Tuđe hoćemo, svoje nemamo

U prostorijama Državne agencije za promociju izvoza (SIEPA) ništa ne odaje utisak da se opasno približavaju rokovi za pripremu nastupa na Svetskoj izložbi u Šangaju, čija se vrata na paviljonima postavljenim uz reku Huangpu otvaraju 1. maja. Uobičajeni radni dan, i po hodnicima nema žurbe, ali nadležni u Agenciji, koja je 2001. godine osnovana kako bi promovisala srpske proizvode u svetu, tvrde da svi daju sve od sebe kako bi sa skromnim budžetom od nepunih pola miliona evra, na najbolji način predstavili ono što zovu „najboljim iz Srbije“.

„Još se pitaju da li smo Serbia ili Siberia„, kaže za BIRN Vesna Perić, direktorka SIEPA, slikovito objašnjavajući poziciju zemlje na svetskom tržištu.

Ipak, u godini koju su obeležile tmurne ekonomske prognoze u celom svetu, Beogradu je iz Brisela u decembru stigla dobra vest – više od godinu dana posle potpisivanja, Evropska unija deblokirala je Prelazni trgovinski sporazum koji je konačno stupio na snagu 1. februara. Time je i formalno Srbiji otvoreno jedno od najbogatijih svetskih tržišta koje čini 500 miliona bogatih, ali probirljivih potrošača.

Srbija je sporazum jednostrano počela da primenjuje u januaru 2009, liberalizujući svoje tržište za robu iz EU pre stupanja na snagu sporazuma koji je više od godinu i po dana bio blokiran odlukom Brisela. Evropska unija, liberalizovala je svoje tržište za robu iz Srbije još krajem 2000. godine, ali ti autonomni preferencijali, bili su obnavljani svakih pet godina.

Prema dogovoru Brisela i Beograda, pojedine kategorije proizvoda Srbija će nastaviti da štiti carinama sve do 2014, dok će, u međuvremenu, carinske stope postepeno padati do njihovog potpunog ukidanja.

Zato je glavna prednost Prelaznog trgovinskog sporazuma, tvrde eksperti i vladini zvaničnici, to što trgovinski aranžman između Srbije i EU postaje garantovan ugovorom, što omogućava i dugoročno planiranje. Svi se slažu da je ugovor podsticaj koji će uliti dodatno poverenje potencijalnim stranim investitorima koji sada mogu biti sigurni da roba koju proizvedu u Srbiji neće nailaziti na administrativne barijere u Evropskoj uniji. Ipak, srpski izvoznici moraće još mnogo da rade pre nego što osete neposrednu korist.

Nedovoljna cenovna konkurentnost, problem kvaliteta proizvoda, nedovoljna količina proizvoda za ispunjavanje kvota dobijenih od EU, neiskorišćeni potencijali, kao i nedovoljna ulaganja, čine značajne prepreke koje stoje između robe proizvedene u Srbiji i evropskih potrošača. S druge strane, činjenica da je EU otvorila tržište za Srbiju biće dobar adut vlastima u Beogradu u privlačenju stranih investicija, dok su dodatni podsticaji neophodni kako bi domaći proizvođači dostigli standard kvaliteta sa kojim će moći da uđu u tržišnu utakmicu na probirljivom tržištu Unije. Zbog toga, kažu mnogi sagovornici BIRN-a, Srbija u ovom trenutku bira da bude orijentisana na tržišta, pre svega, istoka Evrope, Azije i Afrike, gde srpska roba trenutno ima daleko povoljniju poziciju.

ŠTA SE NUDI: Godinu koju je obeležio termin Svetska ekonomska kriza, Srbija je završila sa izvozom u vrednosti od 5,9 milijardi evra, dok je uvezeno robe u vrednosti od 11,1 milijardu evra. U odnosu na prethodnu godinu, izvoz je bio manji za 20, a uvoz za 28 odsto.

Dok je u 2009. Srbija najviše uvozila naftu i njene derivate, vozila, prirodni gas, te mašine i aparate, na listi izvoznih proizvoda dominiraju gvožđe i čelik, žitarice, voće, povrće, odeća i obojeni metali. Pojedinačno, Srbija najviše uvozi iz Ruske Federacije, a slede Nemačka i Italija. Najviše robe Srbija je izvezla u susednu Bosnu i Hercegovinu, Nemačku i Crnu Goru. Više od polovine ukupne razmene čini ona sa zemljama EU, čime je Unija postala najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije. U EU, izvezeno je robe u vrednosti od oko 3,1 milijardu evra, dok je na tržištu Srbije iz EU stigla roba u vrednosti od preko šest milijardi evra.

