Ujedinjeno ludilo

Novo i možda poslednje fudbalsko prvenstvo SCG počelo je krvavo. U prošli četvrtak uveče u vozu na liniji Beograd–Bar ubijen je Bojan Majić iz Beograda, a sa dijagnozom „teške telesne povrede“ prošao je njegov saputnik Ognjen Nikolić. Prve informacije koje su stigle iz policije kažu da su počinioci bili navijači fudbalskog kluba Rad iz beogradskog naselja Banjica ili, preciznije, pripadnici navijačke grupacije „Junajtid fors“ (United force – Ujedinjena sila), koja se vezuje za ovaj beogradski fudbalski klub. Posle nebrojenih incidenata koji su se na stadionima širom Srbije dogodili u proteklih petnaestak godina i posle ubistva navijača Crvene zvezde na „večitom derbiju“ od pre nekoliko leta, javnost i država su u situaciji da se suoče sa novim oblikom „huliganskog ponašanja“. Poslednji slučaj pokrenuo je opet staro pitanje, kada će i na koji način društvo i država početi da rešavaju probleme koje izazivaju „navijačke grupe“.

Prema saznanjima iz policije i onome što je potresena porodica mogla da kaže, Majić (28 godina, iz Dobanovaca, sa stanom u Zaplanjskoj ulici na Voždovcu, zaposlen na TV Pink) krenuo je sa grupom drugova u četvrtak noćnim vozom za Podgoricu. Nameravao je da prati uživo prvi prvoligaški nastup kluba za koji navija, FK Voždovac, koji je gostovao u Golubovcima, Crna Gora. Po završenoj utakmici trebalo je da se u Sutomoru nađe sa devojkom i da tamo provedu godišnji odmor. Na sebi nije imao navijačka obeležja, a do sada nije potvrđeno da li je uprava FK Voždovac bila upoznata s namerom grupe svojih simpatizera da ih prate na prvoligaškoj premijeri protiv Zete. Istragom je utvrđeno da su dvojica članova UF pratila voz od trenutka kada je krenuo sa glavne stanice u Beogradu i da im se na stanici u Rakovici pridružila grupa od, verovatno, pet članova. Meta je bila određena i praćena, odnosno do sukoba nije došlo slučajno. Neka saznanja do kojih je došlo „Vreme“ govore da je Majić bio meta navijača Rada i u prošlosti i da je uspevao da izbegne premlaćivanje. Rad i Voždovac su ove godine ušli u Prvu ligu, a prošle sezone su bili glavni suparnici u borbi za ulazak u „elitno takmičenje“. Ono što je do sada utvrđeno u istrazi jeste da je došlo do sukoba u kupeu u kome je bio Majić sa prijateljima i da je tada zadobio smrtonosne udarce u leđa i u vrat (verovatno nožem). Potom je izbačen na peron, a ubice (osumnjičeni) produžile su put, zaustavile voz negde kod Lazarevca i pobegle. Na putu do Urgentnog centra Bojan Majić je preminuo.

Nedelju dana kasnije, saznaje „Vreme“, policija je uspela da identifikuje počinioce ubistva i sada je samo pitanje dana kada će biti uhvaćeni i izvedeni pred sud. To je teži deo posla, jer kao i u ranijem slučaju kada je grupa navijača Rada zapalila restoran jednog od finansijera kluba Ranka Stojića, policija je utvrdila ko su vinovnici, ali oni do sada nisu uhapšeni. Pretpostavlja se da se kriju negde u Crnoj Gori.

Činjenica da postoji osnovana sumnja da su počinioci krivičnog dela članovi navijačke grupe pomera ovaj događaj iz konteksta standardne priče o ubistvima na ulici i stavlja ga u okvir kompletnog odnosa prema onima koji u ime nekog kluba, dakle u ime neke kvaziideje, čine nasilje prema drugim ljudima.

