Šta su paralelni univerzumi koje su, kao deo folklora protesta, lansirali naši ugledni duhovnici u bogougodnim pokušajima da ne podrže studente? Kakva je fizika koju ispovedaju?
Možda patrijarh Pavle i Sveti Sava sa zebnjom gledaju (a možda i ne) na lutanje i nedostojno držanje dela poglavara Srpske pravoslavne crkve prema studentskim protestima i, uopšte, narodu koji svakog dana 15 minuta traži pravdu, ali zato Galileo Galilej i Đordano Bruno imaju razloga da budu zadovoljni što je, uz druga čudesa, Crkva utehu i spas od domaće politike potražila u fizici: projekat nove, kopernikanske nauke, koji su ovi pioniri započeli pre 400 godina i skupo ga platili ličnim žrtvama, dobio je neočekivano teološko priznanje kada se SPC u svojim poukama i opravdanjima počela pozivati na teoriju struna.
Pozivanje crkve na paralelne univerzume, od skupa na Autokomandi do danas, postalo je deo folklora višemesečnog protesta studenata, zajedno sa pumpanjem, krvavom rukom, Ćacijem, kobrama i milion verzija pesme “Za milion godina”. Naime, u autorskom tekstu “Paralelni univerzumi ili doprinos studentskih protesta savremenoj nauci”, koji je na kraju januara na sajtu SPC objavio Dušan Stokanović, upravnik Informativno-izdavačke ustanove SPC a koji su preneli brojni tradicionalni mediji, navodi se da su studenti dokazali naučne dileme o paralelnim univerzumima, što je izazvalo talas ciničnih i po našem običaju komičnih komentara o Crkvi, seriju demantija, zvaničnu ogradu pojedinih poglavara, članke o Stokanovićevim navodnim koruptivnim poslovima sa emisijom “Verski kalendar”, ali i podršku pa i naknadna tumačenja, od kojih je jedno brižljivo pokušao da obrazloži jerej Stevan Jovanović, uvodeći novi pojam “međusobno”, ali uzalud… Crkva je sve više i sve dublje tonula u neki drugi, hoćemo reći, paralelni univerzum. Kako su dani odmicali, ekskurzija crkvenog službenika Stokanovića u metaforu iz moderne fizike multiplikovala se, a multiverzum je postao deo političkog arsenala, pa svako malo neko nekog, opozicija, vlast, nevladin sektor, Evropa ili Crkva, smesti u drugi univerzum.
O čemu je uopšte reč? Ideja o većem broju univerzuma, ili, lepše, kosmosa, navodno je prvo pala na um Anaksimandru iz Jonije u 6. veku pre nove ere, o čemu je ostao zabeleženi trag u komentarima Simplicija iz Kilikije. Ne postoji, međutim, nijedan razlog da mislimo kako i mnogo pre ovog velikog učenika slavnog Talesa iz Mileta nekome nije, između razmišljanja o lovačko-sakupljačkom životu i pripitomljavanju prirode, na pamet pala i ta ideja. Sledeći koji je ovoj ideji udahnuo život biće ni manje ni više nego Ervin Šredinger, jedan od očeva kvantne mehanike, temeljne teorije u savremenoj fizici. Na jednom predavanju u Dablinu 1952. godine, Šredinger je izneo “naizgled ludačku ideju”, kako je navodno rekao, pokušavajući da objasni da njegova jednačina objašnjava naizgled različite istorije, ali da se o tome može misliti kao o istorijama ili svetovima koji se događaju istovremeno.
