U raljama nemoći

Najlakše je ponovo reći – ista meta, slično odstojanje. Ali pažljiviji pogled na rezultate julskog istraživanja pokazuju neke, na prvi pogled, paradoksalne tendencije. S jedne strane, rejting SNS se stabilizovao na 44-45 odsto. A ukoliko uspe da zbuni ili izborno demotiviše kategoriju „za opoziciju, ali ne znam za koga“ i (još važnije) ukoliko opozicija nastavi ovu aktuelnu i samodestruktivnu pometnju zvanu „hoće bojkot-neće bojkot“ – taj rezultat može ići još i znatno više.

S druge strane, skoro 40 odsto ispitanika kaže da „danas živi gore“ nego pre pet godina. A na ključno pitanje – da li zemlja ide u dobrom ili lošem pravcu – rezultat je gotovo fifti-fifti, to jest, svega tri odsto u korist po vlast povoljnog odgovora. Velika većina ispitanika (44:31) smatra da „vlast nije preduzela dovoljno da spreči ili umanji štetu od elementarnih nepogoda“, i ne podržava (45:32) aktuelnu kosovsku politiku. (I čak polovina kaže da ni uz napor ne može da priušti sebi letovanje.) Pa, zašto onda ipak glasaju za vlast – zapitaće se (samo) neko ko ne poznaje srpske medijske prilike, niti manipulativne političke i psihološke mehanizme na kojima se Vučićeva vlast održava. I zahvaljujući kojima opredeljenje za vladajuću stranku („Vučića“) već poodavno nije stvar racionalnog političkog izbora nego zapaljivog koktela straha, nade i gotovo sektaške „pravovernosti“. A ponajviše ubeđenja kako niko drugi ne postoji, odnosno kako su sve druge opcije i svi drugi kandidati „mnogo gori“. Zato ne čudi što kada pogledamo šta po medijima i skupštini vlast zapravo radi, videćemo da i nakon sedam godina mnogo više dezavuišu protivnike kao „odgovorne za ono što nam se dešava“, nego što, na primer, promovišu svoje pozitivne rezultate.

„BELOLISTIĆKA“ ATMOSFERA

Savez za Srbiju je u velikoj meri po­stao žrtva sopstvene radikalne retori­ke i prevelikih obećanja. Da li iz iskrenog ubeđenja ili zbog potrebe da se takmiče i pariraju euforiji sa društvenih mreža, lideri Saveza kao da su se utrkivali u davanju optimističnih prognoza i pomalo olakih obećanja. Od licitiranja oko Dana D, do toga kad će biti izbori, kada će Vučić pasti, do kada mu daju rok, od kada će oni da „okrenu drugi list“ itd.

Iako to možda može da donese neki kratkoročni politički dobitak, dugoročni efekat tog „loženja“ je uvek negativan. Pogotovo s obzirom na opoziciono biračko telo koje – za razliku od onog naprednjačkog – sigurno ne možeš trajno zamajavati floskulama i prevoditi žednog preko vode. A onda su, da nevolja bude još veća, upali u „bojkotašku“ stupicu, stvorivši situaciju iz koje se neće lako iščupati sve i pod pretpostavkom da u narednim danima i nedeljama čak i izbore neke opipljive ustupke od strane vlasti. Naime, jedan deo opozicione, a pre svega „tviterske“ i pro-SzS javnosti, duboko je uveren da ni na kakve izbore ne treba izlaziti i da svaki izlazak znači „izdaju“ i „kolaboraciju sa Vučićem“. I ta „belolistićka“ atmosfera ozbiljno preti da doslovno prepolovi eventualni opozicioni rezultat na budućim izborima, čak i ukoliko se na njima opozicija pojavi u punom sastavu.

No, ma koliko krizirao i lutao, SzS nesporno ostaje dominantna opoziciona formacija. To praktično niko i ne dovodi u pitanje. Ali je više nego očigledno da Savez, ovakav kakav je, nema kapaciteta (a još manje magnetizma) da apsorbuje čitavu opozicionu scenu. Razume se, oni će verovatno reći da im to „nije ni bila namera“. Ali – čak i ukoliko je to istina – utoliko gore. Naime, takvi savezi se i prave upravo sa tom namerom – da zauzmu čitav politički prostor – i da tako, svojom potentnošću, nadomeste konceptualne i ideološke praznine koje unutar tako heterogene koalicije nužno i neminovno postoje. To je svrha njihovog postojanja. Ukoliko je ne ispune, a budući da nemaju čvrsto ideološko tlo iz kojeg se mogu iznova regenerisati, počinju ubrzano da se suše i venu. I to je ono što lidere Saveza treba da brine – čak više od nekoliko izgubljenih procenata – koji, uostalom, nisu ni otišli nikuda daleko, niti zauvek.

foto: marija janković

„GENETSKI MODIFIKOVANI“ ORGANIZAM

S druge strane, ma koliko delovao silno, medijski, politički i statistički moćno i suvereno, SNS je, u osnovi, tigar od papira i jedan džinovski „genetski modifikovani“ organizam, nesposoban za samostalan politički život. I to Vučić zna bolje od bilo koga drugog. Sem toga, veoma je svestan svoje zavisnosti od spoljnog, pre svega, zapadnog faktora, bez obzira što čini oprezne pokušaje da tu zavisnost neprimetno smanji. Uostalom, vrlo dobro se seća kako se svojevremeno brzo i lako urušila Tadićeva politička tvrđava, koja je u jednom trenutku takođe delovala moćno i neosvojivo. I zato, uprkos medijskom i skupštinskom junačenju njegovih vedeta, i uprkos verbalnoj i ideološkoj reviziji praktično svih elemenata petooktobarske promene, Vučić se gotovo panično kloni da otvoreno izaziva svetske centre moći – demonstrirajući prema njima često čak i preteranu i iritantnu snishodljivost.

