U Vašingtonu je barem šou

Za „Vreme“ iz Bona

„Poniženje, bez imalo poštovanja“, napisao je Gerald Knaus na Tviteru, deleći fotografiju iz Ovalne sobe u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić na jednostavnoj stolici sedi pred masivnim stolom Donalda Trampa, kao učenik koji je nešto zgrešio pa je pozvan kod direktora. „Ovo se u Briselu ne bi desilo nijednom balkanskom lideru, i to je dobro. Sada da se vratimo ozbiljnoj diplomatiji (koja se ne vrti oko domaćih izbora)“, dodao je Knaus, misleći na razgovore u Briselu u ponedeljak (7. septembar) koji su sledili one u Vašingtonu (4. septembar).

Knaus nije bilo ko. Austrijski sociolog je na čelu uticajne briselske Evropske inicijative za stabilnost i važi za šaptača Evropske komisije. On je idejni tvorac dila sa Turskom kojim je zaustavljen glavni talas izbegličke krize, a prošle godine je predlagao da se Zapadni Balkan, umesto fingiranja proširenja EU, potpuno integriše samo ekonomski.

U Berlinu i Briselu stvar vide upravo tako: dok EU, doduše jalovo, ali mukotrpno i ozbiljno pokušava da isposluje trajno rešenje kosovskog pitanja, u Beloj kući sedi čovek kojeg zanima šou pred izbore.

TRAMP NIJE NIŠTA PROMENIO

Pred susret u Vašingtonu je u jednom komentaru bečkog lista „Standard“ stajalo da Evropska unija ne bi volela da kusa ono što Tramp zakuva u poteri za drugim mandatom. No bizarni dogovor iz Vašingtona – od gej prava do petljanja u bliskoistočni konflikt – izgleda da je evropskom interesu naneo manju štetu nego što su se neki pribojavali. Uticajni nemački list „Frankfurter algemajne cajtung“ je potpisane papire nazvao „šarenim bućkurišem pisama o namerama“.

O ekonomskom delu sporazuma, list navodi: „Ono što je u Vašingtonu dogovoreno ili najavljeno, u mnogim tačkama deluje kao preliv na Briselski sporazum koji su Beograd i Priština zaključili 2013. godine pod nadzorom EU.“

Zaključuje se da odnosi Beograda i Prištine u temelju ostaju nepromenjeni, a osnovne pozicije o statusu Kosova nepomirljive. Donald Tramp je sada, dodaje se, došao da uz mnogo pompe i uz velike reči na Tviteru takođe ne pomeri tu stvar sa mrtve tačke. Štaviše, njegov pregovarački buldožer Ričard Grenel je izričito rekao da je pitanje statusa Kosova ostavio Briselu, glumeći kako tobože postoji koordinacija sa „evropskim partnerima“, premda je očito da je Trampova administracija uklizala sa strane.

Poznavaoci briselskih kuloara kažu da su evropski političari i te kako svesni koliku moć Sjedinjene Države i dalje imaju na Balkanu, te da ni Vučić ni kosovski premijer Avdulah Hoti nisu baš mogli da odbiju učešće u vašingtonskom cirkusu.

„U pitanju je neobavezujući dokument koji najviše služi proglašenju nekog velikog i istorijskog uspeha, kao što je sve istorijsko kod predsednika Trampa“, rekao je Bodo Veber iz berlinskog Saveta za demokratizaciju politike za „Dojče vele“. „U dokument je ušlo sve što je moglo da koristi Trampovom cilju dva meseca pre izbora u SAD, a na šta su mogli da pristanu Srbija i Kosovo.“

Od zvaničnika Evropske komisije najpre nije bilo komentara, tek izmoljena reakcija portparola koji je rekao da je susret u Vašingtonu „primljen k znanju“ i da dijalogu u Briselu koristi svako zbližavanje Beograda i Prištine.

VEČITA „NORMALIZACIJA“

Jasna je namera da se povuče linija između neobaveznog ćaskanja u Vašingtonu i tobože ozbiljnog dijaloga u Briselu. Tamo, kako se najavljuje, posle gotovo dve godine blokade žele da isposluju „konačan sporazum“ o „sveobuhvatnoj“ normalizaciji u roku od nekoliko meseci. Pritom se iza reči „sveobuhvatno“ krije i pitanje statusa Kosova, stvar koju je Vučić do sada uspevao da eskivira ili odgađa.

I u ponedeljak su se koplja lomila oko toga. Ritual je već dosadan: iz Prištine najave da svaki razgovor vodi jedino „međusobnom priznanju“, iz Beograda da o tome nema govora, dok evropski zvaničnici hodaju po jajima i paze da formulacije budu takve da i jedni i drugi u domaćim javnostima mogu da ih prodaju kao uspeh.

