Trunje u suzi

Ni posle pet meseci natezanja delovi Ugovora o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš–Požega za širu javnost ostali su tajna. Prvo je sve bilo tajna, onda je dozvoljeno novinarima da samo glavni ugovor pročitaju u prostorijama Ministarstva za infrastrukturu, pa je, na kraju, na insistiranje (većeg) dela Vlade i po rešenju poverenika za javne informacije objavljen na internet sajtu Vlade, ali opet ne čitav, iako je ministar za infrastrukturu Velimir Ilić javno „zapretio“ da će podneti ostavku ako kompletan ugovor ne bude objavljen, jer „čist je kao suza“. Istina, novinari su počašćeni privilegijom da neobjavljene anekse mogu pogledati, naravno u prostorijama ministarstva i pod nadzorom službenika, ali da prethodno potpišu izjavu kojom se pod krivičnom odgovornošću obavezuju da nikome neće reći šta su videli.

KVAKE I KVAKICE: Prva linija odbrane od znatiželjne javnosti bio je član 24. tačka 2. Koncesionog ugovora. Ministar Ilić je tvrdio da ga ta ugovorna klauzula, na kojoj je, kao, koncesionar insistirao, sprečava da Ugovor stavi na uvid javnosti, a u stvari bi hteo.

Istina, u tom članu piše da su ugovorne strane, njihovi zaposleni, izvođači, konsultanti i zastupnici saglasni da će svu dokumentaciju vezanu za izgradnju auto puta, što uključuje i projekte, studije, crteže…, informacije tehničke i komercijalne prirode, čuvati kao poverljivu i da trećim licima neće omogućiti pristup toj dokumentaciji. Na ovaj član ministar bi mogao da se poziva, da u istom članu ne postoji jedno „osim“, koje sve prethodno poništava: podaci su tajna „osim u slučaju obezbeđivanja finansijske podrške Koncesionaru, ili uz prethodnu odluku Koncidenta (države), ili u slučaju da se tako zahteva Propisima“. U tumaču upotrebljenih pojmova, koji je deo Ugovora o koncesiji, piše da pojam „propisi“ označava „sva pravna akta koji su obavezujući na teritoriji Republike Srbije“.

Na tom mestu „kvaka 24.2“ nestaje, i to po više osnova: koncident može da donese odluku da dokumentaciju učini dostupnom a da se o tome ne konsultuje sa koncesionarom, nasuprot onome što su mnogi članovi Vlade tvrdili, pa čak su i neku komisiju tim povodom osnivali. S druge strane, ni odluka Vlade nije potrebna jer Propisi koji ovu materiju regulišu postoje, jedino što se na njih malo ko obazire. U članu 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja piše da svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom i pravo na kopiju tog dokumenta. Čini se da je, blago rečeno, malo ko od nadležnih uopšte i pročitao ugovor.

Bez obzira na to, šira javnost je uskraćena za pet aneksa ugovora, onih koji se tiču plana izgradnje, finansijskog plana, saobraćajne studije, ugovora članova društva (koncesionog preduzeća) i sistema naplate putarine, iznosa putarine i eskalacione formule, odnosno obrasca po kome će putarina poskupljivati. Jedino što bi se moglo podvesti pod „tajna“, odnosno što se ne tiče šire javnosti jeste aneks 11 – Ugovor članova društva koncesionog preduzeća. Preostala četiri nesumnjivo sadrže ako ne kvake, a ono „kvakice“. Da nije tako, bili bi i oni objavljeni. A nisu.

Jer, da li je ugovor o kome je reč štetan po državu, odnosno po građane Srbije, ili nije, znaće se tek kada se bude znalo koliko stvarno vredi ugovor o koncesiji, na koji protok saobraćaja se računa, koje sume su u opticaju i može li koncesionar da raskine ugovor bez većih posledica.

KO OVO RAZUME?: Prema Ugovoru, država se obavezuje da će obaviti eksproprijaciju zemljišta na kome će se put graditi. Pa sad, ako kojim slučajem država ne obavi eksproprijaciju u obećanom roku, koncesionar je u prilici da od koncesije odustane, pokupi pinkle i ode sa sve parama koje je ubrao na novosadskom putu.

Jedina garancija koncesionara za posao jeste ona od deset miliona evra, za aranžman čija se vrednost procenjuje, zavisno od procenitelja jer prave brojke su nedostupne, između 800 miliona do milijardu i po evra. Inače, uobičajeno je da garancija iznosi deset odsto od vrednosti celog posla, što bi u ovom slučaju iznosilo najmanje 80, a najviše 150 miliona evra.

