Sukob interesa i borba za opstanak. Tako bi se, najkraće, mogao definisati poslednji raskol u SPO-u. Zbog raskida Vuka Draškovića sa doskorašnjim potpredsednikom SPO-a Srđanom Srećkovićem, inače ministrom vera i dijaspore, vladajuća koalicija trenutno nema većinu u Skupštini. Uslov Vuka Draškovića za povratak u parlament je smena ministra Srećkovića i Sanje Čeković, državne sekretarke u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu (takođe potpredsednice SPO) sa državnih funkcija, budući da su isključeni iz stranke koja ih je na ta mesta i predložila. Demokrate pak ne daju Srećkovića i Čekovićku, jer su se ovi jasno i glasno i „vrlo principijelno“ ogradili od Vukove „nove avanture“ sa Čedomirom Jovanovićem u „Preokretu“ i založili za državnu politiku. Tako je jedan unutarstranački sukob, kako ga demokrate i dalje definišu, ponovo postao predizborno varničenje na relaciji DS–LDP, koji bi, sutra, posle izbora mogli biti i koalicioni partneri.
Vlada je pala i nije pala. Kako se uzme. Pala je jer nema većinu u Skupštini. Nije pala jer u vladajućoj koaliciji ipak postoji prećutna saglasnost da je kakva-takva vlada „zgodan poligon za kapitalizaciju prednosti i maratonska uveravanja o principijelnosti“, kaže za „Vreme“ politikolog dr Zoran Stojiljković.
Računica Vuka Draškovića, koliko god izgledala kao „salto mortale prvog Ravnogorca“, zbog bekstva pod kišobran Čede Jovanovića u „zagrljaju s generalom Ozne Jovom Kapičićem“, u stvari je potpuno logična za čoveka koji je i dalje za veliku većinu Srbije – isto što i SPO. Srđan Srećković i Sanja Čeković, najnoviji „otpadnici“ iz Draškovićeve stranke, mogu koliko hoće da naprežu vratne žile ne bi li objasnili kako žele da sačuvaju „izvorni SPO“ od samovolje onog koji ga je napravio. Svi pčinjski i timočki SPO okruzi i ostali ravnogorski pokreti u Srbiji da se skupe i kažu da je Vuk izdao Dražu, četnike i Kosovo, ipak, zaboravljaju da su rejtinzi, ne samo stranaka nego i ličnosti koje ih predstavljaju – neumoljivi. Poslednjih meseci, od oktobra do sada, beleži se pad SPO-a. Prema istraživanju NSPM-a, u oktobru je SPO imao podršku 1,5 odsto birača Srbije, u novembru 1,1 odsto glasova, a u decembarsko-januarskom istraživanju 0,9 odsto. Golim okom bi se reklo da je to danak „preokretanju“ .
Međutim, iako se to nikako ne može dopasti osnivačima frakcije Izvorni SPO, koja bi trebalo da okupi sve od Vuka odbegle espeovce, Drašković je i pored svog novog „preokretanja“ koje mu se u javnosti toliko zamera poslednjih meseci – prilično stabilan. U njega, bar zasad, veruje od 0,8 do 1,4 odsto birača, kako danas sa Preokretom tako i 2009, kad je bio u ljubavi sa Borisom Tadićem.
Drašković je morao da nađe rešenje i za sebe i za SPO. Nešto zbog „strateškog razlaza sa DS-om“, negde posle „balvana na Severu Kosova“, kako reče, i posete Angele Merkel Tadiću, u septembru prošle godine, a malo više zbog najava demokrata da će se, kako znaju, osloboditi malih stranaka pred izbore 2012. Nedavno je i Nada Kolundžija, šefica ZES-a u Skupštini, otvoreno kazala da je „logično da nestanu veliki predizborni savezi sa ogromnim brojem stranaka koje kasnije participiraju u vladi“.
I šta da radi Drašković, nego da traži novu „kapu“? U perspektivi je to manje zlo po SPO, kaže u razgovoru za „Vreme“ jedan od Draškovićevih „vernika“, „nego ono kada smo sa Vojom Mihailovićem izašli na izbore 2000. Taj odlazak u četnike ‘45. stranka i danas plaća. DS bi nas otpisao pred izbore, sa LDP-om, u nekoj novoj postizbornoj koaliciji, imamo šansu“.
Ili, kako bi rekao profesor Stojiljković: „U Srbiji se više niko ko može da garantuje dvadeset do trideset hiljada glasova ne zanemaruje, pa tako ni Drašković kao guru svojih 50.000 do 100.000 pristalica. Dosad su takve stranke uključivane sa nekoliko poslaničkih i ponekim ministarskim mestom. Sada kada je najavljeno da takvih aranžmana više neće biti, sledi reakcija: ‘Smatrate me sigurnim igračem plus mi obarate cenu, onda ja mogu da vam pokažem da mogu da zaigram i u drugom timu’. I to je ova priča sa Preokretom.“
Ali i Srećković i Čeković su učinili ono što im je najprofitabilnije u ovom smutnom predizbornom trenutku. Za razliku od nekih drugih visokih stranačkih funkcionera, koji bi ličnim rejtinzima uskoro mogli da dahću za vrat svojim stranačkim liderima, ovo dvoje Vukovih „otpadnika“ bar u dostupnim istraživanjima – ne postoje. „SPO kao mala stranka i nije dobio neko zgodno ministarstvo za samopromociju, ali ima i do same ličnosti“, priznaje funkcioner iz vladajuće koalicije, koji je priličan skeptik po pitanju „frakcionaštva“ i ne veruje da će Srećković učiniti „bogzna šta“ u tako kratkom periodu pred izbore, mada je, kaže, čuo da su članovi SPO-a po okruzima izuzetno nezadovoljni Draškovićevom stranačkom politikom.
„Ne sumnjam u nezadovoljstvo članstva, ta borba za očuvanje autentičnosti stranke nije bez osnova“, kaže dr Stojiljković, „ali da je ta priča bila aktuelna, nešto bismo o njoj, kad su u pitanju Srećković i gospođa Čeković, i ranije čuli. Iza ovog sukoba stoji perosnalno-političko-interesni sukob unutar SPO-a, a programske razlike su nešto što je dodato naknadno da svako ojača svoju poziciju.“
Šta je računica Srećkovića i Sanje Čeković? Ako od Izvornog SPO-a ne bude ništa, mada je Srećković uveren u odličan tajming „za pozicioniranje pred izbore“ ostaje im da se negde udome. „Nešto će svakako da dobiju. Ostaće u političkoj orbiti na ovaj ili onaj način, sada skreću pažnju na sebe, to im je bolja varijanta od nikakve jer da to nisu učinili, oni bi trajali, uz svu upornost, koliko i ova vlada. Ovako podižu sebi cenu i otvaraju kakvutakvu političku budućnost“, zaključuje dr Stojiljković.
Kako bilo, s kapom ili bez kape, izvori presušuju.
