foto: fonet
Zoran Kovačević je naručio da ubiju čoveka. I osuđen je za to, ali ne po jasnim zakonskim načelima, te je tako, umesto na petnaest, u zatvor poslat na četrdeset godina, kaže njegov advokat. Kada se uporede presuda Kovačeviću i nekim drugim osuđenicima, ispada da je on još pre pet godina trebalo da bude na slobodi
Zoran Kovačević je naručio da ubiju čoveka. I platio za to. Ubici Milinku Iliću dao je četiri hiljade nemačkih maraka pre i isto toliko pošto se zločin dogodio.
Sve se odigralo mračnih devedesetih u Kraljevu. Kovačević zvani Coja bio je lokalni biznismen, vlasnik agencije “Profit”. Važio je za porodičnog čoveka. Međutim, ubrzo se upustio u kriminalne poslove, poput preprodaje ukradenih automobile, zelenašenja, ali i naručivanja napada na konkurente.
Milenko Ilić bio je plaćeni ubica. Živeo je povučeno u obližnjem selu. Kada je nekoliko godina kasnije uhapšen, sve je priznao. Policiji je pomogao u istrazi i doveo ih do brojnih dokaza krivičnih dela za koje su inspektori bili uvereni da su zauvek izgubljeni usled protoka vremena. Za zločin je osuđen na petnaest godina robije.
Žrtva Mirko Rubežić (47), Kraljevčanin, takođe je biznismen. Svojevremeno istaknuti član tada vladajuće Socijalističke partije Srbije i učesnik brojnih državnih delegacija privrednika u to vreme. Bio je uključen i u sportske aktivnosti kao dugogodišnji direktor i predsednik FK Sloga iz Kraljeva. Spekulisalo se da se zelenašenjem bavio i Rubežić, te da je sukob oko prevlasti na tržištu crnog novca bio motiv za njegovo ubistvo.
Ubistvo se dogodilo u noći između 27. i 28. oktobra 1997. godine. Prema presudi, Kovačević je unajmio plaćenog ubicu koji je biznismena sačekao pred kućnim pragom i u njega ispalio više hitaca iz vatrenog oružja. Istraga je godinama tapkala u mestu sve do akcije Sablja 2003. godine, kada su, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u martu iste godine, država, bezbednosne i pravosudne strukture rešile da se obračunaju sa kriminalom na teritoriji cele Srbije. Hapsili su se svi sumnjivi likovi, te su tako rešeni i brojni zločini za koje se verovalo da su zaboravljeni. Policija tada nije imala zadrške i proveravan je svaki trač kako bi se došlo do istine. Već u aprilu, vrh Kraljevačke policije sazvao je konferenciju za štampu i pohvalio se da je srušena piramida velikih zločina u tom gradu. Lisice su stavljene Zoranu Kovačeviću i njegovim saradnicima u kriminalnim poslovima. Od tada Kovačević slobodu više video nije. Menjao je ćelije, onu pritvorsku u Kraljevu zamenio je najpre zatvorskom u Nišu, a zatim je prebačen u najstroži zatvor u Srbiji, tzv. Nova Padinska Skela.
Sudilo mu se šest godina i tada ga je, u maju 2009. godine, Okružni sud u Kraljevu pravosnažno osudio na 40 godina zatvorske kazne. To je iznenadilo tadašnje Kovačevićeve branioce. Znali su da Tužilaštvo zahteva najstrožu kaznu za njega, ali su znali i za obavezu da sudije uvek izriču kaznu po zakoniku koji je najpovoljniji po okrivljenog. I to u periodu od momenta izvršenja dela do momenta donošenja presude.
U trenutku kada je Zoran Kovačević, prema presudi, naručio ubistvo 1997. godine, u Srbiji je na snazi za podstrekavanje na teško ubistvo najteža kazna bila ili 20 godina zatvora ili smrtna kazna. Smrtna kazna je ukinuta 2002. godine. U momentu kada je protiv Kovačevića podignuta optužnica 2003. godine, najstroža kazna bila je 40 godina robije. Međutim, u tom intervalu, između ukidanja smrtne kazne i pooštravanja godina zatvora pojavljuje se pravni vakuum; Zakon je propisivao da se kao najteža kazna za krivično delo teško ubistvo može presuditi 15 godina zatvora.
Prema tome, da su se sudije držale zakona i pravnih načela, Kovačević je mogao da bude osuđen na najviše 15 godina robije. Da su okolnosti bile takve, s obzirom na to da je od akcije Sablja u pritvoru i da je, recimo, izdržao punu povoljniju kaznu, bez ikakvih olakšica, on je kao slobodan čovek iz Padinske Skele trebalo da išeta još 2018. godine. Međutim, kada zakon postane mrtvo slovo na papiru, onda je nekome kazna za teško ubistvo, kao Kovačeviću iz Kraljeva, četrdeset godina iza rešetaka, dok je Sretenu Jociću, zvanom Joca Amsterdam, za isto krivično delo, a ne zločin, u sličnom periodu, izrečeno petnaest godina robije.
Sudsko veće Višeg suda u Beogradu osudilo je Sretena Jocića u junu 2010. godine na 15 godina zatvora, zbog podstrekavanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi bombaš, i izvesnog Duce, osobe čije se ime i prezime ne navode ni u optužnici ni u presudi, u julu 1995. godine. Prema rečima Maje Ilić, predsednice sudskog veća, Jociću je izrečena maksimalna kazna za krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, a koja je bila propisana u vreme njegovog izvršenja. Ova kazna je, kako je obrazložila Ilićeva, okrivljenom izrečena kao najpovoljnija, iako je po važećem zakonu za ovo delo zaprećena kazna do 40 godina zatvora.
