Proces pregovora koji su vođeni između Beograda i Prištine, tokom poslednjih deset godina, prošao je kroz niz faza koje su u značajnoj meri uticale na društvenopolitički život Srba i Albanaca na Kosovu. Iako je dijalog sve vreme vođen u ime običnog čoveka, pod parolom da mu olakša život, taj čovek, iz koje god zajednice da dolazi, ne oseća nikakve blagodati tog sporazuma. Za to vreme se na političkom planu trguje upravo životima i sudbinom tih običnih ljudi, a putem medija bliskih jednoj ili drugoj strani prosipa nacionalistički otrov.
Srbi sa severa Kosova, policajci, sudije, ministar i poslanici Srpske liste su u ponedeljak formalno podneli ostavke, samo dva dana nakon što su to uradili na konferenciji za štampu, na kojoj su zvaničnici policije demonstrativno skinuli uniforme. Ovakva situacija ima ogroman uticaj na srpsku zajednicu južno od Ibra, koja strepi za svoju bezbednost.
Da je srpska zajednica na svim društvenim marginama, govore brojni primeri ugrožavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Kosovski zakon nam garantuje jednako pravo na rad, ali u praksi, južno od Ibra, ima veoma malo Srba u javnim institucijama. Pravo na jezik nam garantuje kosovski ustav, međutim, u praksi čak ni novinari ne mogu da dobiju prevod. Povratnicima se garantuje podrška, ali u praksi, kada se vrate i povrate svoju imovinu putem suda, odmah se optužuju za ratne zločine.
RECEPT ZA DOLAZAK NA VLAST
Pritisak i potiskivanje prava na normalan život kulminirali su tokom apsolutne vlasti Aljbina Kurtija, koji je ignorisao sve moguće pozive da razgovara sa Srbima na Kosovu.
Zbog toga se ima utisak da i najveći kritičari politike Beograda i Srpske liste u srpskoj zajednici na Kosovu pozdravljaju izlazak iz kosovskih institucija, i smatraju da je ovo trebalo ranije da se desi upravo zbog svih obespravljenih građana.
Radikalskom parolom da je Briselski dijalog suprotan interesima naroda, da će biti revizije mnogih sporazuma, lider kosovskih Albanaca Aljbin Kurti ubedio je svoje sunarodnike da je to najveći problem Kosova i osvojio apsolutnu vlast na poslednjim parlamentarnim izborima. Čini se da je Kurti prepisao recept za dolazak na vlast od Aleksandra Vučića, koji je pre nešto više od deset godina obećavao građanima Srbije da će poništiti potpisane sporazume sa Kosovom i tako došao na vlast, a nakon toga promenio politički pravac.
Za razliku od predsednika Srbije, Kurti je svojom političkom ideologijom za kratko vreme svoje vlasti, posebno u poslednjih nekoliko dana, uspeo da dezintegriše ceo sever Kosova i dovede u pitanje ceo Briselski dijalog.
Srbi na severu su na nagovor Beograda pristali na sve ono što su godinama odbijali, samo da bi formirali Zajednicu srpskih opština, a deset godina kasnije Kurti kaže da ZSO ne važi, čime je Srbima sa Kosova lupio šamar. Dok u javnosti preispituje dogovoreno, optužuje Srbiju za genocid, dešavaju se učestala hapšenja Srba. Čak i kada međunarodna zajednica insistira da se sprovede odluka Ustavnog suda o vraćanju 24 hektara zemlje manastiru Visoki Dečani, vlast u Prištini nađe način da to ospori.
Sa druge strane, Beograd je svojoj javnosti još od čuvenih 5:0 u korist Srbije stalno servirao “pobede” koje su se, kako tvrde, i nakon toga nizale. Za to vreme, opšti je utisak da su se samo nagomilavali problemi i međuetničke tenzije. Običnom čoveku nije jasno kako je srpski pregovarački tim od pobede 5:0 danas bukvalno ispao iz takmičenja?
OBIČAN ČOVEK U GORAŽDEVCU JE POTPUNO OBESPRAVLJEN
Obojen nacionalističkim narativima, a povremeno nemim posmatranjem, pasivnošću, neodlučnošću međunarodnih posrednika, Briselski dijalog je umesto blagodati doneo još veći teret i neizvesnost na pleća običnog čoveka, u čije ime se vodi.
Za srpsku zajednicu koja živi južno od Ibra, u ovom trenutku je najvažnije da ne dođe do veće eskalacije tenzija. Uvek se dešavanja na severu Kosova reflektuju u bezbednosnom smislu i na ostale srpske sredine, pa je tako i ovog puta u selu Kišnica, pored Gračanice, bačen molotovljev koktel na kuću srpske porodice, i to u trenutku dok su na narodnom skupu predstavnici Srpske liste izgovarali velike reči.
Naviknuti da budu izopšteni iz svih procesa briselskih blagodati, ono što se dešava na severu Kosova sa pažnjom prate i svi oni koji žive u većinski albanskim opštinama poput Goraždevca, Osojana, Velike Hoče ili Orahovca. Koža ovih ljudi postala je otporna na razne udarce sa svih strana.