Iako to opoziciona javnost nije registrovala (ili se taktički pravila da ne primećuje), fascinantna je – pa čak i pomalo otužno komična – bila brzina kojom je, na primer, Maja Gojković ekspresno reagovala na preporuke Evropske komisije koje su se ticale rada parlamenta. Netragom su nestali oni „fantomski“ amandmani poslanika vladajuće koalicije (na koje je opozicija skoro dve godine uzalud upozoravala), sednice se više ne zakazuju po hitnom postupku (danas za sutra), tačke dnevnog reda se ne spajaju u one džinovske i besmislene pakete. A posle više godina na dnevni red su stavljeni čak i izveštaji nezavisnih regulatornih tela.

Opozicija će, naravno, reći da je sve to posledica njihove borbe i odlučnog bojkota – mada se meni čini da je pre u pitanju želja vlasti da se, posle dužeg vremena, na jednoj – po njih – relativno bezbolnoj temi, ponovo pokažu kao prilježni evropski đaci. Onako radikalski pedantni, s mastiljavom olovkom u ruci, doslovno štiklirajući tačku po tačku iz izveštaja EK. Naravno, sadržinski, u radu parlamenta ostalo je, manje-više, sve po starom, ako ne i gore.

LOPTA U PRAZNOJ MREŽI

Ako je neko računao da će usled odsustva opozicionih poslanika makar malo splasnuti borbeni entuzijazam vladajuće postave (na čelu sa ofanzivnim kvartetom u sastavu Marijan-Martin-Atlagić-Orlić) da šutira loptu u praznu mrežu – ljuto se prevario. Ne samo da im ne smeta, nego se čak čini da su, uz povremenu razmenu prijateljske vatre (mada je to, zapravo, više ping-pong) sa radikalskom sabraćom, u beskonačnim i oštrim verbalnim raspravama sa praznim opozicionim klupama otkrili novi smisao, zabavu i radost.

Ipak, ne treba ni malo sumnjati da će, ukoliko vođa proceni da tako treba, i ove militantne perjanice brzo zamuknuti. Baš kao što je, na primer, prilikom Vučićevog poslednjeg skupštinskog obraćanja („izveštaja“) o KiM utrnulo Rističevića, jer je na galeriji skupštine u tom trenutku ipak bilo previše stranih diplomata i posmatrača. Dakle, nije da on i Maja Gojković ne znaju šta i kako treba – i šta je (ne)normalno – nego, naprosto, ne žele i neće, sve dok ih nužda ne natera.

Hoću reći, činjenica je – mada ne i preterana uteha – da ni režim (čitaj Vučić), uprkos periodičnim pretnjama i permanentnom tabloidnom namigivanju u tom smeru, zapravo, takođe ne sme da zaista „okrene list“. Niti geopolitički, niti u smislu „konačnog obračuna“ sa „izdajničkom opozicijom“. Isto kao što ne želi ili ne sme da „odjavi“ razne evropske izvestioce i posrednike – i pošalje ih tamo gde bi ih sa starim radikalskim guštom sigurno najradije poslao. Ne. On igra igru. Neke podmiti obećanjima (zli jezici kažu – neke i bukvalno), neke šarmira, a neke jednostavno istrpi, iskaljujući posle bes i frustraciju na najbližim saradnicima, nezavisnim medijima i neprijateljskoj opoziciji. No, čak i u ovom poslednjem, čini se, ne sme da ide baš do kraja, odnosno baš onoliko koliko bi on lično, a naročito njegovo okruženje, verovatno želeli.

Da li želim da sugerišem da je pitanju neki „big dil“, tj. džentlmenski dogovor sklopljen uz posredovanje i koordinaciju Metjua Palmera i/ili Makronovih političkih savetnika? Možda. To se nikada ne može potpuno isključiti. Ali ni lako dokazati. No, mislim da je, ipak, pre u pitanju i u pozadini ove prećutne konstruktivnosti, zapravo, sukob dveju slabosti, odnosno dva bloka, nejednakih resursa i snage, ali duboko svesna svoje unutrašnje ranjivosti i (polu)praznih pušaka kojima uzajamno prete. I zato – još uvek – ne gaze do kraja. Što je, na kraju krajeva, i dobro.

Razume se, pisac ovih redova bi, kao i većina vas čitalaca, verovatno više voleo da taj krhki, makar i prećutni, društveni sporazum jeste proizvod racionalnog i promišljenog stava, kao i svesti o ličnoj i političkoj odgovornosti – a ne osećaja slabosti i straha. Ali, bolje išta nego ništa.