Štaviše, tu simboličnu garanciju koncesionar može da zameni garancijom za svaku deonicu pojedinačno. Da li to znači da će koncesionar po svakoj deonici dostavljati garanciju od deset odsto od vrednosti deonice koju radi, da li su tako koncesionaru odškrinuta mala vrata na koja može iz posla da izađe i da za to plati beznačajno malo u odnosu na ubranu putarinu.

U aneksu kojim se reguliše koncesiona naknada kaže se da će ona biti plaćana na dva načina: unapred i mesečno. Doslovce piše da „ponuda konzorcijuma FCC/Alpine sadrži predlog isplate dela mesečnih prihoda u visini od 18,99 odsto prihoda“, ali da „pri poređenju sličnih vrednosti, stvarni doprinos je 14 odsto“, pa je predloženo „pošto je ovo vreme kada će Koncesija funkcionisati sa negativnim finansijskim položajem“ da za prvih šest godina nadoknade uopšte ne bude, odnosno spreman je da prihvati „da će niski prihodi biti zahtevani sve dok čitav auto put ne bude otvoren za saobraćaj“. Na kraju pasusa se konstatuje da „mesečna naknada tokom izgradnje iznosi deset odsto bruto prihoda od putarine“.

Kad put bude pušten u saobraćaj, sledećih osam godina nadoknada će iznositi već pomenutih 18,99 odsto, a da poslednjih 12 godina poraste na 25 odsto bruto prihoda od putarine, uz napomenu da će fiksna nadoknada od deset miliona biti plaćena u roku od 60 dana od ispunjenja uslova iz prethodnog pasusa. Ko razume, svaka čast.

DOCNJA U STARTU: Aneksom 2. Vlada se obavezuje da najdalje do 8. oktobra ove godine dostavi koncesionaru informacije o stanju svake parcele „viđene“ za preuzimanje, o ceni svake ponaosob, kao i o raseljavanju. Prethodno, jer tako zakon o koncesijama nalaže, Vlada mora da donese uredbu kojom se izgradnja ovog auto puta proglašava za opšti interes, zatim da donese plan eksproprijacije, da sa vlasnicima utanači cenu. Prema idejnom projektu (Aneks 1.), na potezu od Beograda do Požege, za eksproprijaciju je predviđeno 802 hektara poljoprivrednog, 10,7 hektara građevinskog zemljišta i nešto manje od 40.000 „kvadrata“ objekata. I sve to za mesec dana.

Docnja je već viđena, jer po Zakonu o eksproprijaciji, ako vlasnik nekretnine koja se ekspropriše nije zadovoljan ponuđenom nadoknadom, ima mogućnost da se obrati sudu koji će dati poslednju reč. Rok za donošenje presude, međutim, nije naznačen. Pa dalje, ako vlasnik ne bude zadovoljan presudom može se žaliti višem sudu, a rok za rešavanje po žalbi takođe nije određen… i tako do 101 i nazad, u skladu sa već uvreženom praksom naših sudova. Jedino ako nadoknada bude širokoruka, mada je pitanje koliko je dovoljno Šumadincu ponuditi da se odrekne zemlje, odnosno ako država ne pribegne metodi „Oušn Atlantika“ (videti Međuvreme – „Neopevano nasilje“). Sve je moguće.

U ugovoru, kao i u dostupnim aneksima, nema ni reči o pratećim objekatima, sem da se predviđa izgradnja 10 motela i 17 benzinskih stanica, ali i da oni, prateći objekti, nisu deo ugovora o koncesiji. Ni reči o tome ko će raspolagati tim zemljištem i kome će se potencijalni ugostitelji ili vlasnici benzinskih pumpi obraćati.

Tu se, moguće je, nalazi odgovor na pitanje zašto je koncesionar dobio sve što je tražio: ako se uporede površine predviđene u predmeru i predračunu u prvom aneksu sa površinom koju zaprema auto put, može se zaključiti da se površine poklapaju. Svuda, sem u dve poslednje deonice, od Takova do Preljine i od Preljine do Prijevora. Za svaku od ove dve deonice predviđena je eksproprijacija po čak 107 hektara poljoprivrednog zemljišta, skoro 20.000 kvadratnih metara građevinskih objekata izgrađenih na skoro četiri hektara građevinskog zemljišta. Dakle, više od četvrtine poljoprivrednog, dve petine građevinskog zemljišta i polovine površine izgrađenih objekata, sve u „Veljinom ataru“.