Koje sudije su donele ispravnu odluku? Iako je ubistvo najteži zločin protiv života i tela, držeći se prava, a ne emocija ili proizvoljnih tumačenja, sagovornici “Vremena” kažu da je sudsko veće u slučaju Sretena Jocića presudilo prema Ustavu i zakonu.
Advokat Vladimir Vučinić, nekadašnji sudija Specijalnog suda u Beogradu kaže da je pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz čl. 36 Ustava RS, u okviru ljudskih prava i sloboda, jedno od zajemčenih prava koje se neposredno primenjuje prema čl. 18 Ustava:
“To znači da ono kao univerzalno, pripada svim građanima bez razlike pred svim državnim organima. Prva ustavna odredba, čak i apostrofira sudove, kao glavnog reprezenta obaveze, jer pravo jedne strane podrazumeva obavezu druge da to pravo poštuje, da isto kao načelo jednakosti primeni u svim situacijama koje su činjenično u bitnom jednake.”
Advokat Vučinić dodaje i da se ta jednakost ne može shvatiti kao apsolutna, jer bi govorili o identičnom, što ni Ustav ne zahteva (ne garantuje se identična, već jednaka zaštita prava…). Ako je neki događaj ili, prevedeno na teren krivičnog prava, radnja izvršenja u nekom bitnom krivičnom elementu u bitnom jednaka, kao što je vreme izvršenja, način izvršenja i slično, onda i primena zakona treba da bude jednaka.
“U tom pogledu najdalje su otišli precedentno (anglosaksonsko) pravo i praksa gde je prethodni takav slučaj izvor prava za svaki sledeći, gde se sudovi kada izriču krivičnu sankciju pozivaju na raniji najsličniji slučaj ili presudu. Ako sudovi i drugi državni organi postupaju suprotno, dakle i tumačeći navedeno kao svoje slobodno uverenje ili proizvoljno zavisno od individualnog poimanja prava, to nepobitno dovodi do narušavanja pravne sigurnosti i vladavine prava”, zaključuje Vučinić.
Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, tako nalaže najviši pravni akt Srbije. U praksi sudije različite odluke donose od slučaja do slučaja za ista krivična dela. Još opasnije, različito zakon tumače. Tako se dešava da za gotovo identične zločine, u gotovo identičnim okolnostima, najstroža zatvorska kazna, odnosno ista, ne znači i isti broj godina na robiji, te jedan počinilac dobije 40, a drugi 15 godina zatvora.
O tome je više saznao upravo osuđenik Kovačević, iza zatvorskih zidina u Padinskoj Skeli. U februaru 2021. godine kontaktirao je s advokatom Vladimirom Beočaninom.
“Rekao mi je da je čuo da ima osuđenika koji su najstrože osuđeni za podstrekavanje na teško ubistvo, u istom period kada je i on počinio zločin i osuđeni u sličnom period kada i on, s tim što je njihova kazna bila 15, a njegova čak 25 godina duža. Rekao sam mu da ću pokušati da dođem do tih presuda i da je svakako Zakon na njegovoj strani. Međutim, prema odluci sudija, ne bih rekao da je i pravda”, kaže advokat Beočanin.
Nedugo zatim, osuđenik Zoran Kovačević uspeo je da sam, iako zatvoren, pribavi tri presude u kojima su sudije izrekle na osnovu istih zakonskih okolnosti najstrože kazne, ali po Zakoniku najpovoljnijem po okrivljene i koje su iznosile po deceniju i po. Reč je o pomenutoj presudi Sretenu Jociću izrečenoj u Beogradu, ali i o još dve presude koje su donesene u Šapcu i Smederevu.
Sa tim dokazima o selektivnosti u primeni zakona, uprkos obavezujućem načelu jednakosti, advokat Beočanin tražio je da se ponovi suđenje Zoranu Kovačeviću. Kako kaže, apsurdno je da uporno krše zakon oni koji su osudili nekoga baš zbog kršenja zakona.
“Odmah sam poslao zahtev sudijama Višeg suda u Kraljevu, oni to odbijaju, a zatim žalbu protiv odbijajućeg rešenja Apelacionom sud u Kragujevcu. Zanimljivo je da su sudije obrazlagale iste zakonske odredbe, koje su bile i u postupku protiv Sretana Jocića, ali su ove sudije imale različito tumačenje u odnosu na sudije u Beogradu. Zapravo, sudije u Kraljevu i Kragujevcu tumače Ustav na svoj način”, ocenjuje Beočanin.
Branilac Kovačevićev poslednju žalbu predao je Ustavnom sudu Srbije, u februaru 2022. U praksi, na odluke tog suda čeka se po dve ili tri godine. Godine prolaze, a Zoran Kovačević sada ima 56 godina. Prema rečima njegovog advokata, svaki dan započinje rečenicom:
“Ja sam slobodan čovek u zatvoru, još od 2018. godine.”
Prema Ustavu i zakonu svi smo jednaki, da li će u realnom životu tako suditi upravo i sudije Ustavnog suda? Na njihovim stolovima sada se nalazi sudski predmet Zorana Kovačevića, ubice, ali slobodnog čoveka iza rešetaka. Sudski spisi nisu tek gomila papira, to je priča o zločinu, životu i zakonu, nečijoj nasilnoj smrti i nečijim izgubljenim godinama.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
