Trnovit put ka Nemanjinoj 11

„Gazi, gazi mala sitno nožicama, niko ne zna mala šta je među nama.“ RTS 1, 16.12 utorak 24. jun, Miroslav Ilić, svi ga znaju kao pevača, poneko kao sada politički veoma interesantnog tasta.

A u Narodnoj skupštini, igranka. Da je nova vlada demokrata i socijalista gotova stvar, ne samo Nušićev Pera pisar iz Administrativnog odeljenja već i vrapci beogradski govorili su prethodne nedelje toliko ubedljivo da su poverovali i oni koji znaju da su u Srbiji pregovori o vladi kao letnje vreme – uludu žega, uludu pljusak.

U utorak je najavljivano da je predsednik Srbije Boris Tadić već u toku tog dana gotovo sigurno mogao saopštiti ime mandatara za sastav nove Vlade Srbije, a prema izvorima agencije Beta, to bi mogao biti ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, ili ministar finansija Mirko Cvetković, koji je ranije pominjan kao kandidat.

Demokrate, međutim, u utorak još uvek većaju. Inače, nagovešteni izbor nove vlade rezultat je samo nekoliko dana vođenih zvaničnih razgovora stranaka oko DS-a i SPS-a, ali očito i mnogo diskretnih kontakata i jednog obrta pre toga.

STARE PRIČE: Da opozicija pomaže u konsolidaciji vlasti nije novo u srpskoj političkoj istoriji. Pašić je kao opozicionar kod ruskih panslavista lobirao da ruski car bude kum kralju Aleksandru i Dragi Mašin. Vratio se s porukom da će se to desiti, ako se konsoliduju unutrašnje prilike, što je značilo pozvati radikale da uđu u vladu.

Pregovori o novoj vladi ličili su na pregovore o formiranju one iz 2004. godine, kada su prvo propali pregovori po nastanku bliskih DSS-a i DS-a, a onda su socijalisti dali podršku tadašnjoj Koštuničinoj manjinskoj koalicionoj vladi.

Neposredno po okončanju parlamentarnih izbora od 11. maja 2008. prvo su narodnjaci i socijalisti, a odmah potom i radikali, počeli razgovore o formiranju većine.

Predsednik SPS-a Ivica Dačić izjavio je 13. maja da su njegovi razgovori s Koštunicom bili konstruktivni i da za koaliciju oko SPS-a nisu sporni principi koje je izneo lider DSS-a. Socijalisti su mesec dana negirali da imaju kontakte s demokratama.

I jedna i druga strana 22. maja saopštava predsedniku Srbije Tadiću da ima većinu, a radikali izjavljuju da će kandidat njihove koalicije za premijera biti Koštunica.

Kako je proticalo vreme postajalo je jasnije da se većina na toj strani ne može sastaviti jer, posle odustajanja Dragana Markovića Palme, dilema je bila samo u tome da li će se praviti koalicija na drugoj strani, ili će se ići na nove izbore. Očito je da su socijalisti procenjivali da im novi izbori nikako ne bi odgovarali, jer bi se birači verovatno u većem broju taktički odlučivali za veće stranke, a njihovi, verovatno, za SRS. Distanciraju se potom penzioneri, a zatim se i Ugljanin, na koga su narodnjaci računali, priključuje evropskom bloku.

Pravnici DSS-a 4. juna dostavljaju socijalistima i radikalima pravnu analizu SSP-a u kojoj se konstatuje da se SSP ima smatrati pravno nevažećim i nepostojećim. I socijalisti (Mrkonjić) počinju da govore kako nema razvoja bez Evrope, čime telefoniraju narodnjacima da njihovu pravnu analizu ne prihvataju. Na površini direktnije puca na jednoj drugoj tački. PUPS traži garancije dodatne analize za ispunjenje svog zahteva o povećanju penzija na nivo od 70 odsto prosečne plate. IZ DSS-a im poručuju da takve dodatne nalaze prave sami. Nije jasno kakve su garancije socijalisti o tome dobili na drugoj strani. Dačić saopštava da će pre formiranja vlade biti potpisan dokument u kojem će biti precizirani svi aspekti saradnje, a biće, kaže, reči i o povećanju prosečnih penzija na 70 odsto od prosečne plate u Republici.

