Neću ove godine ići u Knin, pun mi je kufer hrvatskoga nacionalizma, napisao mi je kolega novinar
A ja sam zacrtala da idem u Knin na proslavu „Oluje“. Šta ću ja kao Srpkinja tamo? Nemam nikakve veze ni sa Kninom, ni sa tim ratom. Ipak, odrastala sam uz slike rata, a posle 5. avgusta 1995. u malu garsonjeru koju smo iznajmljivali jednom studentu stiglo je sedam članova njegove porodice noseći sve svoje stvari u nekoliko plastičnih džakova….
„Kako ćeš u Knin sa BG tablama? Naročito posle ovoga što je Torcida napravila po Srbiji“, vrte glavama poznanici sa hrvatskog primorja koje pitam da mi pozajme neke crveno-bele suvenire da obeležim kola. Kao da bi mi to pomoglo.
Program u Kninu namerno počinje prerano, te naroda nema mnogo. Atmosfera je svečana i stroga. Obezbeđenje, mnogo zastava, redovi vojnika u bezbroj različitih uniformi, crne limuzine, dostojanstvena predsednica proračunatog poluosmeha i mnogo opušteniji premijer, veterani u kolicima, odlikovani generali…
Ulazim u pres kombi i sedam između glasnih branitelja koji imaju želju da daju „ekskluzivnu izjavu“, a kad me pitaju odakle sam, u šali šapućem: iz Beograda. Pa što tako tiho, prolomi se, mi smo za ljubav i mir. Zatim eksplozija humora: znaš li šta su transformersi – došli su na tenkovima, a otišli na traktorima; što to vi Srbi, kad već slavite sve svoje poraze, ne slavite sa nama i „Oluju“, i slično praćeno seksističkim „dosetkama“ na koje se ne usuđujem da se ne nasmejem.
„Hrvatski san“, pisalo je u „Slobodnoj Dalmaciji“ za avione F16. „E, jeste, probudim se svako jutro i baš pomislim da mi trebaju 30 godina stari izraelski avioni“, kaže koleginica, „a nisu još ni kupljeni, za sada su pozajmljeni za ovu priliku“. Premotava snimke na foto-aparatu: “ Ma, evo je, podigli su zastavu ‘Za dom spremni’ na tvrđavi. To sam promašila, a možda sam podsvesno baš to tražila.
U međuvremenu, neko je pomenuo da je više ljudi otišlo iz Knina u poslednjih godinu dana nego za vreme rata. Mrtav grad, cela Krajina, sve je samo parada na taj dan u godini. Za neke od meni bliskih ljudi i dalje je zavičaj iako nemaju pravo na penziju koju su tu zaradili, niti će ikad dobiti staru kuću nazad.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
