Učiteljica i đak pešak

Za „Vreme“ iz Bona

Da nije bilo opsadnog stanja u Beogradu, da na ulicama nije bilo tri hiljade policajaca i snajperista, a na zgradi Geneksa ogromnih zastava Nemačke i Srbije, da nije bilo specijalnih televizijskih programa i naslovnica režimske štampe na kojima je značaj predsednika Vučića rastao do galaktičkih razmera, dakle, da nije bilo jake simbolike i još jače propagande – sastanak odlazeće kancelarke Angele Merkel i Aleksandra Vučića mogao je da se obavi i preko Zuma ili Skajpa, onako kako se protokolarni sastanci odrađuju tokom pandemije.

Posetu je kao „kurtoaznu“ opisao bivši ambasador Srbije u Berlinu Ognjen Pribićević, koji je u živom programu RTS-a pokušao da pompu vrati, što bi Nemci rekli, „na tlo činjenica“. Pribićević je, kao uostalom svi koji išta znaju o Nemačkoj i njenoj politici u regionu, rekao da ne očekuje čuda niti krupne promene u politici Berlina kada Merkelova ode u penziju.

Ipak, kalendar jedne od najmoćnijih svetskih političarki od Drugog svetskog rata do danas sigurno se ne pravi nasumično. Ima razloga što je u oproštajnu turneju uklopila posete Beogradu i Tirani, gradovima za koje se smatra da drže ključeve za mir regiona ophrvanog problemima.

Možda i zato što Merkelova oseća da Evropska unija, Nemačka i ona lično nešto duguju takozvanom Zapadnom Balkanu – što je politička odrednica, skovana da opiše balkanske državice kojima je još 2003. godine obećan ulazak u EU. Angela Merkel je na vlast došla 2005. i od tada na Balkanu imala posla sa raznima.

Nemačka štampa je pobrojala političare iz regiona sa kojima je Merkelova pričala, i to je impresivna lista, sa koje su neki umrli, neki ubijeni, neki optuženi kao ratni zločinci, a neki su korumpirane autokrate.

MANTRA O „DOVOĐENJU“ VUČIĆA

Boris Tadić se ne broji ni u jednu od tih grupa, on je naprosto postao nebitan. Kad se pogleda u retrovizor, mnogi će se složiti da je opelo Tadićevoj političkoj karijeri održala upravo Merkelova tokom njene prve posete Beogradu 2011. godine. Hroničari ere ove kancelarke neće ni pre ni posle te konferencije za štampu sa Tadićem naći primer da je Merkelova bila toliko jarosna u javnosti. Da je neko crtao strip, iz njenih ušiju bi izlazila para, jer je kiptala od besa.

Konzervativni „Frankfurter algemajne cajtung“ ocenio je da su Merkelova i Tadić tom prilikom „frktali“ jedno na drugo. Ona je tražila i očekivala ukidanje paralelnih struktura na severu Kosova, Tadić je to odbio.

Od tada u kritičkoj srpskoj javnosti uporno opstaje teza da su „Evropljani“, poglavito Merkelova, „doveli“ na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića kako bi ovi „rešili“ Kosovo. Teza očito dobro zvuči jer se tako uzrok poraza Demokratske stranke 2012. godine prebacuje na neku stranu mističnu silu. Istina je, dakako, da su i Nikolić i Ivica Dačić, kao lider stranke koja je bila jezičak na vagi, dobili mig da je Berlinu promena vlasti prihvatljiva.

„Nemci daju podršku tek kad vide da neko realno ima šansu da pobedi, i kad se dogovore da njihove ambicije budu namirene. Oni jesu sa Nikolićem i Vučićem počeli da pričaju pre nego što su ovi pobedili, ali su oni kao radikali ranije dobijali toliko glasova da su izgledali neminovno“, kaže dugogodišnji dopisnik brojnih medija iz Nemačke Nenad Radičević.

