Turobna sremska noć

Iako je poslednjih decenija navikla i skoro oguglala na tragične događaje, javnost Srbije se zatalasala i podelila u reakcijama na vest da je ispred motela Sremska noć 15. decembra, kasno uveče, Dražen Požar (39), iz pištolja ubio Pavla Stanišića (23) i Zdravka Lukića (21). Metkom u grudi ranio je i Pavlovog brata Nikolu (21), jedan metak je pogodio u ruku Bogdana Dragića (21), koji je sa njima bio u društvu.

Da svako ima svoje mišljenje o onome što se desilo, doprinela je mladost ubijenih, to što je Požar major Vojske Srbije (zakupac restorana bila je njegova supruga), a verovatno najviše pažnje izazvali su prvi naslovi koji su o tom tragičnom događaju govorili. Ti naslovi bi se mogli svesti na jednu rečenicu – ubio zbog neplaćenog kafanskog duga od 3000 dinara, da bi se tek u nastavku vesti moglo pročitati da su mladići, osim što nisu želeli da plate račun, udarali Požara, posle čega je došlo do pucnjave. Kako to u vestima iz crne hronike uglavnom biva, izveštaje su pratile i slike ubijenog Pavla Stanišića sa jednoipogodišnjim sinom, informacije da su Pavle i Nikola Stanišić u ranom detinjstvu ostali bez oca koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći, da su odrasli u kući strica Stanimira jer se majka preudala.

foto: igor marinković

DOGAĐAJ I REAGOVANJA: Detaljnija verzija događaja pojavila se pošto je Požar saslušan kod istražnog sudije, nakon što mu je ukazana lekarska pomoć jer mu je oko bilo poluzatvoreno, a na glavi je imao nekoliko hematoma. Dnevne novine navode da je na saslušanju Požar ispričao da su šestorica mladića došla u lokal, naručivala pivo i viljamovku, da nisu hteli da plate, već je Nikola Stanišić prvi izašao iz lokala da bi automobil pripremio za bekstvo. Za njim su krenuli i ostali, a Požar je pošao za njima. Požar je tvrdio da je tada jedan od njih iz automobila izvadio metalnu šipku i udario ga po glavi, a zatim su ostali počeli da ga udaraju flašama i šutiraju. Pištolj mu je bio za pojasom, izvadio ga je i, prema njegovom iskazu, pucao da bi ih oterao, a ne da bi nekoga ubio. Nikola Stanišić je, iako ranjen, ušao u automobil i posle tridesetak metara upao u jarak. Požar je posle pucnjave pozvao hitnu pomoć i policiju. „Žao mi je zbog svega što se desilo. Nisam hteo nikog da ubijem. Sve je to bio splet nesrećnih okolnosti“, rekao je Požar i izjavio saučešće porodicama stradalih mladića. Istražni sudija mu je odredio pritvor do 30 dana.

Ogroman broj komentara koji je propratio ove vesti na sajtovima medijskih kuća mogao bi se podeliti u dve grupe. Malobrojni su bili zgroženi što je neko mogao da zbog „pišljivih 3000 dinara“ ubije dva mladića, većina je odobravala Požarev postupak. Oni krvoločniji su žalili „što ih nije sve pobio“, čestitali mu „što je rešio Srbiju gamadi“. Interesantno je koliko je ljudi podržalo nošenje oružja „zbog odbrane u ovakvim situacijama“, ne pitajući se da li bi Dražen Požar danas poželeo da te noći nije imao pištolj kod sebe.

Ubrzo su se pojavili i drugi detalji. Saznalo se da su „svi mladići odranije bili poznati policiji“, da je Pavle Stanišić sa još jednim drugom u novembru prošle godine opljačkao Lukoilovu pumpu, koja je sto metara od restorana Sremska noć, i da je pritom pretukao jednog od radnika. Komšije Sandre Dakić (22), sa kojom Pavle ima sina i kod koje je živeo, za novine su govorile da je Pavle bio „jako nezgodan dečko“, da je tukao i maltretirao devojku i njenu babu i dedu koji žive u istom dvorištu, i napominjali da ni Pavle ni Sandra nisu radili, da su im novac davali baba i deda.

Brzo se saznalo i da su šestorica mladića pre nego što su otišli u Sremsku noć bili u jednoj kladionici u centru Batajnice gde je, navodno, Pavle dobio novac. Sandra Dakić je izjavila medijima da je do deset sati bila u kladionici sa Pavlom i njegovim drugovima. „Povela sam i našu bebu jer nisam htela da je ostavim samu. Pavle je bio pripit, ali je znao šta radi. Molila sam ga da krenemo kući, ali me je odbio“, rekla je Sandra. Posle toga su mladići otišli u kafanu Barkanja, gde su jeli i pili („Kao da im je poslednje u životu“), da bi iz restorana pobegli ne plativši račun od 6000 dinara. Nakon toga otišli su u Sremsku noć. Na saslušanja Bogdana Dragića, Ivana Krstivojevića (23) i Đura Burkije (23), koji su u lokalu bili sa braćom Stanišić i Lukićem i sumnjiče se za učestvovanje u tuči, oni su ispričali da im je namera bila da „jedu, piju i pobegnu na trkača“. Rekli su da su zbog neplaćenog ceha bili spremni da „popiju i po nekoliko šamara“, ali da nisu mislili da će neko pucati u njih.