Pregovori socijalista i demokrata formalno su počeli 22. juna u 20 časova u prostorijama Demokratske stranke i trajali su dva sata. Dačić posle toga izjavljuje da je koalicija SPS-PUPS-JS zaključila da nije moguće postići parlamentarnu većinu sa SRS-om i DSS–NS. Precizira da njegova koalicija ne prihvata zaključke DSS-ove pravne analize Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Preko vikenda, urodili su plodom pregovori vođeni u rezidenciji predsednika Srbije Tadića, sada uz protest narodnjaka što se pregovori vode u predsedničkim službenim prostorijama. U interesantne retoričke obrte spada i to što je rečenicu „Više nema svrhe pričati o petom oktobru“ sada izgovorio Velimir Ilić, a 2004, kad je on bio na vlasti, izgovarali su je LDP i DS. Socijalisti su se s demokratama dogovorili o principima koji su slični onima koji su bili ugovoreni s radikalima i narodnjacima – očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, ekonomski i ravnomerni regionalni razvoj Srbije, socijalna pravda, nastavak evropskih integracija Srbije, borba protiv svih korupcija i kriminala.

PUT U OPOZICIJU: Koštunica izjavljuje u intervjuu „Novostima“ da su narodnjaci sa SPS-om raščistili stvar oko pravne analize SSP-a, da su zaključili da imaju suprotstavljeno viđenje ovog sporazuma, i da je to dovoljan razlog da se ne može izgraditi zajednička politika. Kaže da njegova stranka, pošto nije obezbedila parlamentarnu većinu, može da sprovodi svoju politiku i kao opoziciona stranka. Na spekulacije da će se penzionisati, veli da se u DSS-u niko ne bavi politikom samo dok je na vlasti i da se niko ne povlači zato što stranka sada ide u opoziciju. Za sada on otkriva tri tačke na kojima će možda napadati vladu – tvrdi da je nova koalicija neprirodna, da je SPS isteran na čistac oko SSP-a i da će se suprotstavljati razmeštanju misije Euleks na Kosovu.

ŠTO JES’, JES’ – SPS: Da se formiranje nove vlade Srbije može očekivati krajem ove sedmice postalo je jasno kada su prelomili socijalisti. Glavni odbor Socijalističke partije Srbije u ponedeljak 23. juna po podne nadmoćnom većinom glasova donosi odluku o koaliciji s listom Za evropsku Srbiju. Za tu koaliciju glasalo je 245 (11 protiv, dva uzdržana) od 258 prisutnih članova Glavnog odbora u koji je 298 članova izabrano na 7. kongresu Socijalističke partije Srbije održanom 3. decembra 2006. Spisak članova glavnog odbora SPS-a sadrži 327 imena pošto po članu 56. Statuta SPS-a organi partije mogu kooptacijom obezbediti da u GO uđe najmanje 20 odsto mladih, 20 odsto žena, itd.). Dačić je pokazao da uživa podršku bar dve trećine Glavnog odbora, a najave (M. Marković) da u SPS-u može doći do rascepa zbog koalicije sa DS-om nisu se pokazale kao tačne.

U izjavama posle sednice GO SPS-a Dačić podseća da su oni do sada šest godina bili u koaliciji sa SRS-om, četiri godine sa Novom demokratijom i četiri godine sa SPO-om. Kaže da socijalistima nije bilo ništa lakše da 2004. uđu u koaliciju sa Koštunicom, Dinkićem i Draškovićem.

Dačić je isticao da su socijalisti 2004. godine doneli odluku da podrže vladu, a da ovom prilikom ne žele da podržavaju bilo koga, da nisu izašli na izbore da bi pomagali drugima da vladaju, već da sprovedu politiku za koju se zalažu. Pored te razložnosti pokazivao je i malo drčnosti kao da iza njega stoje Manter i Mišković – kažu da je dobio aplauz kada je rekao kako su mu posle 11. maja pretili, ali da niko ne može da preti SPS-u.