„Nemcima je bilo važno da zaigraju na drugu kartu posle Tadića koji nije želeo da rasformira policijske strukture na severu Kosova. Vučić i Nikolić su pak pristali, potpisali Briselske sporazume, i to je Nemcima bilo dovoljno za podršku. To je bio veliki potez na putu zaokruživanja nezavisnosti Kosova. Sada eventualne nestabilnosti na severu Kosova nisu sasvim pod kontrolom Beograda. Sever Kosova je praktično izgubio izglede da bude nova Republika Srpska“, dodaje Radičević u razgovoru za „Vreme“.

foto: dimitrije goll / tanjug

STABILNOST I BIZNIS IZNAD DEMOKRATIJE

Uopšte, glavna ocena koju su o Vučiću tokom godina iznosili komentatori nemačke štampe i neimenovane diplomate jeste: „Vučić liefert„. Vučić liferuje, isporučuje, ispunjava. Završava posao.

Ta je slika ponešto pomućena jer je sa srpskim vladarom bilo natezanja oko predavanja telekomunikacija u ruke Prištine i, posebno, oko probnog balona „razgraničenja“ ili „razmene teritorija“ koji je tokom 2018. godine pustio u saglasju sa Hašimom Tačijem. Tu ideju, koja je imala određenu naklonost bivše visoke predstavnice EU Federike Mogerini – ona je, izgleda, bila usnula Nobelovu nagradu za mir zajedno sa Tačijem i Vučićem – u Berlinu su oštro presekli.

Ali, godine su to u kojima je Vučić na domaćem terenu skrojio autokratiju u kojoj partija guta državu, a on, Vučić, postaje nezamenjivi usud Srbije. Oprez Merkelove i saradnika, koji igraju samo na proverene karte, navodi ih na zaključak da Vučića ne treba previše kritikovati kad se već u Srbiji ne nazire alternativna politička snaga.

Po fiokama Evropske komisije i berlinskog Ministarstva spoljnih dela gomilali su se izveštaji o stanju u Srbiji, sve gori od goreg, pedantno su pobrojavane afere od Savamale pa nadalje, opisano je gušenje medija i opozicije, pokoji je niži funkcioner to javno i rekao, ali u javnim nastupima Merkelove od toga su opstale samo diplomatske fraze o „potrebi za reformama“.

foto: marko drobnjaković / ap photo

Kako je na Tviteru primetio bivši opozicioni poslanik Đorđe Vukadinović, Angela Merkel je Vučića i u ponedeljak ocenila sa 4+ ili 5–. Kancelarkina ocena da je Vučić čovek koji drži reč bila je šokantno daleko od istine čak i za blagonaklonu učiteljicu.

„Izjave da Vučić ispunjava obećanja su i za mene bile iznenađenje. Obično Merkelova uvija stvari u birokratski rečnik za koji ti treba tumač. Ne znam čemu je služila ta pohvala osim da pruži vetar u leđa Vučiću“, komentariše Nenad Radičević.

Vučić u rukama drži još jedan adut koji nikada nije zanemarljiv u odnosima sa Nemačkom – ugađa investitorima. To je počelo po preuzimanju vlasti kada je 2014. pod krinkom liberalizacije tržišta donet Zakon o radu, koji reže ionako jadna radnička prava i otvara neslućene mogućnosti stranim investitorima.

Danas nemački poslodavci u Srbiji imaju preko sedamdeset hiljada radnika i redom dobijaju masne subvencije da često za bedne satnice uposle ljude. A ako se nešto zna o Nemcima, poslovično sklonim redu i zakonu, to je da se u inostranstvu brzo odomaće u mrežama nepotizma i korupcije. Ima proverenih saznanja da su i nemački političari pomagali da se u Srbiji zakoni svojevremeno podese za firme poput štutgartskog izdavača udžbenika Klet, ili „kralja svinja“ Klemensa Tenisa čija investicija nikad nije stigla.