Sa željom da se suprotstavi organizovanom nasilju na sportskim priredbama, država je pre dve godine donela poseban Zakon o sprečavanju nasilja (i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama), o kome je više puta bilo reči. Činilo se da je država bila voljna da da novu alatku „organima reda i mira“, ali i da uredi odnose i propiše obaveze koje sportski klubovi imaju prema policiji i kao organizatori događaja. Zamišljeno je da, na neki način, navijačke grupe budu institucionalizovane, da bude jasno postavljen odnos između njih i klubova na polju organizacije sportskih događaja. Zakonom je policija „isterana“ sa stadiona i iz dvorana, jer je predviđeno da kontrole budu rigorozne i da redarska služba bude dovoljna da spreči eventualno nasilje. To se nije dogodilo i nekako je sve ostalo onako kako je i bilo pre tog zakona. Pokušaji da neko odgovara po krivičnim i prekršajnim odredbama koje su popisane zakonom (članovi 20, 21, 22 i 23) ostali su uzaludni, iako se u javnosti stekao utisak da bi „nadležni“ morali agilnije da postupaju. Veliki incident se dogodio na 124. „večitom derbiju“ (u aprilu ove godine), kako na tribinama tako i na ulicama. Policija je čak upotrebila „vatreno oružje“ da bi rasterala gomilu kod Veterinarskog fakulteta, a teška žandarmerija je čak ispala smešna jer oklopljeni ljudi nisu mogli da stignu one koji su ih bombardovali kamenicama. Priveden je veliki broj huligana, povređeno je dosta policajaca, izlomljeno je pola stadiona Crvene zvezde. Tužilaštvo (II opštinsko u Beogradu) podiglo je protiv 25 izgrednika optužni akt koji je Vanraspravno veće krivičnog odeljenja II opštinskog suda u Beogradu – predsedavao je sudija Jane Parđoski (načelnik krivičnog odeljenja u tom sudu) – odbacilo, posle žalbe branilaca, zbog nedostatka dokaza. Veće je u obrazloženju (u julu ove godine) navelo da zbog toga što atletska staza nije deo sportskog borilišta dela nije ni bilo, pa stoga nema ni elemenata za podizanje optužnice. Čudnu odluku Veća može ipak da ispravi „viša instanca“, odnosno Okružni sud, i odluka bi trebalo da bude uskoro doneta.

Ovaj slučaj je pokazao, kao i mnogi ranije, da „negde u sistemu“ ne postoji dovoljna svest o tome šta sve mogu da prouzrokuju „navijačke grupe“. Krivica nije samo na sudu, o odgovornosti bi mogli da se pitaju i predstavnici klubova koji često stoje kao zaštitnici svojih tzv. navijača. Godinama unazad pokušavaju da nam objasne kako se bez onih najekstremnijih navijača ništa ne može i kako bez njih naši klubovi nemaju pravu podršku. Izgleda da je istina na drugoj strani – divljaci iz „organizovanih navijačkih grupa“ sprečavaju normalne ljude da idu na stadione i u dvorane, jer ko bi išao negde gde može da pretpostavi da će ga u najmanju ruku pregaziti masa divljaka ili da će dobiti odvaljenom stolicom po glavi. Ili da će ga pogoditi raketom ili bakljom. Takve „sportske priredbe“ svakako nisu mesto na koje možete da povedete dete, na primer. Samozvani vlasnici klubova (privatizacije još nije bilo) manipulišu odnosom prema navijačima i koriste ih za unutarklupske obračune. Zato može da se desi da prošlog vikenda posle nerešenog rezultata u Kuli budu porazbijana stakla na kancelariji predsednika Crvene zvezde Dragana Stojkovića, a da on izjavi kako to nisu učinili navijači Zvezde već „nesavesni pojedinac“. Pri tom, ti navijači Crvene zvezde koji su pratili klub u Kuli upali su u jednom trenutku na teren i počeli da se mlate sa policijom. Incident je u medijima ocenjen kako mali i nebitan. Valjda zbog toga što niko nije nastradao, a prema Zakonu ti koji su upali na teren i sukobili se sa policijom trebalo bi da dobiju zatvorsku kaznu u trajanju od šest meseci do tri godine (vidi okvir).

Ono što je bilo predmet filmova koji su dolazili iz Engleske (vidi, na primer, Football Factory ili ID) građani Srbije proživljavaju već petnaest godina. Nije samo jasno šta je još potrebno da se desi pa da oni koji treba nešto da urade počnu da rade i da stvari počnemo da nazivamo pravim imenom, a ne da 90-minutno međusobno psovanje navijača ocenjujemo kao „divnu atmosferu na tribinama koju nema niko u Evropi“.