U senci muža i oca

Pre tačno sto godina, sedam žena iz Vojvodine izborilo se za jednokratno pravo glasa na Velikoj narodnoj skupštini Banata, Bačke i Baranje, kada je izglasano prisajedinjavanje sa Kraljevinom Srbijom. Te žene danas su zaboravljene, a one su bile – Milica Tomić, Mara K. Jovanović, Katica Rajčić, Olga Stamenković, Anastazija Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević.

Nekoliko dana pred obeležavanje jubileja, 25. novembra, Dana prisajedinjenja, neki pokrajinski funkcioneri ipak su ih se setili, pa su odlučili da po Milici Tomić, rođenoj Miletić, nazovu priznanje za ravnopravnost polova. Ova odluka naišla je na buru različitih, uglavnom negativnih komentara. Radikali su zamerili predlagaču imenovanje ove nagrade jer, kako navode, „Milica Tomić nije bila nikakva feministkinja, već je bila patrijarhalno vaspitana i posle smrti supruga povukla se iz javnog života, što najbolje ukazuje na njeno patrijarhalno vaspitanje“. Ni demokratama se nije svidela ova odluka, pa su kritikovale predlagača što među ličnostima čija imena nose nagrade i priznanja AP Vojvodine, sem Milice Tomić, nema i neke druge značajnije žene, dok su poslanici LSV osporili stvaralaštvo Milici Tomić, smatrajući da je ona bila „samo kći Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića“.

Milicu su ovakve stvari i za života pratile i zasenile njen rad na polju ženskih prava i politike. Sve je počelo kada se za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića udala 25. oktobra 1885. godine. Ova veza izazvala je burne reakcije u javnosti i komentarisana je najčešće kao brak iz obostranog koristoljublja. Jašu su optuživali da se oženio kako bi se domogao „Zastave“, novina oca Milice Tomić, preko kojih je mogao da širi svoja politička načela i uticaj i tako popravi materijalno stanje, a Milicu da se udala kako bi list opet stekao brojnu čitalačku publiku i tako dobio dobru finansijsku podršku. Milica je zbog lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novinama „Branik“ – „Zastava“, koje su kulminirale čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. Naime, Miša Dimitrijević, vlasnik i izdavač „Branika“, glasila Liberalne stranke, u obračunu sa svojim političkim protivnikom Jašom Tomićem, optužio je i njegovu suprugu zbog određenih ideja i stavova. On je odlučio da ode još dalje, pa je u javnost pustio njeno devojačko ljubavno pismo, kako bi kompromitovao supružnike. To pismo, kako se prepričava, po Novom Sadu u to doba služilo se uz kafu i čaj. Tri godine nakon početka skandala, 1890. godine, Tomić je braneći čast, kompromitovanu Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu Mišu Dimitrijevića. U odbranu Jaše Tomića organizovan je masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović.

Jašu Tomića je Kraljevski sudbeni sto prvostepeno osudio na doživotnu robiju, drugostepeni – Apelacioni sud u Segedinu kaznu smanjuje na 15 godina robije, dok ga konačno Kraljevska kurija osuđuje na šest godina robije u Vacu i pet godina gubitka građanskih prava. Trudeći se da bude dobra ćerka i žena, Milica je tako pala pod senku muža i oca. Zaboravljeno je da je na političku scenu zakoračila sa nepunih 20 godina u vreme kada žene nisu imale ni pravo glasa, da je bila prva vlasnica i urednica jednog časopisa u Srbiji, da se borila da žene imaju pravo na obrazovanje i politički stav.

