Neću ove godine ići u Knin, pun mi je kufer hrvatskoga nacionalizma, napisao mi je kolega novinar
A ja sam zacrtala da idem u Knin na proslavu „Oluje“. Šta ću ja kao Srpkinja tamo? Nemam nikakve veze ni sa Kninom, ni sa tim ratom. Ipak, odrastala sam uz slike rata, a posle 5. avgusta 1995. u malu garsonjeru koju smo iznajmljivali jednom studentu stiglo je sedam članova njegove porodice noseći sve svoje stvari u nekoliko plastičnih džakova….
„Kako ćeš u Knin sa BG tablama? Naročito posle ovoga što je Torcida napravila po Srbiji“, vrte glavama poznanici sa hrvatskog primorja koje pitam da mi pozajme neke crveno-bele suvenire da obeležim kola. Kao da bi mi to pomoglo.
Program u Kninu namerno počinje prerano, te naroda nema mnogo. Atmosfera je svečana i stroga. Obezbeđenje, mnogo zastava, redovi vojnika u bezbroj različitih uniformi, crne limuzine, dostojanstvena predsednica proračunatog poluosmeha i mnogo opušteniji premijer, veterani u kolicima, odlikovani generali…
Ulazim u pres kombi i sedam između glasnih branitelja koji imaju želju da daju „ekskluzivnu izjavu“, a kad me pitaju odakle sam, u šali šapućem: iz Beograda. Pa što tako tiho, prolomi se, mi smo za ljubav i mir. Zatim eksplozija humora: znaš li šta su transformersi – došli su na tenkovima, a otišli na traktorima; što to vi Srbi, kad već slavite sve svoje poraze, ne slavite sa nama i „Oluju“, i slično praćeno seksističkim „dosetkama“ na koje se ne usuđujem da se ne nasmejem.
„Hrvatski san“, pisalo je u „Slobodnoj Dalmaciji“ za avione F16. „E, jeste, probudim se svako jutro i baš pomislim da mi trebaju 30 godina stari izraelski avioni“, kaže koleginica, „a nisu još ni kupljeni, za sada su pozajmljeni za ovu priliku“. Premotava snimke na foto-aparatu: “ Ma, evo je, podigli su zastavu ‘Za dom spremni’ na tvrđavi. To sam promašila, a možda sam podsvesno baš to tražila.
U međuvremenu, neko je pomenuo da je više ljudi otišlo iz Knina u poslednjih godinu dana nego za vreme rata. Mrtav grad, cela Krajina, sve je samo parada na taj dan u godini. Za neke od meni bliskih ljudi i dalje je zavičaj iako nemaju pravo na penziju koju su tu zaradili, niti će ikad dobiti staru kuću nazad.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
