Goran Davidović: Slučaj Nacionalni stroj Art-projekt, Zrenjanin 2006.
Prolaze mi slike ustaških klanja dok mi navlače kapu preko glave.
On, dakle, nije i ne želi da bude Firer. Kaže, to glupavo ime su mu nadenuli zli i odvratni mediji, i to preko novinara koji su em ustaše, em balije, em rade za BND. Što inače nije Beogradsko numizmatičko društvo nego nemačka obaveštajna služba. Zašto baš nemačka? A zašto da ne? Kako god, ako se nešto već biti mora, naš Nefirer radije bi bio Vojvoda ili Vožd. Avaj, ta su mesta već zauzeta: prvi je u Hagu, drugi pod lipom. Građanin Davidović Goran, dvomilenijumski student istorije iz Novog Sada, proslavljen kao neformalni, ali nesumnjivi guru grupe milih i dražesnih ljudi koji su upali na antifašističku tribinu u Novom Sadu ne bi li poveli primenjeni demokratski dijalog, objavio je knjigu Slučaj nacionalni stroj, manje kao svoju odbranu od gnusnih kleveta i obeda, više kao gromku optužnicu protiv onih koji ga onomad zatvoriše „na pravdi boga“, a samo zarad sitnog nedela koje autor pronicljivo definiše kao „ometanje tribine u pokušaju“. „Stajlingom“ više nešto kao brošura u „skojevskom“ lo-fi stilu, obimom, a bogme i tematikom a naročito stilom zvanim „37.2 ujutru“, Slučaj… je groteskno pretenciozno delo koje te podseti na onu znamenitu uzrečicu o mačku i goveđoj glavi, papazjanasta kombinacija zatvorskih memoara (žanr: Moša Pijade među beslovesnim sužnjima nenarodnog poretka) i ideološkog pamfleta protivu svih dušmana vaskolikog srpstva. Knjiga Slučaj… bila je jedan od „tamnih bisera“ Sajma knjiga: kupio sam je od momka koji mi je usput održao predavanje kako ću unutra naći Istinu, onu koje nema u prodanim medijima. E, te sa Istinom, koja sva stane u jednu jedinu knjigu, takve najviše volim… Mada, bio je onaj momak ipak u pravu: sve što unutra piše gola je i mučna istina – o autoru, o njegovim uzorima i izvorima, o jednoj ozbiljnoj sociopatologiji koja nikako nije samo lični problem. Jedna od osnovnih autorovih intencija je da ismeje i obesmisli optužbe za „nacizam“ i „fašizam“ i predstavi sebe (i drugare mu) kao „običnog srpskog patriotu“. I tu Davidović ima ogroman problem: u jednom će pasusu odreći bilo kakvu svoju vezu s istorijskim demonima, a već u sledećem iskazati vrlo lako uočljivo – povremeno i sasvim neskriveno – divljenje za razne aspekte nacističkog i fašističkog društvenog ustrojstva. Kao i svaki nadobudni mediokritet, Davidović će Držati Predavanje kako „nacizam i fašizam nisu isto“, a još su obaška nešto drugo od poštenog srpskog nacionalizma. Ovo besmisleno dociranje promašuje poentu, jer je konfuzni eklekticizam upravo njegov problem: u „weltanschauungu“ Gorana D. ima od svega pomalo: i klasičnog „srbovanja“, i klerikalnih propovedi, i rasističkog buncanja, i divljenja svakom zamislivom tiranskom režimu, samo ako je „desne“ provenijencije. Što njega, viđu čuda, tog deklarisanog neprijatelja demokratije, ipak ne sprečava da se poziva na svoja Ljudska Prava čim ga neko popreko pogleda… Sve u svemu: smućkani Nikolaj plus Ljotić plus slaboumne i opake kenjarije iz uobičajenog repertoara autentično debilne potkulture naci-skinheda, plus jezik i misao koji su, u osnovi, kombinacija ONO i DSZ diskursa i retorike „odjeka i reagovanja“: „neprijatelj naroda“, „dekadentna kultura Zapada“, „neprijatelji i njihove sluge“, prošarane ljupkim naci-ispadima („degenerisana umetnost“). Osim što je dozlaboga ispodprosečno u svakom mogućem smislu, kao iskaz radikalne „utripovanosti“ jednog evidentno nedostatno sabranog uma, Davidovićevo je pisanije i urnebesno, upravo uvredljivo nepismeno. Iz nekog razloga, gle, gotovo sve „velike patriote“ očajno stoje s maternjim jezikom, kao suštinskim ospoljenjem „narodne kulture“. Pa tako kod nesrećnog Davidovića ima na izvoz i bezbedonosnog, i provincijencije, i bi ste, i inteziteta, i orjentisanih i „izlepili ceo grad SA fotomontažom“ ili pak „nutkali su me SA hranom“ i koječega još. A tek zarezi, bogo moj, za Davidovića je njihov smisao nedokučiva tajna, pa ih neretko – radi se doslovno o STOTINAMA primera: mojne da ih navodim! – proizvoljno seje po izmaltretiranoj rečenici kako mu ruka odleti, nadajući da će nešto od toga već i da nikne. Ovako sadističko mučenje srpskog jezika ne bi priredili ni najgori srpski dušmani… Mislim – šta reći? Na jednom mestu, Nefirer veli „trkom smo utrčali u Okružni sud“. Kako su utrčali?! Trkom. A ne hodom, ili puzeći? Ma jok, trkom. Su. Oni. Šta? Pa, utrčali, bre! A blagorodne vojvođanske njive, prikane, vapiju li, vapiju za perspektivnim kadrovima. Može trkom, kasom ili polagacke, ne prave pitanje.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
