Ubod Škorpiona

Kad god ih neko nešto pita o Haškom tribunalu, ovdašnji političari vole da kažu da bi „našim“ ratnim zločincima trebalo suditi u Srbiji i da bi domaći sudovi to činili pravednije i efikasnije od stranih. Kako u praksi izgleda kad se domaće pravosuđe uhvati u koštac s jednim takvim slučajem, vidi se iz procesa koji je upravo u toku pred Okružnim sudom u Beogradu. Reč je o suđenju Saši Cvjetanu, pripadniku specijalne jedinice Škorpioni, koji se tereti da je tokom rata na Kosovu učestvovao u ubistvu ukupno devetnaest lica u Podujevu. Mučna okolnost je da su žrtve uglavnom deca, žene i starci, i da se ubistvo desilo na svega par stotina metara od policijske stanice u Podujevu, u prisustvu mnogobrojnih policajaca.

Zločin u Ulici Rahmana Morine broj 7 dogodio se 28. marta 1999, svega četiri dana nakon početka NATO bombardovanja. Tog dana je u grad upućena specijalna jedinica Škorpioni, sastavljena od veterana iz ratova u Bosni i Hrvatskoj, a u sastavu Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ). Iako se sud još bavi tačnim sledom događaja nakon ulaska Škorpiona u Podujevo, tokom dosadašnjeg postupka nepobitno je utvrđeno sledeće: da je komandant jedinice Slobodan Medić Boca odmah otišao na sastanak u komandu grada, dok je svojim borcima naredio da ostanu u autobusima dok se ne vrati; da ga borci nisu poslušali, već su u grupama krenuli napolje i razišli se po okolnim kućama, navodno tražeći smeštaj; da su tokom traženja smeštaja pojedinci pljačkali radnje, preteresali civile zatečene u kućama i na ulici i uzimali im zlato i novac; da se ubrzo nakon ulaska jedne grupe Škorpiona u kuću punu civila u ulici Rahmana Morine iz dvorišta te kuće začula rafalna paljba, nakon čega je u dvorištu zatečena gomila leševa; da je neposredno nakon toga na poprište stigao komandant Boca i uz reči: „Pička vam materina, ne smem ni jedan minut da vas ostavim same, a da ne napravite neku pizdariju“, naredio Škorpionima da se vrate u autobuse; te da je jedinica odmah vraćena nazad u Srbiju, a zatim razdužena i rasformirana. Nihovo ratovanje na Kosovu trajalo je, sve u svemu, manje od sat vremena.

PIŠTOlj I UPAljAČ: Nakon događaja mrtvi su prebačeni u prištinsku mrtvačnicu, dok su ranjeni, među kojima je takođe bilo žena i dece, smešteni u bolnicu na lečenje. Izvršen je i uviđaj, mada dosta traljavo, što se može razumeti s obzirom na ratni haos, ali je ta traljavost kasnije jako iskomplikovala suđenje. Već krajem maja iste godine, dakle dok je rat još trajao, uhapšena su dvojica pripadnika Škorpiona, Dejan Demirović iz Beške i Saša Cvjetan iz Novog Sada. Demirović je u istrazi izjavio da je bio u pomenutom dvorištu sa nekolicinom saboraca koji su saterali grupu civila u ćošak, da su se u jednom trenutku začuli rafali, te da se u strahu za svoj život sakrio. Cvjetan je, pak, rekao da su iz kuće izveli grupu civila, te da je nakon pretresanja i koškanja Bocin rođeni brat Dragan, zvani Gulja, inače komandir voda Škorpiona, rekao da ih sve treba pobiti. „Tada sam pucao ja, pucao je i Guljo i onaj mladić koji je pretresao, a pucalo je još šest do sedam ljudi. Svi pogođeni su popadali jedni preko drugih na gomilu.“ Cvjetan je sem toga priznao da je iz kuće pre toga izneo jedan pištolj marke „zbrojovka“ i zlatni upaljač „Dipon“, koje je zadržao.

Istražni sudija Mijat Bajović iz Prokuplja, koji je saslušao obojicu osumnjičenih, propustio je, međutim, da Cvjetanu dodeli advokata, zbog čega je ovo priznanje sporno. Cvjetan je naknadno povukao taj iskaz, tvrdeći da je dat pod pritiskom nekih ljudi iz Državne bezbednosti koji su mu pretili da će mu pobiti porodicu ukoliko ne potpiše izjavu koju su oni navodno unapred pripremili. U ponovljenom iskazu, datom u junu 2001, tvrdio je da se u trenutku zločina nalazio na sasvim drugom mestu, mada je priznao krađu pištolja i upaljača. U prvi mah, Cvjetan i Demirović su bili optuženi za obično ubistvo, što je s obzirom na okolnosti bilo apsurdno. Konačno, 5. aprila 2002, dakle više od tri godine nakon zločina, okružno tužilaštvo u Prokuplju podiglo je optužnicu protiv Demirovića i Cvjetana zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva (član 142, stav 1 KZJ), s tim što je Cvjetanu, zbog onog pištolja i upaljača pripisana još i teška krađa, plus neovlašćeno držanje vatrenog oružja. U međuvremenu, međutim, Demirović je pobegao u Kanadu, gde je ubrzo uhapšen na zahtev naših vlasti. Mora da je tamo našao dobrog advokata jer je kanadski sud odbio da ga izruči na osnovu materijala dostavljenog iz Beograda.

