U novovekovnoj srpskoj istoriji ubijena su četiri vladara: vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934)
U subotu 17. maja 120 muzeja i galerijа u 22 grada širom Srbije otvoriće vrata posetiocima međunarodne manifestacije Noć muzeja. Tako će ovaj jedinstveni umetnički spektakl, koji se istovremeno realizuje širom sveta, pružiti po peti put domaćoj publici zanimljive izložbe, koncerte i performanse.
Za čitaoce „Vremena“ izdvajamo izložbu Istorijskog muzeja Srbije pod nazivom „Ubistvo vladara“, koja je u okviru navedene manifestacije otvorena u petak 9. maja. Moderno dizajniranom postavkom u renoviranoj muzejskoj galeriji na Trgu Nikole Pašića, učinjen je značajan pokušaj da se odgovori na nimalo jednostavno pitanje: zašto su Srbi, češće od ostalih evropskih naroda, ubijali svoje vladare?
Da podsetimo: u novovekovnoj srpskoj istoriji, posle ustaničke 1804, ubijena su četiri vladara; vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934).
Autorka ove izložbe Zorica Janković, poznata našim čitaocima, povodom izložbe kaže:
„Poruka izložbe je pre svega nauk da se političke razlike rešavaju civilizovanim dijalogom, a ne nasilnim uklanjanjem protivnika sa životne scene. U pozadini lanca ubistava, ali i svrgavanja i abdikacija, uvek su stajale grupe povezane sa nekim velikim silama. Nažalost, o tome istoriografija još nije dala sveobuhvatnu analizu i svoj konačan sud.
Ubistva vladara su za posledicu pre svega imala vidljiv zastoj u razvoju. Dugo vremena je bilo potrebno da se sustigne već pokrenut zamajac, koji nas je približavao razvijenom svetu. Čim bi zaživela jedna koncepcija, ona bi bila nasilno prekidana. Do ubistava je dolazilo najviše zbog podvojenosti političke elite koja je u tim tragičnim periodima vodila zemlju. Razlike su bile dinastičke i partijske, ali i u izboru velike sile od koje se očekivala zaštita, što je izgleda bilo presudno, ne samo za put kojim će se Srbija dalje razvijati nego i za same živote njenih vladara.
Evropa na to nije gledala nimalo blagonaklono. Evropska štampa nas je nazivala varvarima i ako su njene tajne službe stajale iza ovih atentata. Kada je posle Majskog prevrata 1903. godine na srpski presto došao Petar I Karađorđević, trebalo je da prođe punih sedam godina da bi bio primljen na jednom evropskom dvoru (Petrograd). Srbija je 1903. prvi put kažnjena i međunarodnim sankcijama u kojima su istrajale Velika Britanija i Holandija.
U atentatima su stradala i četiri američka predsednika (Linkoln 1865, Garfild 1881, Mekinli 1901. i Kenedi 1963), dva francuska predsednika (Karno 1894. i Dumer 1932), Italijani su ubili svoga kralja Umberta I 1900, Portugalci kralja Karlosa I 1908, Grci kralja Đorđa 1913. godine, Egipćani predsednika Sadata 1973, Indijci premijerku Indiru Gandi 1984, Šveđani premijera Palmea 1986, Izraelci premijera Rabina 1995, a još su sveža sećanja na ubistvo nepalskog kralja Birendru 2001. Imajući to u vidu, može se zaključiti da je ubistvo vladara globalna pojava, a sama izložba pokazuje stradanje u cilju snažne opomene.
Izložbom nije obuhvaćeno ubistvo premijera Zorana Đinđića, jer treba sačekati odgovor sudskih organa da li postoje politički ili neki drugi motivi ovog atentata. Posle toga, na osnovu validnih izvora, treba izvršiti analizu okolnosti u kojima se atentat desio. Treba izbeći da nas preuranjenost dovede do pogrešnih zaključaka.“
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
