“Mnoge novinarke su prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im… U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: ‘Hoće li se to desiti i meni?’”
Iako žene čine većinu u novinarskoj profesiji u Srbiji, retko dolaze do rukovodećih pozicija. Položaj novinarki posebno je težak u lokalnim sredinama, gde redakcije rade sa malim budžetima i bez sistemske podrške.
O izazovima s kojima se novinarke suočavaju i tome šta bi sistem morao da uradi kako bi ih više zaštitio i osnažio, razgovaramo sa Aleksandrom Krstić, profesorkom na Katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
“VREME”: U Srbiji ima više novinarki nego novinara, ali su rukovodeće funkcije u najvećoj meri rezervisane za muškarce. Zašto?
ALEKSANDRA KRSTIĆ: Oduvek je postojalo veće interesovanje žena za novinarstvo, što vidimo i na Fakultetu političkih nauka, na studijama novinarstva, gde se tradicionalno mnogo više studentkinja upisuje u odnosu na muške studente. Međutim, tokom profesionalnog razvoja, veoma mali broj njih dolazi do rukovodećih pozicija. U većini redakcija i dalje dominiraju muškarci – kao urednici, direktori, menadžeri.
Ako pogledamo i druge zemlje regiona, situacija je gotovo identična. Čak i kada muškarci i žene rade isti posao – kao reporteri, novinari – često postoji razlika u platama, a ta razlika postaje još drastičnija kada je reč o upravljačkim pozicijama.
U Srbiji postoji paradoksalna situacija – žene su masovno prisutne u svim segmentima medijskog rada, ali kada govorimo o čelnim pozicijama, posebno u velikim redakcijama, vrlo retko ćete videti ženu na mestu glavne i odgovorne urednice ili direktorke. Postoji tek nekoliko izuzetaka.
Suštinski problem je što su žene u našem društvu retko percipirane kao rukovoditeljke, kao osobe koje mogu da vode velike strukture u okviru medijskog sistema. Odrasli smo i dalje živimo u duboko tradicionalnom i patrijarhalnom okruženju, u kojem se poverenje za takve pozicije daleko češće daje muškarcima.
Ima li ipak nekog pomaka?
Da, u poslednjih nekoliko godina situacija se delimično menja. U PR i marketinškim agencijama, kao i u velikim komunikacijskim firmama, sve je više žena na rukovodećim pozicijama. To verovatno ima veze sa korporativnim strukturama i uticajem globalnih trendova.
Takođe, na lokalnom nivou, poznajem brojne sjajne žene koje vode male redakcije kao glavne i odgovorne urednice. Ali one rade u vrlo teškim uslovima – često su same u redakciji i obavljaju sve poslove: izveštavanje, fotografisanje, pisanje projekata, traženje sredstava. Lokalni nezavisni i profesionalni mediji bore se za opstanak u finansijski neodrživim uslovima. Zbog toga želim posebno da istaknem pitanje bezbednosti novinarki. Na osnovu istraživanja koje sam sprovela sa BIRN-om i NUNS-om pre dve godine, zaključuje se da su mnoge novinarke – uključujući istaknute istraživačke novinarke i žene na rukovodećim pozicijama – prinuđene da razmišljaju o povlačenju iz profesije upravo zbog ugrožene bezbednosti, i fizičke i digitalne.
Novinarke su češće mete napada od svojih muških kolega, posebno onih na višim pozicijama. Izložene su onlajn nasilju, fizičkom napadu, praćenju i različitim oblicima maltretiranja.
Dakle, s jedne strane, žene su nedovoljno zastupljene na rukovodećim mestima, a s druge – i kada dođu do tih pozicija – suočavaju se s mnogo ozbiljnijim izazovima. Ugrožena bezbednost, pritisci i svakodnevne prepreke znatno otežavaju njihov profesionalni rad.
Pomenuli ste lokalne medije. Upravo je aktualan Verice Marinčić iz InMedije, koja je na udaru usled SLAPP tužbe.
Verica na našoj medijskoj sceni simbolizuje svaku ženu koja je uspela da dođe do određene pozicije u mediju koji voli i poslu kojim se profesionalno i sa integritetom bavi, pa je ovo signal da žena koja želi da dosegne visoku poziciju u novinarstvu mora da bude svesna da će cena koju će platiti biti visoka. To uključuje i suočavanje s ogromnim SLAPP tužbama, kao i sa konstantnim pritiscima iz različitih struktura vlasti, političkih i ekonomskih.