VELIKO SUĐENjE U MALOM GRADU: Odmah je bilo jasno da će proces protiv Cvjetana i Demirovića (kome se sudi u odsustvu) biti teško održati u malom gradu kao što je Prokuplje. To se videlo već po optužnici, u kojoj je pored gramatičkih bilo materijalnih grešaka i praznina u vezi sa okolnostima zločina. Tužilac, na primer, nije uspeo da utvrdi imena većine žrtava, pa čak ni njihov približan broj, niti se potrudio da optužnicu proširi, uprkos jasnim indicijama da je, pored Cvjetana i Demirovića, u ubistvu učestvovalo bar još nekoliko Škorpiona. Kada je reč o motivu, zadovoljio se konstatacijom da su „motivi za ovakvo ponašanje neobjašnjivi i teško shvatljivi za normalnog čoveka“. Tokom suđenja, pripadnici Škorpiona činili su veći deo publike, bodreći optuženog koji se, sa svoje strane, nije libio upuštanja u verbalne duele sa svedocima, pa čak i novinarima koji su pratili suđenje. U takvoj atmosferi, bilo je logično da niko od svedoka nije mogao da se seti ko je pucao u dvorištu u Ulici Rahmana Morine. Sudsko veće je glatko odbijalo sve zahteve tužioca da se dovedu svedoci koji bi govorili u prilog optužbe; zahtevi odbrane, pak, prihvatani su bez pogovora i pripadnici Škorpiona su jedan za drugim izlazili na klupu za svedoke. Cvjetanovi saborci su na sudu davali protivrečne iskaze o tome gde se okrivljeni nalazio kada je pucnjava počela, ali su složno tvrdili da nije bio na mestu zločina i da on „tako nešto“ nikad ne bi uradio. Posle nepunih šest meseci, Vrhovni sud je na zahtev Fonda za humanitarno pravo zaključio da u Prokuplju nema uslova da se suđenje nastavi, i predao predmet Okružnom sudu u Beogradu.

Suđenje u Beogradu počelo je u martu ove godine, sa neizmenjenom optužnicom, i u prvi mah je izgledalo da se neće mnogo razlikovati od suđenja u Prokuplju. Cvjetan je uporno ponavljao da je njegovo prvobitno priznanje bilo iznuđeno; saborci su uredno tvrdili da ga nisu videli na mestu zločina. Bilo je dosta rasprave o svađi u autobusu, tokom povratka jedinice iz Podujeva, kada je Gulja u jednom trenutku navodno rekao: „Ja sam ih pobio, pa šta““, ali su svedoci koji su o tome govorili u istrazi kasnije povukli svoje navode. Izgledalo je da sudski proces nepovratno naginje u prilog optuženom. A onda se tok suđenja drastično promenio.

META NA LEĐIMA: Desetog decembra ove godine, nekadašnji pripadnik Škorpiona Goran Stoparić, koji je na ranijem pretresu svedočio u prilog Cvjetanu, potpuno je promenio iskaz i dao dosad najdetaljniju verziju događaja u Ulici Rahmana Morine. „Sa mesta gde sam stajao na kapiji nisam mogao dobro da vidim šta se dešava unutar dvorišta. Gledao sam preko puta ka jednoj kući za koju sam mislio da bih se mogao smestiti,“ pričao je Stoparić. „U tom trenutku začuli su se rafali. To je bila nesređena vatra, iz više cevi, možda četiri-pet automatskih pušaka… Hteo sam da krenem prema mestu odakle je dolazila vatra, ali me je Tomić Milan sprečio, rekavši mi ‘Nemoj budalo da prljaš ruke’. Zatim su počeli da iz tog dvorišta izlaze pripadnici Škorpiona. Najpre sam video Dabića i Smiljića koji su stigli sa stepeništa…Nakon njih su izašli Medić Dragan, Saša Cvjetan, Dragan Borojević i Dejan Demirović. Mislim da su svi oni u hodu menjali okvire osim Demirovića. Mi smo se svi samoinicijativno postrojavali jer smo znali da se dogodilo nešto što se nije smelo dogoditi…U autobusu je bila svađa oko toga, bila je neverica i dilema oko toga ko je to mogao da uradi. Prvi je reagovao Brka (Đukić Željko) koji je rekao ‘Ko je to mogao da uradi, pa ja imam troje dece!’ Na to je Dragan Medić Gulja odgovorio: ‘Ćuti Brko, ja sam pa šta’, i onda je Brka ućutao… Mi smo u stvari svi znali ko je to uradio.“ Stoparić je rekao da je prethodnu izjavu, onu u prilog Cvjetanu, „dao po savetu advokata odbrane“. „Ja sam sada dobio metu na leđima, sada sam veliki srpski izdajica i normalno je da sam uplašen“, završio je Stoparić.

