Neću ove godine ići u Knin, pun mi je kufer hrvatskoga nacionalizma, napisao mi je kolega novinar
A ja sam zacrtala da idem u Knin na proslavu „Oluje“. Šta ću ja kao Srpkinja tamo? Nemam nikakve veze ni sa Kninom, ni sa tim ratom. Ipak, odrastala sam uz slike rata, a posle 5. avgusta 1995. u malu garsonjeru koju smo iznajmljivali jednom studentu stiglo je sedam članova njegove porodice noseći sve svoje stvari u nekoliko plastičnih džakova….
„Kako ćeš u Knin sa BG tablama? Naročito posle ovoga što je Torcida napravila po Srbiji“, vrte glavama poznanici sa hrvatskog primorja koje pitam da mi pozajme neke crveno-bele suvenire da obeležim kola. Kao da bi mi to pomoglo.
Program u Kninu namerno počinje prerano, te naroda nema mnogo. Atmosfera je svečana i stroga. Obezbeđenje, mnogo zastava, redovi vojnika u bezbroj različitih uniformi, crne limuzine, dostojanstvena predsednica proračunatog poluosmeha i mnogo opušteniji premijer, veterani u kolicima, odlikovani generali…
Ulazim u pres kombi i sedam između glasnih branitelja koji imaju želju da daju „ekskluzivnu izjavu“, a kad me pitaju odakle sam, u šali šapućem: iz Beograda. Pa što tako tiho, prolomi se, mi smo za ljubav i mir. Zatim eksplozija humora: znaš li šta su transformersi – došli su na tenkovima, a otišli na traktorima; što to vi Srbi, kad već slavite sve svoje poraze, ne slavite sa nama i „Oluju“, i slično praćeno seksističkim „dosetkama“ na koje se ne usuđujem da se ne nasmejem.
„Hrvatski san“, pisalo je u „Slobodnoj Dalmaciji“ za avione F16. „E, jeste, probudim se svako jutro i baš pomislim da mi trebaju 30 godina stari izraelski avioni“, kaže koleginica, „a nisu još ni kupljeni, za sada su pozajmljeni za ovu priliku“. Premotava snimke na foto-aparatu: “ Ma, evo je, podigli su zastavu ‘Za dom spremni’ na tvrđavi. To sam promašila, a možda sam podsvesno baš to tražila.
U međuvremenu, neko je pomenuo da je više ljudi otišlo iz Knina u poslednjih godinu dana nego za vreme rata. Mrtav grad, cela Krajina, sve je samo parada na taj dan u godini. Za neke od meni bliskih ljudi i dalje je zavičaj iako nemaju pravo na penziju koju su tu zaradili, niti će ikad dobiti staru kuću nazad.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