Naravno, podsećali su ga i na rezoluciju koju je 2006. doneo Kongres SPS-a. („Kidnapovan je i u Hag odveden predsednik SPS-a Slobodan Milošević, gde je čitav svet mogao da vidi kakvu smo čast imali i kao partija i kao narod što smo imali takvog predsednika“.) Dačića su u vreme sahrane Slobodana Miloševića sklonili malo u stranu konkurenti (Vučelić), ali je pobedom na partijskim izborima pobedio iz jedne za njega teške pozicije. Sada je nastojao da ubedi članove svog Glavnog odbora da oni zapravo donose istorijsku odluku: da iskazuju opredeljenje za nastavak evropskih integracija Srbije, a i da započinju zvaničnu proceduru za prijem u Socijalističku internacionalu, kako je rekao najveću međunarodnu asocijaciju socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka. Tvrdio je da je to prilika da se ispravi istorijska nepravda prema SPS-u, jer se, kako kaže, godinama tvrdilo da je ta partija kriva za dugogodišnju izolaciju zemlje. Iz Evropske unije pozdravljena je vest da je Socijalistička partija Srbije prihvatila učešće u proevropskoj vladi. Oli Ren je, na primer, rekao da je čuo pozitivne vesti iz Srbije.

PROBA IZDRŽLJIVOSTI: Dragan Marković Palma izjavljuje da tu vladu ne može srušiti ni NATO. Koliko je jaka ta koalicija koja se sada formira?

U utorak 24. juna bilo je sasvim izvesno da će parlamentarnu većinu činiti 129 poslanika iz pet koalicija koje okupljaju 11 stranaka. Koalicija Za evropsku Srbiju, koju čine DS, G17 plus, LSV, SDP i SPO, ima 102, a koalicija SPS-PUPS-JS 20 poslanika. Vladajuću većinu, kako su najavili, činiće i stranke manjina koje u parlamentu imaju sedam mandata. To su Mađarska koalicija u okviru koje po sporazumu sva četiri mandata pripadaju Savezu vojvođanskih Mađara, Bošnjačka lista za evropski Sandžak koja ima dva i Koalicija Albanaca Preševske doline koja ima jednog poslanika. LDP je najavio da će u evropskim pitanjima dati podršku demokratskoj stranci, i da sa socijalistima nema ništa, a ta stranka ima 13 poslanika, što znači da za neka pitanja skupštinska većina može dostići brojku 142.

Broj partija u vladajućoj koaliciji očito nije mali i one su do sada bile međusobno suprotstavljenije nego što je to bio slučaj sa 18 članica nekadašnjeg DOS-a, jer se koalicija prostire s obe strane linije ranijih konfrontacija. Socijalisti kažu da se priprema deklaracija o političkom pomirenju, a da će jedan od njenih koautora biti njihov veteran Petar Škundrić, profesor Beogradskog univerziteta koji se pominje kao ministar finansija. Interesantan proces pomirenja najavljuje se i između Ljajićeve i Ugljaninove sandžačke partije.

U vladinoj većini postoji nadmoć, ali ne i dominacija stožerne Demokratske stranke koja ima 64 poslanika i koja je očito bila široke ruke kako pri pravljenju predizborne koalicije tako i u sastavljanju postizborne.

Izgledalo je, na primer, da pregovori o raspodeli resora unutar same liste „Za evropsku Srbiju“ nisu išli bez problema, jer je G17 zamerao da je Tadić prema socijalistima navodno bio široke ruke, da je DS prihvatio da na čelu parlamenta bude kadar socijalista. Sporovi su prevaziđeni. G17 je dobio značajno učešće u vlasti. Glavni odbor G17 jednoglasno je predložio Mlađana Dinkića za potpredsednika vlade za privredni razvoj i ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Tomicu Milosavljevića za ministra zdravlja, Vericu Kalanović za ministra za NIP, Snežanu Samardžić-Marković za ministra za omladinu i sport, Jasnu Matić za ministra telekomunikacija i informatičkog društva i Nebojšu Bradića za ministra kulture.