Ovo što se dešava Verici vidim kao još jedan u nizu pokušaja da se lokalni nezavisni mediji potpuno degradiraju. Ti mediji mogu da predstavljaju snažan glas javnosti i mogu imati veliki značaj za lokalne zajednice u kojima deluju i o kojima i za koje izveštavaju, a upravo zbog toga što rade u interesu javnosti, postaju nepoželjni za one koji drže vlast i moć. I to je ono što Veričin slučaj jasno pokazuje – on je, u stvari, opomena svim profesionalcima koji pokušavaju da informišu javnost u svojim sredinama, da će – ukoliko se dotaknu interesnih sfera vlasti – proći kao ona i kao mnogi drugi mediji koji su već prošli kroz sličan scenario.
Ne smemo da zaboravimo ni istraživačke novinarke i žene koje se nalaze na čelu istraživačkih medija. One se suočavaju sa višemilionskim tužbama i ozbiljnim oblicima proganjanja, koje pravosuđe gotovo nikada ne procesuira. U Srbiji postoji veliki broj slučajeva koji nikada nisu rešeni ili su rešeni tako da ženama nije omogućeno da nastave svoj posao bezbedno.
Naravno, to ne znači da bi trebalo da se povuku. Meni uliva nadu činjenica da svake godine školujemo nove generacije novinara i, posebno, novinarki. Verujem da će upravo one, kada izađu sa Fakulteta političkih nauka, zauzeti neke od rukovodećih pozicija u medijima i da će ih oblikovati na najprofesionalniji mogući način.
Mislite li ipak da sve ono što se danas dešava novinarkama, posebno onima na rukovodećim pozicijama, može obeshrabriti mlađe koleginice?
To jeste izvesno. Ali čini mi se da ih još više obeshrabruje nestabilna ekonomska situacija. Novinarske plate su i dalje veoma niske – uz retke izuzetke – a novinarstvo je, uopšteno gledano, profesija koja nije plaćena onako kako bi trebalo. Pa sada zamislite mladu ženu koja želi da se bavi novinarstvom, prima minimalnu platu i uz to trpi sve pritiske koje ovaj posao nosi. Sasvim je prirodno da se pita: zašto bih ostala u ovom poslu?
Ipak, iz svake generacije mogu da izdvojim desetak, dvadeset studentkinja i studenata koji stvarno žele da rade u medijima – i oni odlaze u redakcije, menjaju ih, doprinose i profesionalno i suštinski. Drugi deo odlazi u PR, marketing, nevladin sektor, politiku – i tamo grade svoj put ka uticajnim pozicijama koje, osim moći, nose i veliku odgovornost.
U tom kontekstu, želim da pomenem i važnu promenu u našoj akademskoj zajednici – prvi put u istoriji Fakulteta političkih nauka na mestu dekana je žena. To je veliki korak u društvu u kojem je i dalje teško biti žena – bilo u medijima, na univerzitetu ili u drugim sferama – a još teže ako želite nešto da menjate i da date svoj doprinos.
Da li već postoje – pa se nedovoljno primenjuju – ili bi trebalo da postoje bolji podsticaji ili sistemske mere koje bi osnažile žene?
Pre svega, institucije moraju da rade svoj posao. Pritom mislim na tužilaštvo, na sudove, na ceo pravosudni sistem. Ako novinarka ili novinar dobiju pretnju, moraju znati kome da se obrate i imati sigurnost da će neko zaista i da reaguje. Ne samo u prvih 48 sati, koliko zakon nalaže tužilaštvu, već i posle toga. Postupci ne smeju da traju godinu dana, pa da se završe bez efekta.
Na osnovu istraživanja koje sam pomenula, a koje je obuhvatilo novinarke iz cele Srbije, došli smo do zaključka da su mnoge od njih prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im. To je retraumatizacija. U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: “Hoće li se to desiti i meni?” Moramo s njima razgovarati o tome šta sistem može da im ponudi kao zaštitu.
Dok govorimo o ovome, u poslednjih 48 sati dogodila su se dva femicida. Ako je u Srbiji tako lako ubiti ženu, napasti ženu, zamislite koliko je lako napasti novinarku, koja se nalazi na prvoj liniji fronta. Neophodno je da postoji funkcionalna institucionalna zaštita, koja šalje jasnu poruku: novinarke i novinari ne smeju biti mete.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