Kako je „Vreme“ već pisalo („Industrija odlaska“, broj 1510), vlast Srpske napredne stranke je od 2013. sprovodila program „Triple Win“ u kojem se praktično provodadžiše odlazak medicinskog osoblja u Nemačku. Tek posle našeg teksta je Beograd raskinuo taj ugovor, ali dockan. Basen medicinskih sestara iz Srbije i regiona – ali i majstora svih fela, bilo šofera ili IT stručnjaka – ostaje bitan za krpljenje dramatičnog manjka radne snage u Nemačkoj.

KAKO SE RODIO UZORNI ĐAK

Okolnost da se izbeglički talas od avgusta 2015. godine premestio na Balkansku rutu pružila je Vučiću šansu da postane najbolji đak Angele Merkel. Ona je prethodno pripremila policijsku blokadu granica, ali se uplašila ružnih slika i reakcije nemačkog Ustavnog suda, pa je promenila taktiku, izgovorila čuveno „Uspećemo“ i otvorila granice za izbeglice. Dok su po njoj pljuštale kritike iz Nemačke, Austrije ili Mađarske, jedino je Vučić imitirao sve što ona radi. To mu je kod Merkelove donelo dosta kredita.

Uz svojstvene hiperbole, Vučić se često hvalio da može da nazove Merkelovu u bilo koje doba dana i noći te da se njoj u nekoliko navrata moglo zahvaliti što na Balkanu, maltene, nije izbio novi rat. Pred reporterom „Špigela„, kojeg je povezao helikopterom, Vučić je nedavno izvadio rečnik nemačkog da kao baš tada uči nove reči. Obećao je kancelarki da će naučiti nemački dok je ona na funkciji, mada očito u tome nije uspeo – u ponedeljak su pričali na engleskom, koji nijednome od njih baš ne ide od ruke.

Jedan tviteraš je napisao: „On uči nemački zbog nje, a pola Srbije uči nemački zbog njega.“

Merkel nije baš učila srpski, mada odlično govori ruski. Odnos sa Vučićem naziva „otvorenim i punim poverenja“. Nekoliko puta ga je primala u Berlinu neposredno pred izbore u Srbiji, znajući da će fotografije njih dvoje u kontrasvetlu, dok se u pozadini uzdiže toranj na Aleksanderplacu, u srpskim tabloidima biti pretočene u hvalospeve Vučiću.

U iznenađujuće oštroj analizi pred poslednju posetu, vodeća nemačka agencija DPA ocenila je kancelarkin bilans na Balkanu rečju „durchwachsen“ koja se koristi da opiše komad slanine u kojem se smenjuju slojevi mesa i masti. U prevodu, bilans je šarolik, a to nije baš pohvalno.

foto: tanjug / vlada republike srbije

ŠTA OPOZICIJA NE RAZUME

Kada se pominje Berlinski proces koji je Merkelova pokrenula, uvek se nabrajaju osnivanje foruma za saradnju mladih (RYCO) u regionu i ukidanje rominga. Merkelova je govorila i o gradnji auto-puteva, misleći na onaj od Niša do Tirane. I tu je kraj nabrajanju.

„Merkelova na Balkanu zastupa politiku koja postavlja interese nemačke ekonomije i stabilnost iznad demokratije i vladavine prava – ta mustra se može primetiti i u njenom uzdržanom odnosu prema Viktoru Orbanu, mađarskom grešniku prema pravnoj državi“, piše DPA. „Vučić, njen domaćin u ponedeljak, u Srbiji vlada praktično bez opozicije. (…) Berlinu se pak nudi kao garant stabilnosti, koja tobože služi nemačkim interesima.“

Srpska opozicija tu nema nikakvih iluzija. Izvor „Vremena“ sa opozicione scene, koji ima redovne kontakte sa nemačkim Zelenima, kaže: „Merkelovu doživljavam kao nemačkog Vučića koji sve radi da joj se ne pokvare poslovi. Od izvoza medicinskih radnika, preko ulaganja u Srbiji. To možda nije previše značajno za Nemačku, ali za nas jeste jer ostavlja posledice ovde. Ona je sve, osim priznanja Kosova, držala pod striktnim ključem.“

Ovaj sagovornik kaže da „ima jedna kognitivna greška u redovima opozicije“, jer da nećemo imati nikakvu veću podršku iz Evrope za rušenje sistema dok za to ne kucne čas“.