Dinkić tvrdi da od demokrata ima garanciju da će u Beogradu biti napravljena ista koalicija kao u Republici. Predsednik Tadić tvrdi da već potpisani beogradski koalicioni sporazum socijalista, radikala i narodnjaka neće biti primenjen, a da će se u prestonici sklopiti koalicija slična onoj na republičkom nivou, iako radikali još veruju u suprotno. Dok nastaje ovaj tekst, pregovori o tome traju.

Snaga vladine koalicije može biti u evropskoj ideji, čije je vreme došlo. Posle izručenja Župljanina, u evropskom bloku porasle su nade da bi početkom jula moglo da dođe do ukidanja suspenzije primene privremenog sporazuma koji treba da važi do ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a koji za Srbiju čini dostupnim evropske „tranzicione“ fondove. O toj nadi govore i nagoveštaji da bi novi predsednik Skupštine trebalo da sazove hitnu sednicu Skupštine radi verifikacije SSP-a i gasnog sporazuma sa Rusima. Na njenoj strani je i najavljen priliv investicija – govori se da se nastavljaju pripreme za dolazak Fijata u Zastavu. Ta vlada će verovatno biti u povoljnijoj spoljnopolitičkoj situaciji od one u kojoj bi se našla nesuđena Koštuničina vlada radikala, socijalista i narodnjaka. Ono što njoj može otežati život jeste ponavljanje cinizma evropskih partnera koji su u dve prethodne prilike podržavali proevropske snage u Srbiji, a onda im ispostavljali račun koji ovi ne mogu platiti.

Na strani te vlade je i činjenica da vlast jedno vreme vezuje kao cement dok se ne pojave pukotine. Sudeći po početku, ona će protiv sebe imati zagriženu opoziciju, 78 poslanika SRS-a i 30 iz DSS-NS-a, što će bar izvesno verovatno pre zbijati vladine redove nego što će ih razbijati.

Na unutrašnjoj sceni ta vladina većina biće u komplikovanijoj situaciji od prethodne zato što se prethodna, koja se oslanjala na kohabitaciju predsednika i premijera, na njihovoj saglasnosti o kosovskoj politici i evropskim pitanjima, a i zato što je vlast i gro opozicije postigao konsenzus o nekoliko strateških pitanja, kao što su Ustav, Kosovo. Oko ovog drugog DS je pokušavao (Tadić i Jeremić u Njujorku) da čvrsto stoji na politici odbrane celovitosti Srbije, ali sada će je opozicija o toj temi očito sumnjičiti, mučiti i kinjiti.

Kad je u utorak 24. juna počeo nastavak konstitutivne sednice Skupštine Srbije, radi izbora predsednika Skupštine, Aligrudić i Nikolić, a zatim i još poslanika primenjivali su omiljeno opoziciono oruđe – opstrukciju. Najzapaženija poruka glasila je da je gospođa koja je predložena za predsednicu Skupštine tog dana džabe išla kod frizera. To se odnosilo na potpredsednicu Socijalističke partije Srbije Slavicu Đukić-Dejanović, kandidata te stranke za predsednika Skupštine Srbije…

Nova vlada će naslediti solidnu stopu rasta GDP-a od nekih šest odsto, ali s druge strane problem će kao i do sada biti veliki trgovinski deficit, činjenica da je veličina spoljnog duga Srbije prevazišla dug koji je imala cela bivša SFRJ, te smanjenje prihoda od privatizacije. Kao i nesuđena konkurentska vlada, i ova nastajuća biće izložena pritisku povećanih aspiracija stanovništva i oko 850.000 nezaposlenih. Ona je tim slojevima izgledala kredibilno jer je popravljanje socijalnog stanja vezivala za evrointegracije. Njena prednost će biti u tome što se ta smena vlasti zapravo bazira na kontinuitetu postoktobarskog perioda i započetih, kako se kaže, projekata. Ono što će sigurno štetiti i ovoj vladi jeste neka vrsta viška samozaljubljene zaslepljenosti mlađe elite koja pokušava da se dokaže pred 16.000 briselskih birokrata, a manjka suštinske pripreme privrede da se nosi s konkurencijom na zapadnom tržištu. Moraće relativno brzo da revidiraju vladajuću psihologiju potcenjivanja domaćih resursa, a da s druge strane pronađu ima li nešto što mi u Minhenu možemo prodati.