NA KRAJ SVETA: Restoran i motel Sremska noć nalazi se iza table koja označava kraj beogradskog prigradskog naselja Batajnice. Restoran je stotinak metara daleko od poslednjih kuća, iza njega su samo polja prekrivena krpama snega koji se topi. Na zatvorenim vratima je natpis „popis“, veliki parking je potpuno prazan. Meštani Batajnice koji su Sremsku noć posećivali kažu da je gostiju uvek bilo malo, i da je Požar zbog restorana bio u finansijskim problemima. Doduše, kažu da ni slika u centru naselja nije mnogo vedrija.

Centar Batajnice i okolne ulice deluje depresivno, ne samo zbog mutnog decembarskog dana. „Ovo kao da je hiljadu kilometara daleko od Beograda“, kaže jedan od meštana. U centru naselja su crkva i veliki kip ratnika sa mašinkom u ruci, spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu, na čijem prednjem delu je dodata i ploča sa imenima Batajničana koji su poginuli u ratovima od 1991. do 1999. godine. Izlokani trotoari i još izlokanije ulice obrubljeni su ofucanim stambenim zgradama, novim i renoviranim kućama, od kojih su daleko brojnije oronule, tipično sremske kućice. Tu su i neizostavne kineske prodavnice, kladionice i novosagrađene zgrade banaka.

Stanovnici Batajnice još uvek pričaju o onome što se desilo u Sremskoj noći, ali nerado se predstavljaju. „Nije ovo veliko mesto, nezgodno je bilo kome se zamerati“, uglavnom je objašnjenje isto. Vlasnik jedne od kafana u Batajnici kaže da ugostitelji ni u centru naselja ne mogu da pokriju troškove, „a kakav je tom Požaru promet bio tamo u bestragiji, mogu da zamislim“. „Kažu, račun je bio samo 3000 dinara, a on pucao. Meni treba 12.000 dnevno samo da pokrijem troškove, imam jedva pet-šest hiljada, a koliko sam tek uložio. Ne kažem da je dobro što ih je pobio, ali zna li iko kakav je osećaj kada ti pobegnu a ne plate?“ Sagovornik „Vremena“ kaže da se i njemu tako nešto često dešavalo. „Jednom sam se razbesneo i pojurio neke klince, bolje što ih nisam stigao. Zovem policiju da prijavim, kažu, ispod 15.000 dinara moraš sam da tužiš. Koga da tužim, sve i da saznam ko su? Pa sutra će mi neki njihovi doći i demolirati kafanu ili će me sačekati u mraku. Ja kažem: ‘Otišli su pijani, bar ih zato zaustavite,’ oni kažu: ‘A što ti služiš pijane goste?’ I za ove nesrećnike što su pobijeni, svi su znali kakvi su, nije im prvi put. Da su ga prebili i otišli, novine ne bi ni dva reda objavile, mom prijatelju je u njegovom kafiću jedan takav slomio flašom jagodičnu kost, i dobio prekršajnu prijavu. Bilo je samo pitanje vremena kada će nešto ovako da se desi.“

Ovaj stanovnik Batajnice smatra i da su takvi mladi ljudi proizvod stanja u društvu. „Ništa ne rade, ništa ne znaju, para nemaju, a vole da glume velike krimose, one iz ‘Munzea’. Pa tako u kladionicu, u kafanu, većina ih Bataju i ne napušta. Znaš šta je za njih politika? Ovde je mnogo ljudi došlo iz Dalmacije, prvi su došli još pedesetih godina, a drugi talas kada je ‘91. počeo rat. Starosedeoci ne vole došljake, oni što su došli pedesetih ogovaraju one što su stigli devedesetih, ista priča po svim mestima. E, ovi nesrećnici što ih sada pominju sedeli su jednom kod mene u kafani, onaj pokojni Pavle kaže: ‘Mrzim Dalmatince,’ a drugi mu odgovara: ‘Jebala te politika, ‘ajde da pijemo.’“

Konačni epilog ove sumorne priče su dvojica mrtvih mladića, skrhani životi Dražena Požara, koji će, kakvu god kaznu da dobije, do kraja života sigurno nositi tragove onoga što je učinio, životi njegove porodice, porodica ubijenih mladića. Ono što bi zaista trebalo da šokira Srbiju je mračni okvir u kome se čitav događaj odigrao. Akteri su major Vojske Srbije, trenutno na bolovanju, koji se bavi ugostiteljstvom (nekada je aktivnim vojnim licima bilo zabranjeno zakonom da se bave bilo kakvim poslom van vojne struke, ali se nekada od tog poziva moglo pristojno živeti); mladi besprizorni huligani čije prekršaje jedva da je ko evidentirao, a kamoli sankcionisao, iza kojih ostaju deca koja su nosana po kladionicama (neko je u jednom komentaru napisao „Ovim nesrećnicima kao da su roditelji umesto Branka Kockice puštali Bilo jednom u Americi„). Dekor u kome se sve desilo, dekor periferijskih kafana, kladionica, oronulog oboda velikog grada, podseća na atmosferu iz „crnotalasnog“ filma Živojina Pavlovića Kada budem mrtav i beo. Bilo bi previše reći da je cela Srbija slična dekoru za tragičnu scenu iz Batajnice, ili da su svi ljudi u ovoj zemlji slični akterima ove mučne priče, ali knedlu u grlu izaziva pomisao da je „prosečna“ stvarnost, i u Batajnici i u velikom delu Srbije, mnogo bliža toj „crnotalasnoj“ slici, nego što je to bila kada je Pavlovićev film snimljen, pre 43 godine.