Odgovarajući na naknadna pitanja sudija, optužbe i odbrane, Stoparić je opisao svoj razgovor sa komandantom Bocom u hodniku suda uoči prethodnog svedočenja. „Meni je komandant Slobodan Medić u ponedeljak kada je bio zakazan glavni pretres rekao da bi njegov brat Gulja umro za dva dana ako bi otišao u zatvor. Rekao je ‘Odradi mi još to, pa ću ti se odužiti, jer znam da ti nisi izdajica.'“ Sem toga, Stoparić je tvrdio da mu je Medić pretio „drastičnim posledicama“ ukoliko bude svedočio u prilog optužbe. U narednim danima, pojavilo se još svedoka koji su dali dodatnu potvrdu Stoparićevom iskazu. Naime, Fond za humanitarno pravo je uspeo da pronađe nekolicinu preživelih iz Ulice Rahmana Morine i ubedi ih da dođu u Beograd da svedoče. Većina je na pretresu jasno identifikovala Cvjetana kao jednog od ljudi koji su ih maltretirali i isterali iz kuća.

U međuvremenu je suđenje prekinuto do februara. U nastavku bi bilo dobro čuti da li će tužilac iskoristiti svoje pravo da dopuni i proširi optužnicu u skladu sa novim dokazima; da li će komandant Boca biti optužen za krivokletstvo i pritisak na svedoke; i najzad, da li će Goran Stoparić, čovek sa metom na leđima, ostati živ i zdrav do kraja suđenja i nakon toga. Ukoliko odgovor na ijedno od tih pitanja bude negativan, priče o suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima ostaće neuverljive.

Intervju - Nataša Kandić

To je bila njihova dilema. Moje mišljenje je da u Srbiji ima izuzetno mnogo ljudi koji hoće da znaju istinu. Potrebno je da se istina zna i zbog dostojanstva žrtava, zbog svih onih kojih više nema

Opšte je mišljenje učesnika suđenja Cvjetanu i Demiroviću da bez Nataše Kandić i njenog Fonda za humanitarno pravo tog procesa ne bi ni bilo. Ne samo što je Fond dostavio Tužilaštvu neke od ključnih podataka vezanih za slučaj, već su advokati Fonda zastupali žrtve na sudu, a i ona sama je bila opunomoćeni zastupnik oštećenih.

„VREME„: Humanitarne organizacije kao što je vaša često se pojavljuju na sudu u svojstvu posmatrača, ali retko aktivno učestvuju na njima. Kako se Fond uključio u ovaj slučaj?

NATAŠA KANDIĆ: Pošto se inače bavimo prikupljanjem dokumentacije o ratnim zločinima, shvatili smo nakon podizanja optužnice u Prokuplju da posedujemo podatke koji bi mogli da pomognu tužilaštvu. Zato smo im poslali imena ubijenih, ranjenih, kao i onih koji su isterani iz kuća. Uprkos tome, optužnica je bila veoma manjkava: u njoj, na primer, gotovo da nije bilo imena žrtava, a bilo je drugih ozbiljnih nedostataka. Zbog toga smo objavili iscrpan izveštaj o događajima u Podujevu od 28. marta 1999. Taj izveštaj, koji je sadržao ne samo imena žrtava već i detaljan opis događaja, dostavili smo Jovanu Prijiću, koji je u to vreme bio državni tužilac. On je odmah reagovao i došao kod nas na razgovor. Uvažio je naš predlog da zbog nemogućih uslova suđenje bude premešteno u Beograd, i uputio je takav zahtev Vrhovnom sudu. Sud je to prihvatio u interesu pravde.

Kako je došlo do toga da vi lično zastupate oštećene?

