pokazali su izvestan potencijal, pa su pogurani. Više od recimo potpuno neupotrebljivog Miše Vacića. Da nije bilo tako, bili bi važni koliko i neka od stotinak anonimnih šovinističkih organizacija. Neki kažu da Vučić novopečenu ministricu Milicu Zavetnicu čak sprema da bude novi predsednik Srbije. Ali to ipak nije odveć realno. Teško da ona može da zaigra za “Želju”, njen domet je ipak nižerazredni “Vratnik”. Tako su potrošene i brojne druge stranačke i vanstranačke ličnosti.

Narodna stranka Vuka Jeremića je, posle prošlogodišnje deobe (napustili je Miroslav Aleksić i Bora Novaković i osnovali, odnosno reaktivirali Narodne pokret Srbije, kao i mnogi drugi sa njima), postala takođe ultranacionalistička stranka. Njen novi, kažu samo fiktivni lider Vladimir Gajić uspeo je da pobedi u “patriotskim” društvenomrežnim aktivnostima i Boška Obradovića i Mišu Vacića i Milicu Roditeljku. Jeremić i Gajić (i Novaković sa njima) hteli su onomad da se potuku pred kamerama sa Vučićem, toliko su mu bili ljuti protivnici. A onda se nešto promenilo.

Nisu uspeli da uđu u parlament, a da su ušli, možda bi Vuk Jeremić fasovao kakvu spoljnopolitičku funkciju. Onoliko se preporučivao Vučiću, želeći da bude njegov DHL. No, zahvaljujući Narodnoj stranci naprednjaci nedavno formiraju vlast na Vračaru. Tvrde, međutim, da to nije baš tako. Neuverljivi su. Njihov novosadski funkcioner Željko Bošković, koji je ostao veran Narodnoj nakon rascepa, napisao je posle vračarskog zbitija na svom Fejsbuk nalogu: “Sramno je kako se vrh Narodne stranke prodao režimu! Uložio sam godine opozicionog rada, bio hapšen, ostavljen sam bez posla na ulici, da bi Vuk Jeremić i Vladimir Gajić seli sa Vučićem i njegovom klikom i sve prodali. Sram da Vas bude!” Valjda zna čovek o čemu priča.

Poznat kao ljubitelj golfa i advokat, Gajić je 2023. godine bio kandidat NS za gradonačelnika Beograda. Stranka je tada osvojila 2,08 odsto glasova. A na ponovljenim izborima 2024 – samo 0,57 odsto. E sada, valjda je procenjeno da je političko preživljavanje moguće jedino uz približavanje vlastima.

Što se tiče doktora zaverologije Branimira Nestorovića, on nikako da “preleti”. Čekaju se valjda neka druga vremena. Ne treba sve karte odjednom ispucati.

ŠTA KAŽE ŠEKSPIR

Bezobalna i morbidna vlast, spletke na dvoru, lukavstva tiranina i njegove svite, razne političke zavrzlame u koje se uvek upliću i porodični odnosi – opsesivne su teme Vilijama Šekspira. U knjizi “Tiranin: Šekspir o politici”, Stiven Grinblat se između ostalog bavi analizom kako to veliki pesnik i dramski pisac iscrtava tiranine, opisujući i segmentirajući i one koje se mogu nazvati njihovim pomagačima. To su, je li, oni koji tiranima pomažu da dođu na vlast i da na njoj opstanu.

Prvi su malobrojni. To su oni koje je vođa prevario obećanjima, koje je uspeo da zavede tvrdnjama da će ostvariti velike uspehe za državu i narod. U pitanju su, veli, lakoverni ljudi koji su svakako malo mogli učiniti da pomognu tiraninu. Tu su i oni koji su se gazdi priklonili iz straha od nasilja i zloupotrebe moći, ali i oni su manjina.

Neki od njih nisu mogli da prihvate da je, recimo, Ričard III toliko zao i loš vladar. Jednostavno nisu mogli da veruju da takvo što postoji u stvarnosti. Verovali su da samo glumi. Drugi su znali kakvo je on “jadno ljudsko biće”, ali su verovali da ne može da napravi preveliku štetu. Biće okružen velikim brojem svesnih i stručnih ljudi, stožerne institucije će biti brana samovolji. I tu su se prevarili. Vladari ovog tipa ubrzo se okruže sebi sličnim ljudima.

Onda je tu šarolika gomila onih koji “samo izvršavaju naređenja”. Neki po automatizmu i bez suvišnih pitanja, kao što su čuvari koncentracionih logora “samo radili svoj posao”. Neki oklevajući, ali ipak kod njih preovladava poslušnost i lična dobit kao bonus. Treći pak sa uživanjem, gledajući pritom da dobro ućare. “Uvek je bilo ljudi spremnih da s radošću učestvuju u okrutnoj igri crtanja mete na onima koji treba da pate i umru”, navodi Grinblat.

I na kraju su oni koji čine “najmračniju grupaciju”. Cinici. Potpuno su svesni tiranske destruktivnosti i užasnih posledica koje politika tiranina ima po državu i društvo, ali su svoju korist videli kao nešto što je jedino bitno. Verovali su da će uvek biti “ispred plime zla”. Grinblat kaže da je Šekspir verovao da takvi stradaju među prvima. Kada tiranin odluči da mu više nisu potrebni.

I posle neko kaže da Šekspir nije svevremen.