ŠREDINGEROVA MAČKA
Naime, kvantna fizika kao nauka o mikrosvetu – stranom ljudskom umu – koja je čvrsto potvrđena eksperimentima i koja se, polazeći od pitanja od čega je svet načinjen i kako funkcioniše, razvila u pravoj intelektualnoj revoluciji dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, otvorila je niz nesvakidašnjih dilema koje u našem svetu zaista deluju “ludački”. Na primer, jedna čestica može biti opisana jednačinama koje govore da putuje kao talas, da se ponaša tako kao da istovremeno prolazi kroz dva otvora, da su njeno stanje i njena istorija mešavina prolaska i kroz jedan i kroz drugi otvor, sve dok ne poželimo da vidimo kroz koji je od otvora zaista prošla pa jedan zatvorimo, a kada prolazi kroz onaj drugi događa se takozvani “kolaps talasne funkcije”. Takav je i čuveni misaoni eksperiment sa Šredingerovom mačkom – ona je i živa i mrtva dok ne otvorite kutiju i proverite u kakvom je stanju. Tada je uvek ili jedno ili drugo, što je distinkcija koja ovih dana izmiče vrhu SPC.
Na taj način se stvar vidi u dominantnoj, takozvanoj kopenhaškoj interpretaciji kvantne mehanike. No, postoje i druge interpretacije istih jednačina i istog problema, a jedna se naziva many–worlds, to jest interpretacija više svetova. U njoj su svi ishodi i sve istorije – da je čestica prošla kroz jedan i kroz drugi otvor – jednako mogući jer se događaju u različitim univerzumima. U banalnom razumevanju ove čudne ideje, to bi značilo da svaki put kad nešto izaberete, svemir se rascepi na jedan i drugi izbor i onda se sve što sledi odvija u paralelnim kosmosima – vlast je, na primer, u jednom ispunila zahteve studenata, a u drugom je odlučila da ih samo takvim prikaže, a život u oba kosmosa teče dalje.
Za sada nema eksperimentalnih dokaza da je ova interpretacija prihvatljiva, pa je sa stanovišta fizike to, naprosto, samo zanimljiva priča, sasvim zgodna za metafore u obračunima crkvenih otaca sa svojim narodom, ali ne može se shvatiti kao egzaktno znanje o svetu. Slično je i sa čuvenom teorijom struna. Ova svojevremeno vanredno popularna teorija bazirana je na ideji o ultimativnim simetrijama koje su osnova svega u svemiru. Naime, po teoriji struna elementarne čestice (od kojih su sačinjeni protoni, neutroni i sav materijalni svet) samo su različite vibracije objekata koji su nazvani “strune”, one su samo njihove različite pojavnosti ili emanacije, a zapravo su iste i jedinstvene, kao što su sile koje vidimo i osećamo kao različite zapravo jedna ista “ujedinjena” sila.
Ekstravagantna i potkrepljena vrlo zahtevnom matematikom, teorija struna je krajem 20. veka privukla najbriljantnije fizičare tog vremena. Jedan od njenih pionira, Edvard Viten, rekao je da je “teorija struna deo fizike 21. veka koja je slučajno iskrsla u 20. veku.” Međutim, kako je fizika od pomenutog Galileja do danas pre svega egzaktna nauka i sastoji se od teorija koje su dokazane eksperimentom, teorija struna se s približavanjem 21. veku i na njegovom početku našla u nevolji jer je postajalo sve jasnije ne samo da nema eksperimentalnih potvrda, već i da je upitno mogu li se sa našim današnjim znanjem i tehnologijom napraviti eksperimenti koji bi je dokazali. To je ovu teoriju postupno gurnulo u drugi plan, kao i ideju o multiverzumima, koja se razvijala u istom duhu.
DOBRO I ZLO
“Zapitamo li se, imajući u vidu osetljivu zavisnost života od detalja fizike, zašto sile i čestice imaju takva svojstva kakva opažamo, sledeći odgovor se nameće kao moguć: te odlike drastično variraju širom multikosmosa, njihova svojstva se razlikuju u drugim kosmosima”, kaže popularni britanski fizičar i autor Brajan Grin u knjizi Elegantni kosmos (Heliks, 2009). Grin je ideju multiverzuma povezao sa spornim antropocentričkim principom (da je sve u prirodi postojalo i da se sve događalo kako bi na kraju nastao čovek) i nije jedini koji multiverzum vidi kao najjednostavnije moguće objašnjenje sveta. Multiverzum je, strogo gledano, hipotetički skup svih univerzuma. Svaki od njih pojedinačno bi podrazumevao sve što postoji i čini postojanje, prostor, vreme, materiju. Prema ideji fizičara Maksa Tegmarka, mogu se razlikovati četiri klase multiverzuma: proširenja našeg svemira, univerzumi sa drugačijim vrednostima fundamentalnih fizičkih konstanti, univerzumi više svetova kvantne mehanike i, dodatno, ultimativni sklop koji je osmislio sam Tegmark. Na drugoj strani, Brajan Grin je dao predlog o devet klasa multiverzuma, mada insistira na tome da to najbolje objašnjava naš sopstveni. “Stvari su onakve kakve su u našem kosmosu, jer da su drugačije nas ne bi bilo da ih opažamo”, smatra Grin.