Pored toga što nisu deo plana Zajednice srpskih opština, stanovnici ovih sela nisu bili deo ni mnogih drugih pregovora, poput onih o mobilnoj telefoniji. Mi ni danas ne osećamo blagodeti ćerke MTS firme, jer Metohija nije pokrivena signalom ovih operatera, pa razgovori sa našim prijateljima u centralnoj Srbiji imaju inostrane tarife.
Sporazum o slobodi kretanja na svojoj koži su osetili davne 2012. godine, onda kada je Beograd počeo da daje prve golove Prištini u briselskoj utakmici. Uveravali su političari iz Beograda i oni iz Srpske liste kako je sve to za naše dobro, kako treba da se integrišemo i da nastavimo da pobeđujemo.
U to vreme, dok su na sever Kosova dolazile ogromne investicije iz kosovskog, srpskog i naravno evropskog budžeta, za obespravljene Srbe južno od Ibra niko nije mario. To što ne možemo da vratimo uzurpiranu imovinu, čak ni mladi rođeni u Goraždevcu ne mogu da dobiju kosovska lična dokumenta, a neophodna su da bi tu živeli, to što ne možemo da koristimo naš jezik kada odemo u institucije, kao ni mnoga druga prava, još uvek nisu u fokusu predstavnika Srba ni kosovskih vlasti.
Nemar Beograda za Srbe južno od Ibra ogleda se u činjenici da im je Beograd nametnuo Milana Radoičića, gospodara života koji se pita za sva kadrovska rešenja.
Poslednji protest u Kosovskoj Mitrovici u smislu građanskog jedinstva obesmislio je Igor Simić, nekada prvi sa desne strane Oliveru Ivanoviću, a sada onome koji se spominje u kontekstu za njegovo ubistvo. “Pozdrav za brata Milana, koji podnosi najveći teret”, rekao je Simić okupljenima na protestu i kod mnogih koji poznaju ovdašnje prilike izazvao jeziv osećaj.
Možda je teret to što je Milan Radoičić uspeo da uguši javnu reč intelektualnog sloja Srba sa Kosova i Metohije, ili možda što je postavio poslušne direktore školske uprave za KiM, u zdravstvu ili na fakultetima u Kosovskoj Mitrovici, na kojima se po prvi put raspisuje i treći upisni rok zato što tamo više neće da studiraju čak ni deca čelnika Srpske liste.
Za to vreme, nastavlja se diskriminacija Srba južno od Ibra, nastavlja se prodaja srpske zemlje i uništavanje srpskog kulturnog nasleđa. Običnom čoveku ruke su vezane, ostaje bez nade.
USPAVANA SRPSKA DIPLOMATIJA U BRISELU
Evropska unija se nije pokazala kao dobar medijator u posredovanju procesa dijaloga, mnogo puta nije htela da se meša u svoj posao i da konkretno reaguje kada je to potrebno.
Uprkos činjenici da skoro sedam godina čekamo na sprovođenje odluke Ustavnog suda u slučaju vraćanja 24 hektara zemlje manastiru Visoki Dečani, Evropska komisija je ocenila da je vladavina prava na Kosovu na dobrom nivou, bez obzira na to što pored ovog postoje brojni slučajevi diskriminacije i ugrožavanja prava srpske zajednice.
Činjenica da na važnim pozicijama u Evropskoj komisiji znaju veoma malo o kršenju osnovnih ljudskih prava potpuno me je porazila prilikom nedavne posete Briselu i Strazburu. Nakon brojnih razgovora shvatio sam da, na primer, slučaj Dragice Gašić koju lokalna albanska zajednica ne prihvata u Đakovici, fingirane optužbe i ostali problemi služe isključivo za unutrašnju upotrebu i sticanje političkih poena preko medija koji su bliski vlastima.
Sve što nam se dešava čini se da je za unutrašnju medijsku upotrebu, da popuni minutažu nacionalnom TV Pinku i stranice beogradskih tabloida.
Nije realno očekivati da kosovske vlasti govore o tome kako diskriminišu sopstvene građane, ali je loše što srpska diplomatija u Briselu deluje uspavano, za razliku od veoma budnog direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića, koji se ponaša kao da je još uvek portparol DSS-a, pa sa Kurtijem ratuje saopštenjima.
Čini se da, dok je Beograd uspavan, kancelarija specijalnog predstavnika Evropske unije na Kosovu amortizuje mnoge političko-pravne udarce na srpsku zajednicu i ne informiše u potpunosti svoje pretpostavljene u Briselu. Porazno bi bilo da se u ovoj i ostalim međunarodnim kancelarijama delimo na etničkoj osnovi.
I dok se ovaj pregovarački rat vodi na političko-medijskom polju, običan čovek je sve više anemičan, obespravljen u procesu uspostavljanja prava i pravila, ostavljen je samom sebi da se dovija i snalazi u datim okolnostima, naviknut da se na njih adaptira, pa dokle izdrži.
Autor je urednik Radija Goraždevac