OTAC I ZASTAVA: Rođena je 30. novembra 1859. godine u Novom Sadu, u vreme zamaha nacionalne borbe Srba u Habzburškoj monarhiji, od majke Anke (rođ. Milutinović) i Svetozara Miletića. Oni su ćerki obezbedili privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Pratila je očeve ideje, bila njegova saradnica, a za vreme njegovog drugog boravka u zatvoru održavala je očevu prepisku i kontakte, ostvarila je i svoje političke veze. Bila je izuzetno angažovana u emancipovanju i prosvećenju žena. Po obrazovanje je išla u Peštu i Beč. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik. Pripremala se za studije medicine, od kojih je morala da odustane kako bi preuzela očeve obaveze nakon što je on uhapšen. Po varoši se govorilo da je politički prvak Srba u Ugarskoj imao velika očekivanja od svoje ćerke, pa ju je čak oblačio kao dečaka, od malih nogu je vodio na službena putovanja i upoznavao sa saradnicima. Pripremao ju je za vrli, hrabri svet. Tako je Milica još kao devojčica bila „inficirana“ politikom, pa nikog nije iznenadilo kada je sa nepunih 20 godina počela da uređuje očev list „Zastavu“ i piše prve tekstove. Prve književne radove objavila je u nemačkom zabavnom listu „Gartenlaube“. U odbranu oca Milica Tomić je uspela da obezbedi prijem kod cara Franje Josifa. Mnogi smatraju da je taj događaj, koji je opisala mnogo kasnije u listu „Zastava“, ubrzao puštanje Svetozara Miletića. Političke prilike u srpskoj zajednici u Ugarskoj tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka bile su komplikovane i obeležene stranačkim borbama i podelama. Porodica Miletić se našla u teškoj egzistencijalnoj situaciji, a Milica je bila ta koja se starala o interesima porodice i lista „Zastava“. Deo neprijatnih iskustava koje je u tom periodu doživela objavila je u brošuri „Nekoji ‘prijatelji’ Miletićevi“ (1886) gde je smelo napala nekadašnje očeve saradnike koji su ga bolesnog napustili. Kako je knjižica bila objavljena nakon njene udaje, mnogi su bili ubeđeni da iza oštrog pera stoji njen suprug Jaša Tomić. Miličin rad tako je opet degradiran i stavljen u kontekst muža i oca.

Bolno iskušenje za Milicu bila je bolest i smrt oca 1901. godine, koga je zatvor psihički i fizički trajno izmenio.

ŽENA ZA ŽENE: Hrabra i energična, posle svih nedaća, Milica Tomić pokrenula je 1911. godine časopis i kalendar „Žena“, jedini novosadski časopis za žene, koji je kontinuirano izlazio do Prvog svetskog rata, a onda nakon toga, do 1921. U periodu 1918–1921. to je bio časopis za pouku i zabavu. Svih osam godina izlaženja časopisa uredništvo je potpisivala Milica Tomić. Ona je kao urednica dala najznačajniji doprinos na planu emancipacije žena pišući o aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu govore naslovi nekih njenih članaka – Ženska čitaonica, Kako da se oblačimo, Sestrinska pomoć, Prvi plod ženske čitaonice, Jedno neobično dete, Naše devojačke škole, Škole za domaćice (1911), Jedna zagonetka, Žene napred, Srpsko društvo Crvenog krsta, Iz bolnice u bolnicu, Žena u kujni (iz predavanja jednog doc. univerziteta), Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine? (1912), Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice; Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći (1913)… Žena je kontinuirano donosila i tekstove o obrazovanju žena u Novom Sadu, broju žena na evropskim univerzitetima, ali i vesti o devojkama koje su diplomirale na nekom evropskom sveučilištu. Među najznačajnije tekstove o dometima ženskog obrazovanja kod Srba ubrajamo tekstove o prvoj novosadskoj lekarki Korneliji Rakić, književnici i pesnikinji Jeleni Dimitrijević i beogradskoj arhitektkinji Jelisaveti Načić.

U mesečniku su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u evropskim državama i SAD u borbi za pravo glasa, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija… Postoji kontinuitet članaka kojima se zagovara žensko pravo glasa.

Tako u članku „Korist od ženskog prava glasa u Americi“ objavljenog u broju od 1. jula 1914. između ostalog stoji: „Od kad su ženskinje dobile pravo glasa, izvojevale su da ženskinje stoje pod zakonskom zaštitom protiv zavađača sve do 18-te godine, a do sada se ta zaštita protezala do 16-te godine (…) da je namesto očeva pravo nad detetom priznato roditeljsko pravo i matere nad detetom. Donet je zakon koji u velikoj meri prisiljava oca da se brine za svoje vanbračno dete. Žene u Kaliforniji nisu stvorile svoju zasebnu stranku (…) ali je od toga doba postala narodna napredna stranka koja je primila u svoj program i glavne zahteve naprednog ženskinja (…) Od kad su matere dobile svoja politička prava deca ih jače poštuju i muški u saboru i u opštini mnogo ozbiljnije priznaju njihove želje.“ (Žena br. 7.1914).

Časopis „Žena“ je za ono vreme bio izuzetno angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je podsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do sedam godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice – praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara…

Milica Tomić je poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima. Mnogi pretplatnici nisu otkazali časopis, ali nisu ni plaćali, tako da je „Žena“ štampana na veresiju. Milica Tomić je uporno istrajavala u nameri da izdaje časopis koji će biti savremen, moderan i bez krajnosti, ali kako sama kaže, ubila ga je veresija i dug koji je narastao na 106.000 kruna. Poziv pretplatnicama podržale su članice Posestrime pozivajući da se dugovi izmire jer nije pravo da zbog nemara publike taj teret duga primi na svoja leđa Milica Tomić.