U našoj svakodnevici ipak nisu iscrpljene sve mogućnosti sa multiverzumima. Ima nečeg i u neistinama (koje je nužno demantovati). Uz svu graju i tumačenja koja su potekla još od drevnog Anaksimandra, malo ko je podsetio na činjenicu da navedeni Dušan Stokanović u svojoj metafori sa paralelnim univerzumima, slično Brajanu Grinu, prikazuje da postoje različite klase studenata, jedna bogougodna koja odlazi u Hram (onda kad nije zaključan) i druga koja nasilno upada u Maticu srpsku. Ova druga, za koju Stokanović kaže da je “najbestidnijim uvredama” izvrgla i prekinula Svetosavsku akademiju, sama po sebi je upravo najbestidniji falsifikat.
Niko nije nasilno prekinuo Svetosavsku besedu u Matici Srpskoj. Naprotiv. Ako ste u moru događaja zanemarili detalje tog slučaja, tu je bilo reči o ataku na taštinu predsednika ove institucije, a ishod je bio upravo suprotan od onog koji navodi Stokanović, naime studenti su, uz prigodno davljenje, nasilno izvedeni iz zgrade. Niko, razume se, za to nasilje nije odgovarao. Detaljnije: grupa studenata Filozofskog fakulteta iz Novog Sada pokušala je da tokom besede izvede jedan kreativan performans i, kao podsećanje na pad nadstrešnice koja je usmrtila petnaestoro ljudi, pročita decenijama staru pesmu predsednika Matice srpske Dragana Stanića. Usledila je Stanićeva reakcija u vidu naredbe da se studenti izbace iz zgrade i potom, uprkos tome što postoje snimci, uz saradnju novosadskog “Dnevnika”, reportera RTV Vojvodina i pratećih tabloida, proizveo medijsku hajku protiv studenata, uz seriju nepodnošljivo banalnih i vodnjikavih “Pisama studentima” koje je beogradska štampa prenosila kao “poziv na dijalog”.
Možda se pitate ko je tu u paralelnom univerzumu, ali bi službeniku SPC, ako već to nije zapazio (premda ima uvid u teoriju struna), mogao koristiti i koncept takozvane barionske asimetrije, poremećenog odnosa materije i antimaterije u našem kosmosu. Ta se asimetrija može objasniti kontroverznom hipotezom o univerzumu blizancu ili univerzumu u ogledalu, u kojoj su čestice antičestice, đavo jagnje, a plus minus. Zlo je, naravno – dobro. Jer to je u ovoj priči presudno pitanje, za koje je zgodno, ali nije neophodno, poznavanje kvantne mehanike: građani Srbije ovih dana sasvim dobro razumeju kako razlučiti transcendentno dobro od ontološkog zla. Jedno se na uštrb drugog širi Srbijom, u istom, jednom jedinom kosmosu.
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Neka se na kraju ispostavi da je rupu na prozoru dr Dragana Milića napravio detlić. Jedino što je u ovom trenutku relevantno je da postoji jasna sumnja da je na njega pucano, da je Vučić opozicionog prvaka u Nišu nazvao čistim zlom i da odsustvo njegove rekacije nije normalno
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konačno je počeo formiranje nekakvog pokreta sa nekim profesorima. Super, njih niko ne zna pa ne može da ih gađa jajima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
