U novovekovnoj srpskoj istoriji ubijena su četiri vladara: vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934)
U subotu 17. maja 120 muzeja i galerijа u 22 grada širom Srbije otvoriće vrata posetiocima međunarodne manifestacije Noć muzeja. Tako će ovaj jedinstveni umetnički spektakl, koji se istovremeno realizuje širom sveta, pružiti po peti put domaćoj publici zanimljive izložbe, koncerte i performanse.
Za čitaoce „Vremena“ izdvajamo izložbu Istorijskog muzeja Srbije pod nazivom „Ubistvo vladara“, koja je u okviru navedene manifestacije otvorena u petak 9. maja. Moderno dizajniranom postavkom u renoviranoj muzejskoj galeriji na Trgu Nikole Pašića, učinjen je značajan pokušaj da se odgovori na nimalo jednostavno pitanje: zašto su Srbi, češće od ostalih evropskih naroda, ubijali svoje vladare?
Da podsetimo: u novovekovnoj srpskoj istoriji, posle ustaničke 1804, ubijena su četiri vladara; vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934).
Autorka ove izložbe Zorica Janković, poznata našim čitaocima, povodom izložbe kaže:
„Poruka izložbe je pre svega nauk da se političke razlike rešavaju civilizovanim dijalogom, a ne nasilnim uklanjanjem protivnika sa životne scene. U pozadini lanca ubistava, ali i svrgavanja i abdikacija, uvek su stajale grupe povezane sa nekim velikim silama. Nažalost, o tome istoriografija još nije dala sveobuhvatnu analizu i svoj konačan sud.
Ubistva vladara su za posledicu pre svega imala vidljiv zastoj u razvoju. Dugo vremena je bilo potrebno da se sustigne već pokrenut zamajac, koji nas je približavao razvijenom svetu. Čim bi zaživela jedna koncepcija, ona bi bila nasilno prekidana. Do ubistava je dolazilo najviše zbog podvojenosti političke elite koja je u tim tragičnim periodima vodila zemlju. Razlike su bile dinastičke i partijske, ali i u izboru velike sile od koje se očekivala zaštita, što je izgleda bilo presudno, ne samo za put kojim će se Srbija dalje razvijati nego i za same živote njenih vladara.
Evropa na to nije gledala nimalo blagonaklono. Evropska štampa nas je nazivala varvarima i ako su njene tajne službe stajale iza ovih atentata. Kada je posle Majskog prevrata 1903. godine na srpski presto došao Petar I Karađorđević, trebalo je da prođe punih sedam godina da bi bio primljen na jednom evropskom dvoru (Petrograd). Srbija je 1903. prvi put kažnjena i međunarodnim sankcijama u kojima su istrajale Velika Britanija i Holandija.
U atentatima su stradala i četiri američka predsednika (Linkoln 1865, Garfild 1881, Mekinli 1901. i Kenedi 1963), dva francuska predsednika (Karno 1894. i Dumer 1932), Italijani su ubili svoga kralja Umberta I 1900, Portugalci kralja Karlosa I 1908, Grci kralja Đorđa 1913. godine, Egipćani predsednika Sadata 1973, Indijci premijerku Indiru Gandi 1984, Šveđani premijera Palmea 1986, Izraelci premijera Rabina 1995, a još su sveža sećanja na ubistvo nepalskog kralja Birendru 2001. Imajući to u vidu, može se zaključiti da je ubistvo vladara globalna pojava, a sama izložba pokazuje stradanje u cilju snažne opomene.
Izložbom nije obuhvaćeno ubistvo premijera Zorana Đinđića, jer treba sačekati odgovor sudskih organa da li postoje politički ili neki drugi motivi ovog atentata. Posle toga, na osnovu validnih izvora, treba izvršiti analizu okolnosti u kojima se atentat desio. Treba izbeći da nas preuranjenost dovede do pogrešnih zaključaka.“
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Svakodnevni protesti, zasedanja skupština na svim nivoima uz prisustvo policije, prosveta u rasulu, univerziteti u otvorenoj pobuni, a Vučić i društvo „brane“ stabilnost. O čemu pričate gospodo? Baš ste vi destabilizirali Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