Krenulo je to od baronese Ketrin Ešton, pod čijim je štapom i šargarepom 2013. potpisan Briselski sporazum. Nastavilo se pod visokom predstavnicom Federikom Mogerini i komesarom Johanesom Hanom. Posebno je Italijanku tukao glas da je pred istek mandata usnila Nobelovu nagradu za mir, pa je zarad konačnog sporazuma bila spremna da kontrira najvećim i najmoćnijim članicama EU i pristane na famoznu „razmenu teritorija“, ako treba.

Taj je duh „razmene teritorija“ ili „razgraničenja“ dugo opsedao i takozvane poznavaoce Balkana i dopisnike vodećih evropskih listova. Po svemu što se sada zna, u pitanju je bio probni balon koji su zajedno naduvali Aleksandar Vučić i Hašim Tači početkom 2018. godine i time bili delimično uspešni. Jer, i sva nemačka štampa je trubila o tome mesecima, svodeći stvar na razmenu severa Kosova za takozvanu Preševsku dolinu.

Kod Miroslava Lajčaka pak o tome nema reči. Uostalom, Tači je dobrim delom i zbog te teme prvo izgubio izbore, a onda i pušten niz vodu sve do Specijalnog suda za ratne zločine UČK u Hagu. Lajčak, imenovan da bude neka vrsta evropskog pandana Grenelu, u poslednjoj rundi razgovora forsirao je teme kao što su nestala lica, imovina, finansijska potraživanja i Zajednica srpskih opština, koje jedva da se iko seća – Priština od 2013. nije mrdnula prstom da omogući stvaranje te Zajednice.

JERUSALIM U PRIČI

U analizi dogovora iz Vašingtona, minhenski „Zidojče cajtung“ istakao je još jedan problem koji su Beograd i Priština doneli u Brisel. Ako otvore ambasade u Jerusalimu, bilo bi to tek treće i četvrto glavno diplomatsko predstavništvo u tom gradu – nakon što tamo postoje ambasade SAD i Gvatemale.

Evropska unija jednoglasno odbija takvu izraelsku politiku kojom se simbolično zabada zastava u Jerusalim, grad čiji istočni deo i Palestinci smatraju svojom prestonicom. Portparol Evropske komisije Peter Stano rekao je da je „dobro pitanje“ za Vučića i Hotija da li su uopšte imali pojma da su to potpisali u Vašingtonu.

Sličan utisak imao je i novinar „Zidojče cajtunga“: „Srpski predsednik je delovao zbunjeno ovom odlukom. U videu iz Bele kuće koji su pogledali milioni ljudi, može se videti kako Vučić nervozno lista papire pred sobom nakon što je Tramp najavio premeštanje ambasade. Vučić, koji želi da vodi Srbiju u EU, zna da ovime krši smernice EU. Ipak, on je poznat po lutajućoj politici gde se katkad oslanja na Brisel, a katkad na Vašington, Moskvu ili Peking“, navodi minhenski list. „Istina, jedna vratanca su ipak još odškrinuta. Jer Srbija najpre u Jerusalimu treba da otvori samo ekonomsko predstavništvo. Ambasada bi trebalo da se prebaci sredinom iduće godine. Do tada bi Tramp mogao da izgubi izbore, a Vučić da povuče odluku ukazujući na otpore u EU.“

Nasuprot tome, kao razlog za optimizam iz Brisela su servirali neku vrstu zajedničkog saopštenja, u kojem se Beograd i Priština zaklinju da su im evropske integracije važnije od svega. Nakon izleta u Belu kuću, to mu dođe kao obnova bračnog zaveta posle švaleracije – zaveta u koji malo ko veruje.

Proširenje Evropske unije je na tako dugom štapu da se ne vidi. Od kada je Emanuel Makron obznanio da je protiv proširenja pre nego što se EU konsoliduje – a ako se konsoliduje, ko zna kako će izgledati – problemi u Evropi su se samo ređali umesto da se rešavaju, krunisani koronom i svađom oko fondova za preporod ekonomije.

Bez realne mogućnosti da Srbiju i Kosovo brzo poguraju u punopravno članstvo, evropski pregovarači su ostali i bez štapa i bez šargarepe u pokušaju da ih nateraju na „sveobuhvatan sporazum“. Možda i otuda primetna uzdržanost među poznavaocima prilika. Dok se pre dve ili tri godine govorilo o „ciljnoj ravnini“ ili „godini odluke“, danas bi se u takve prognoze upustili još samo pustolovi.