Neću ove godine ići u Knin, pun mi je kufer hrvatskoga nacionalizma, napisao mi je kolega novinar
A ja sam zacrtala da idem u Knin na proslavu „Oluje“. Šta ću ja kao Srpkinja tamo? Nemam nikakve veze ni sa Kninom, ni sa tim ratom. Ipak, odrastala sam uz slike rata, a posle 5. avgusta 1995. u malu garsonjeru koju smo iznajmljivali jednom studentu stiglo je sedam članova njegove porodice noseći sve svoje stvari u nekoliko plastičnih džakova….
„Kako ćeš u Knin sa BG tablama? Naročito posle ovoga što je Torcida napravila po Srbiji“, vrte glavama poznanici sa hrvatskog primorja koje pitam da mi pozajme neke crveno-bele suvenire da obeležim kola. Kao da bi mi to pomoglo.
Program u Kninu namerno počinje prerano, te naroda nema mnogo. Atmosfera je svečana i stroga. Obezbeđenje, mnogo zastava, redovi vojnika u bezbroj različitih uniformi, crne limuzine, dostojanstvena predsednica proračunatog poluosmeha i mnogo opušteniji premijer, veterani u kolicima, odlikovani generali…
Ulazim u pres kombi i sedam između glasnih branitelja koji imaju želju da daju „ekskluzivnu izjavu“, a kad me pitaju odakle sam, u šali šapućem: iz Beograda. Pa što tako tiho, prolomi se, mi smo za ljubav i mir. Zatim eksplozija humora: znaš li šta su transformersi – došli su na tenkovima, a otišli na traktorima; što to vi Srbi, kad već slavite sve svoje poraze, ne slavite sa nama i „Oluju“, i slično praćeno seksističkim „dosetkama“ na koje se ne usuđujem da se ne nasmejem.
„Hrvatski san“, pisalo je u „Slobodnoj Dalmaciji“ za avione F16. „E, jeste, probudim se svako jutro i baš pomislim da mi trebaju 30 godina stari izraelski avioni“, kaže koleginica, „a nisu još ni kupljeni, za sada su pozajmljeni za ovu priliku“. Premotava snimke na foto-aparatu: “ Ma, evo je, podigli su zastavu ‘Za dom spremni’ na tvrđavi. To sam promašila, a možda sam podsvesno baš to tražila.
U međuvremenu, neko je pomenuo da je više ljudi otišlo iz Knina u poslednjih godinu dana nego za vreme rata. Mrtav grad, cela Krajina, sve je samo parada na taj dan u godini. Za neke od meni bliskih ljudi i dalje je zavičaj iako nemaju pravo na penziju koju su tu zaradili, niti će ikad dobiti staru kuću nazad.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