Koliko neki drugi malo razumeju i Nemačku i tamošnji način razmišljanja – ili, koliko im je malo stalo do podrške odande – slikovito je pokazao transparent koji je tokom dočeka Angele Merkel doneo Janko Veselinović, predsednik Pokreta za preokret. „Idite konačno, gospođo Merkel! Devet godina podržavate diktaturu u Srbiji“, pisalo je na njemu. Merkelova to izdaleka nije mogla da vidi, ali da je videla, verovatno bi se zapitala kakvi su to ljudi koji misle da u diktaturi može da se šeta sa takvim transparentima, umesto da se bude u koncentracionom logoru ili zatvoru istočnonemačkog Štazija.

POSLE MERKELOVE – NIŠTA

Poznavaoci prilika su saglasni da je i takva Angela Merkel bolja za Zapadni Balkan nego ono što dolazi posle nje. Ona doduše nikad nije založila svoj autoritet pred nemačkim biračima ili liderima drugih članica EU da odlučujuće pogura region u članstvo onako kako je to, političkom odlukom, ranije urađeno sa Bugarskom ili Rumunijom. Ali nije bila ni kočničarka poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je jasno rekao – prvo da se EU konsoliduje, pa onda, jednom i možda, da se proširi.

Sada se slična formulacija nalazi u predizbornom programu nemačkih demohrišćana pred izbore 26. septembra. Uopšte, u programima vodećih nemačkih partija napisanim na sto ili dvesta stranica, o Zapadnom Balkanu nalazi se tek nekoliko redaka. Konkretna je jedino desničarska Alternativa za Nemačku koja navodi da odbija proširenje EU i zalaže se za „privilegovano partnerstvo“ sa zemljama regiona.

Demohrišćani, socijaldemokrate i Zeleni beže u formulacije poput „integracija“, „intenziviranje vezivanja za EU“, „konkretni napreci“, dok Levica i liberali region i ne pominju.

Drugim rečima, višegodišnja igra koja se može opisati sa „oni bi kao da nas prime, a mi bismo kao da uđemo u EU“ dosegla je novi nivo u kojem se i ne skriva da je politika proširenja sahranjena. Ostvarila se prognoza neimenovanog diplomate koji je davno za magazin „Politiko“ rekao: „Proširenje EU je kao obezglavljena kokoš – još trčkara, ali je u stvari mrtvo.“

Dolazeće neizvesne izbore u Nemačkoj obeležava povlačenje Angele Merkel u političku penziju, kao jedine kancelarke koja je otišla svojevoljno, neporažena.

Ako ne bude većeg kolebanja javnog mnjenja, sva je prilika da će je naslediti kandidat socijaldemokrata Olaf Šolc, kojem sledi mučno kovanje koalicije sa Zelenima i liberalima ili Levicom. Ta će nova Vlada biti zabavljena sopstvenim jadom, domaćim problemima i nekim svetskim žarištima u koja se Balkan ne ubraja.

Novinar koji dugo prati prilike u Srbiji i komšiluku Folker Pabst beogradski izlet kancelarke sumirao je ovim rečima: „Zapadni Balkan je strukturno zapostavljeno ostrvo okruženo državama EU, za čiji budući odnos prema Uniji ni Brisel ni Berlin nemaju stratešku viziju. Poseta Merkelove potkraj mandata tu ne menja ništa.“