Dok je igrao u Crvenoj zvezdi, nosio je dres sa brojem 7. Na internetu ćete pronaći snimke njegovih golova iz slobodnih udaraca. Posle Piksija i Mihe, koji su golove davali štosom ili bombom, Robi se nekako podrazumevao. Dok smo ga gledali devedesetih, činilo se normalno da on kapira gde treba poslati loptu. Onako plav, prirodan i opušten – delovao je netipično za fudbalera.
Za mene je postao kralj TV reklame kada se pojavio u reklami za bele čarape „Udarnik“ iz Zrenjanina. Sećate se, Robi pije espreso za šankom, dakle čist Europljanin, dok nam kamera slikajući naniže otkriva da na nogama nema cipele. On je bos, u belim čarapama, laserkama, ličnom kartom tadašnjih i današnjih ruralaca. Uz rifove I love rockn roll on nonšalantno odšeta iz kadra dok se iz offa čuje legendarna rečenica, svojevrsno proročanstvo: „Prave cipele možda nećete naći, ali čarape DA! Udarnik – Zrenjanin.“
Biti u svojim cipelama, to je ovde uvek značilo svođenje na prosek i deklarisanje u nacionalnom ili političkom smislu.
Na snimcima proslave pobede Zvezde videćete ga sa devojkom i zvezdinim kačketom na vrh glave. Pred kamerama je sakrio cigaretu, ko dete u školi, dok oko njega trubači i kolege tutnje srpske duhovne pesme „Ko to kaže…“, „Srpska se truba s Kosova čuje“. Neposredno zatim, tokom maksimirske epizode, negde pored stadiona sa kolegama u civilu dok im Arkan objašnjava tok tuče navijača i policije. Sumrak.
Kada je pre godinu i po dana došao u Zvezdu, ovoga puta kao trener, ponovo je preuzeo vruć krompir. Znalo se da će ga nacionalisti u Hrvatskoj smatrati četnikom, dok će ovdašnji paziti i meriti sve što bude rekao i uradio. Ukratko – Prosinečki je pokazao da ima petlju, da ne kažem muda da još jednom pokuša da učini nešto za Zvezdu.
Od prvog obraćanja novinarima bilo je jasno da će mu jedino oružje biti apsolutna iskrenost i autentičnost. Za razliku od aktuelne uprave od koje smo do sada čuli samo patriotske tirade, on se bavio fudbalom. Priznajem da sam često sa nevericom gledao kako se ponaša pred kamerama. Kad je bio umoran to se videlo, kad je bio zabrinut takođe, a videlo se i kada je ljut. Na utakmicama je grickao nokte od nervoze, ali se radovao sa timom – bez foliranja, pravi trener koji 24 sata živi svoj posao i svoju strast.
Što se nas navijača tiče, slobodno mogu da govorim u ime mnogih poznanika, Zvezdaša, posle mnogo godina, osetili smo promenu atmosfere. Pre rezultata, videlo se da Zvezda igra sa neuporedivo više strasti i da igrači imaju nekog ko je autoritet. Godinama sam sinovima govorio (citirajući kolegu iz Niša Magičnog Ćiru) da je „Zvezda naš najveći fudbalski klub, samo je trenutno u krizi“.
Da se razumemo, još smo daleko od oporavka, ali je jedna od metafora fudbala u Srbiji i paralela između stanja u Srbiji i stanja u Zvezdi. Problemi selekcije, rukovodstva, finansija, kadrova, mitologizacije istorije, odliva kvaliteta, igre koja ima želju, ali nema disciplinu i upornost, ma šta god hoćete, sve ćete pronaći u Zvezdi. Verujem da je Prosinečki sve to znao mnogo bolje od nas, ali je uporno radio svoj posao.
Zbog svega rečenog ostavka Prosinečkog za mene je bila potpuno neočekivan udarac. Posle utakmice sa Radom 2:2 i pripadajuće tučnjave nakon meča, usledila je konferencija za novinare. Nakon SMS poruke od Lukića, Prosinečki je odlučio da ode. Potpuno iskren, potpuno razočaran i potpuno sjeban. Pokušavam da se setim kada je neki fudbaler ili trener poslednji put zaplakao i ne mogu da se setim. Rekao je : „Jebi ga, nisam više trener Zvezde“ i, što je važnije, „Ne mogu više zbog pritisaka“. Što se mene tiče razlozi su potpuno legitimni i razumljivi, a čoveku samo mogu da čestitam na neverovatnoj dozi strpljenja koju je pokazao tokom ovih godinu i po. Ovakvi momenti ostaju upamćeni kao prodor života u televiziju, kada lična priča i emocije nadmaše svaku dramatizaciju i režiju. Odlazak Prosinečkog je mnogo više od smene trenera, to je znak da ljubav prema voljenom klubu može da bude jača od nacionalnih podela, tranzicionih marifetluka i opšte letargije. SMS poruka glasi – nemoj da se ložiš, ekipica će da te zezne ako ne budeš igrao kako ti se kaže. Prave cipele možda nećete naći, ali će zato ekipa u belim čarapicama da te iscipelari!
Na kraju „Hvala, Robi“ i pesma sa Severa: Na, na, na na, nana na na Robert Prosinečki!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