Vesna Perić kaže da je zbog krize teško uskočiti na to tržište, bez obzira na bescarinski režim, jer ljudi troše manje i za one proizvode koje poznaju. Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Miloš Milovanović navodi da su pristupačnija tržišta zemalja poput Belorusije, Turske i zemalja regiona okupljenih u zonu slobodne trgovine CEFTA, a da je, u međuvremenu, neophodno raditi na unapređivanju konkurentnosti proizvoda.

Ekonomski analitičar Milan Prokopijević zaključuje da primena Prelaznog sporazuma neće doprineti većem izvozu, jer Srbija „jednostavno nema šta da ponudi“. „EU je davno obezbedila našoj zemlji bescarinski pristup evropskom tržištu. Mnoge proizvode smo do sada izvozili samo do oko 20 odsto od propisane kvote. Izvoz kakav je sada će se zadržati i neće biti promena“, tvrdi on.

POLJOPRIVREDA, ISTINE I ZABLUDE: Ivan Filipović iz sela Živice kod Požarevca šeta kroz svoj zasad jabuka, tridesetak metara od kanala kojim se otpadne vode iz Požarevca izbacuju u Veliku Moravu.

„Jabuke na stablima koja su najbliža kanalu dobile su tamne mrlje. U sezoni se nivo vode podigne i oseća se nepodnošljiv smrad. Pokušavao sam da razgovaram sa ljudima iz lokalne samouprave, ali bez uspeha“, kaže Filipović, žaleći se da mu je kod kuće ostalo 1700 gajbica, svaka sa po 12 kilograma jabuka sa mrljama, sa kojima ne zna šta da radi. Ne može da ih poroda na pijaci, a ne razmišlja o izvozu.

Nedaleko odatle, Vladan Perić posmatra tri staklenika za proizvodnju povrća koje je sam napravio. Iako njegova porodica ima najveće registrovano gazdinstvo za proizvodnju povrća u okolini Požarevca, on tvrdi da jedva preživljava. „Sve što proizvodimo plasiramo na jednoj pijaci u Požarevcu, višak ide preprodavcima“. Perić proizvodi kornišone, beli dulek, rotkvice, cveklu, paradajz, paprike, grašak i krompir, sve na skoro pet hektara zemlje. Svestan da je isuviše „mali“ da bi sam nastupio na tržištu EU, kaže da je potrebno udruživanje proizvođača, kako bi imali dovoljno proizvoda za izvoz.

Filipović i Perić su samo neki od proizvođača koji učestvuju u agrobiznisu, oblasti koja čini trećinu ukupnog poslovanja u Srbiji, ali se suočava sa brojnim problemima poput spornog kvaliteta, nedovoljne količine proizvoda i nedovoljnih ulaganja.

Srbija važi za agrarnu zemlju u kojoj oko 40 odsto stanovnika živi na selu, a trećina zaposlenih radi u poljoprivredi. Iako se voće i povrće nalazi u samom vrhu na listi izvoznih proizvoda sa izvezenom robom vrednosti od 453 miliona dolara, procene su da potencijali ni blizu nisu iskorišćeni i da bi ukupan profit mogao da dostigne i nekoliko milijardi evra ukoliko bi se uložilo u znanje i tehnologiju.

Agroekonomski analitičar Branislav Gulan tvrdi da vlasti u Srbiji neće da priznaju da je agrar strateška delatnost i da je najbolji dokaz to što je u 2009. bio najmanji agrarni budžet od njegovog osnivanja 1996. godine. Državni predstavnici tvrde suprotno. Ministar poljoprivrede Saša Dragin kaže da je „agrarni budžet u 2010. veći za 25 odsto nego u 2009. godini, što je priznanje da je poljoprivreda najperspektivnija privredna grana u Srbiji“. Državni sekretar u Ministarstvu trgovine Nebojša Lazarević podseća da i sama EU ima neprofitabilnu poljoprivredu koju svaka zemlja štiti.

DOLINA DŽINSA: Sandžak, privredno nerazvijeni region na jugozapadu Srbije, preživeo je devedesete godine proizvodeći džins i druge vrste tekstila, ali su proizvođači radili u sivoj zoni, kopirajući svetske brendove. Ulazak u legalne vode, posle 2000. godine, mnogi nisu preživeli. Tek 2005. potpisan je ugovor o tekstilu sa EU, a plasman proizvoda od sirovina uvezenih najviše iz Turske nije bio moguć.