U poslednjem broju časopisa uoči Božića 1921. godine, objavljena je „Oproštajna reč“ urednice Milice Tomić. „Žena se bavila svim pitanjima, koja se odnose na život žene i poziv njezin. Raspravljala je u iscrpnim člancima, a i u omanjim, pa i sitnim beleškama, sve što može da koristi ženi u društvu, u kući, u kujni, pri vaspitanju. Međutim, Žena ne može dalje, ubila ju je veresija.“

OBRAZOVANJE ZA SVE: Aktivistički rad Milice Tomić u ženskim organizacijama započeo je u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Od velikog značaja je njena saradnja sa Rozikom Rozom Švimer, jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja.

Milica je bila i jedna od najagilnijih aktivistkinja u borbi za opstanak srpskih viših devojačkih škola koje su 1911. ostale bez finansijske potpore Srpskog crkveno-narodnog sabora. U „Ženi“ je objavila tekst „Naše više devojačke škole“ u kome daje istoriju borbe za više obrazovanje ženske dece i postavlja svojevrsnu dijagnozu stanja u srpskoj zajednici u Vojvodini početkom 20. veka. U uvodu ona podseća čitateljke i čitatelje da je 1870. Srpski crkveno-narodni sabor dobio molbu devet Srpkinja iz Novog Sada da se osnuju više devojačke škole. U Vojvodini su na temeljima opšteg, nacionalnog poleta osnovane više devojačke škole, prvo u Novom Sadu i Pančevu (1874), a zatim i u Somboru (1875). Devojkama je omogućeno da se upisuju u (do tada samo muške) učiteljske škole. Milica Tomić u tekstu podseća na vremena u kojima su težnje za nacionalnim prosperitetom obuhvatile ideju o potrebi da se u taj plan uključe i žene, te zabrinuto komentariše promenu odnosa prema ženskim pravima u srpskoj zajednici u Vojvodini: „Naše su više devojačke škole postale pre skoro 40 godina uredbom o višim devojačkim školama. Kad se vinemo u prošlost i ispitamo, kako su ponikle naše više devojačke škole, moramo se zgroziti kad vidimo, koliko smo od onoga doba nazadovali. Između nekada i sada, vrlo je velika razlika na štetu sadašnjosti. Pre 40 godina vidimo poleta velikih misli, a danas je polet malaksao i nema misli koje bi našle puta da se ide napred i spreči propadanje.“

Sa Julkom Ilijić i članicama Ženske čitaonice Posestrima pisala je na sve strane Ugarske gde ima Srpkinja da bi protiv Aponjijevog zakona ili pomađarivanja škola prikupile 30.000 ženskih potpisa koji su na ugarskom Saboru stavljeni na predsednički sto. Za istoriju feminizma u Vojvodini i Srbiji od velikog značaja je saradnja Milice Tomić, Savke Subotić i Rozike Roze Švimer, liderke feminističkog pokreta u Ugarskoj, koja je u istoriji feminizma i mirovnog ženskog pokreta zapamćena kao jedna od najznačajnijih feministkinja prve polovine 20. veka. Zajedničke aktivnosti na planu borbe za žensko pravo glasa koje su Milica Tomić, Savka Subotić i Rozika Švimer preduzimale u Ugarskoj u prvoj deceniji 20. veka, govore o povezanosti vojvođanskih i glavnih evropskih feminističkih tokova i svedoči da je naše feminističko nasleđe autentično iskustvo koje nas povezuje sa Evropom toga doba.

BEOGRAD ZA KRAJ: Nakon smrti Jaše Tomića 1922. godine povukla se iz javnog života i otišla da živi u Beogradu.

Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji sa kojom deli istu sudbinu jer su obe umrle od gladi u Beogradu. Poleksija D. Dimitrijević Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja u 85. godini do konačnog odredišta: umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu 28. 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor. Danas u Srbiji ne postoji nijedan spomenik niti ulica koji nose njeno ime, dok njen muž i otac imaju svoje spomenike i mesta. Ova nagrada koja je u startu osporena bila bi jedini spomen na ovu hrabru i nepravedno zaboravljenu ženu.

Izuzev Milice, sve istorijske ličnosti u ovoj novosadskoj priči imaju obeležja u gradu. Spomenik Svetozaru Miletiću nalazi se na Trgu slobode, a po njemu je nazvana i obližnja Miletićeva ulica. Jaša Tomić, osim spomenika u Dunavskoj ulici, ima i „svoj“ bulevar kod Železničke stanice, dok se Ulica Miše Dimitrijevića nalazi u naselju Grbavica. Milica Tomić tako je nezasluženo ostala u senci ne samo jednog, nego dva muškarca. Nagrada nazvana njenim imenom bila bi jedino svedočenje o njenom značaju i postojanju.