Primetili smo da na dosadašnjim suđenjima za ratne zločine nije bilo zastupnika žrtava i svedoka iz redova drugih nacija. Fond je preuzeo na sebe da pomogne u pribavljanju dokaza. Koristeći svoj ugled, a na osnovu stava da suđenje treba da bude pravedno i za optužene i za oštećene, stupila sam u kontakt sa preživelom decom i njihovim očevima. Inače, nijedna žena nije preživela streljanje. Oni su prihvatili da ih advokati Fonda zastupaju na sudu, a meni su dali ovlašćenje da ih zastupam kao punomoćnik.

Odbrana je taj vaš status pokušala da dovede u pitanje?

Da, ali u tome nije uspela jer je moje imenovanje bilo po zakonu. Cvjetanovi advokati su se pozivali na činjenicu da imena ljudi koje sam zastupala nisu bila navedena u optužnici koja je, kao što sam rekla, bila manjkava.

Da li je bilo teško ubediti svedoke Albance da dođu da svedoče u Beogradu?

Mi smo sa njima vodili višemesečne razgovore. Nije bilo lako dopreti do te dece, koja su bila ranjena i još nose posledice ranjavanja. Na kraju su shvatili da se za pravdu treba boriti. Sem toga shvatili su da je važno da se istina kaže u Srbiji, dakle u državi iz koje su počinioci. Na kraju, prelomili su se kad sam im rekla da se imena njihove braće, majki i sestara ne pominju u optužnici, i da je sud jedino mesto gde se istina može ispričati. Kada sud donese presudu, onda se to mora prihvatiti kao istina. Tako su u julu ove godine došli prvi svedoci, uglavnom deca, a posle su za decom došli i odrasli.

Njihova dilema je bila da li ta istina zanima bilo koga u Srbiji, i da li je sudskom veću zaista stalo do pravde, ili samo žele da otaljaju proces?

Da li je to i vaša dilema?

To je bila njihova dilema. Moje mišljenje je da u Srbiji ima izuzetno mnogo ljudi koji hoće da znaju istinu. Potrebno je da se istina zna i zbog dostojanstva žrtava, zbog svih onih kojih više nema.

Da li je bilo komplikovano organizovati mere zaštite?

Da, za njih je bilo strašno kad su čuli da će ih čuvati policija. Oni su svoju predstavu o policiji stekli u Podujevu, gde je ta policija pucala na njih. Zatim, naš zakon uopšte ne predviđa proceduru zaštite svedoka niti postoji specijalizovana jedinica koja bi se bavila tim poslom. Na kraju smo morali da se obratimo jedinici koja se inače bavi istraživanjem ratnih zločina.

Ispostavilo se da smo imali sreće, jer je čovek koji ih je obezbeđivao jedna veoma topla i prijatna osoba. Vodio je decu na Kalemegdan, u Zoološki vrt, na sladoled na Dunavski kej. Na kraju su ga čak izljubili, i pitali koliko još ima takvih policajaca.

Suđenje o kome je reč je dosad najozbiljniji proces za ratne zločine koji se vodi u Srbiji. Šta se može zaključiti iz dosadašnjeg toka?

Za mene je najznačajnije što je proradila savest kod mnogih pripadnika Škorpiona koji nisu učestvovali u zločinu, a bili su iskreno ogorčeni onim što se desilo. Svi su mi rekli da žele da se čuje istina, ali su se bojali posledica ako javno kažu šta se desilo. Sem toga su se plašili svog komandanta Boce, jer je po njihovim navodima u ubistvu učestvovao njegov rođeni brat. Na opštem planu, jasno je da nijedno ozbiljno suđenje za ratne zločine neće moći da se izvede bez jake podrške nevladinih organizacija i bez podrške vlada zemalja u kojima žive svedoci iz redova žrtava.

Postoji još jedan problem, koji je ozbiljniji, i koji je izbio na videlo tokom svedočenja Stoparića, a to je da ne postoji zakonom regulisana procedura zaštite svedoka. Zaštita je veoma važna, pogotovo tamo gde svedoci žive, a to je često u manjim sredinama. U tom okruženju javno mnjenje je još ideološki u devedeset prvoj godini i nemilosrdno brani zločince u ime nekakve odbrane srpstva. Sem toga, važan faktor je što su ratni lideri veoma moćni i što raspolažu znatnim sredstvima. Zahvaljujući novcu, mnogi su očuvali odlične veze u policiji i vlasti, pa nije čudo što ih se ljudi boje i što se oko ratnih zločina gradi zid ćutanja.

Ima li ovo suđenje šanse da taj zid probije?

Zahvaljujući Goranu Stopariću, zid je ipak probijen. Posle njegovog svedočenja, javilo mi se još nekoliko pripadnika Škorpiona. Oni se boje, ali su svesni da se zločini nikako ne mogu opravdati i imaju jaku potrebu da razgovaraju o tome. To je ono što mi uliva nadu.

D.A.