Međutim, učešće četiri najveće novopazarske tekstilne kompanije na Sajmu mode u Diseldorfu u februaru, pokazalo je da u regionu duvaju neki novi vetrovi. Tekstilci u „dolini džinsa“ šansu za izlazak iz krize vide u izvozu u zemlje EU, što je omogućilo odmrzavanje Prelaznog sporazuma.

„Sada je otvoreno novo polje za proizvođače tekstila i proizvoda od džinsa iz Novog Pazara. Do sada nije bilo tako, jer su posebne takse, carine i propisi otežavali da se naši proizvodi, iako s kvalitetom mogu parirati i najpoznatijim svetskim brendovima, nađu na evropskom tržištu“, kaže vlasnik dečje konfekcije Stig Tigrin Kačar.

Tekstil je na visokom drugom mestu po vrednosti izvezene robe, i stručnjaci očekuju da obuća i odeća iz Srbije nađu svoj put i do prodavnica u Evropi. Prema podacima lokalnih sindikalnih udruženja, trenutno u Sandžaku radi oko 200 tekstilnih preduzeća, a procenjuje se da je broj zaposlenih između sedam i devet hiljada. Koordinator Asocijacije tekstilaca Novog Pazara Asstex Seada Bogućanin ističe da proizvođači vide veliku šansu za oporavak sandžačke privrede u izvozu u zemlje EU.

TEŠKA INDUSTRIJA OSTAJE NA ČELU: Proizvođači gvožđa, čelika i obojenih metala sa ukupno više od milijardu dolara vrednosti izvezene robe, čine okosnicu srpskog izvoza. U najvećim fabrikama kažu da su njihovi proizvodi odavno na tržištu EU, a da od Prelaznog sporazuma očekuju pre svega pojačano interesovanje investitora.

V.d. generalnog direktora RTB-a Bor, Blagoje Spasovski, tvrdi da je RTB i do sada imao odličnu saradnju sa članicama EU kada je reč o izvozu, pa ne očekuju da će se primena SSP-a mnogo odraziti na to preduzeće.

Valjaonica bakra u Sevojnu izvozi 90 odsto proizvodnje, a čak 60 odsto namenjeno je EU. Milija Božović, komercijalni direktor Valjaonice, kaže da je fabrika sa ukidanjem sankcija dobila preferencijale, pa njihovi poluproizvodi nemaju zaštitne carine u zemljama EU, što se povoljno odrazilo na konkurentnost na tom tržištu. On ističe da Valjaonica poseduje potrebne proizvodne kapacitete i da je spremna za međunarodnu tržišnu utakmicu. „Svega deset odsto naših proizvoda ostaje u Srbiji, i kupci su najveći potrošači, prerađivači i izvoznici“, dodaje Božović.

KAKO BRENDIRATI SRBIJU: Prvog dana aprila, 28 novouspostavljenih ekonomskih diplomata kreće iz Beograda u gradove najrazvijenijih zemalja sveta kako bi tamo lobirali za srpsku ekonomiju i privukli što veći broj investicija. Oni će delovati kao službenici ambasada i konzulata Srbije i imaće zadatak da predstave prednosti i potencijale ulaganja u Srbiju.

To je jedan u nizu koraka vlade u Beogradu kako bi u svetu što bolje predstavila srpsku privredu, svesna da novac u ovom trenutku treba investirati u promociju i brendiranje. Međutim, stručnjaci i zvaničnici imaju različito mišljenje o tome da li u ovom trenutku brendiranje može da dâ željeni rezultat.

Ekonomski analitičar Prokopijević čvrst je u stavu da brendiranje ne bi poboljšalo plasman srpskih proizvoda u EU, i smatra da je potrebno iz korena menjati način na koji se posluje u Srbiji. „Rešenje vidim jedino u reformama koje bi dovele do poboljšanja poslovnog okruženja, čime bismo došli do toga da tri odsto ukupne proizvodnje ostaje na domaćem tržištu, a da ostalo bude namenjeno izvozu“, tvrdi Prokopijević.

Državni sekretar u Ministarstvu trgovine Nebojša Lazarević kaže da se pokazalo da je ulaganje u marketing često preveliki zalogaj za domaće kompanije. Lazarević ističe da je dodatan problem za robu široke potrošnje to što je tržište EU zasićeno.

„Lakše ćete prodati akumulatore, zakivke, poluproizvode, nego robu široke potrošnje“, kaže on i dodaje da su za tu robu mnogo bolja tržišta takozvanog Trećeg sveta i Istoka, gde još postoji sećanje na Jugoslaviju i gde brend Made in Serbia i dalje nešto znači.