Srbe i Hrvate protekle sedmice povezala su dva događaja – nabavka 12 borbenih aviona “rafal”, za koju je ugovor potpisala Srbija i vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, što Hrvatska najavljuje od 1. januara sledeće godine, a Srbija to za dnevnopolitičke potrebe razvlači od 2017.
Obe države plaše svoje građane drugom stranom i navodnim pretnjama koje dolaze, a u stvari su to opasnosti od prazne puške M-48, koja u sebi nema nijedan metak.
Gledajući obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji o “rafalima” priča kao o “svetskom čudu”, građani stvarno pomisle da će Srbija vojno da ojača, što i jeste istina, osim što se previđa činjenica da će ih u startu to koštati 2,7 miliona evra, ali ta cena ni u kom slučaju nije konačna; trgovci oružjem imaju svoje računice.
Sa hrvatske strane, pak, dolaze uveravanja da su oni najjača vazduhoplovna sila u regionu jer već imaju šest “rafala”, doduše polovih, ali su u upotrebi, kupljeni 2021, a ostalih šest očekuje se 2025. Vučić i hrvatski premijer Andrej Plenković tako prebacuju ping-pong loptice preko državnih i paradržavnih medija, a običan svet, stanovnici obeju država, posebno Srbi u Hrvatskoj, na to se “pecaju”.
“Hrvatska će i dalje imati najsnažnije zrakoplovstvo u ovom dijelu Europe”, poručuje hrvatski premijer Andrej Plenković, koji priznaje da će Srbija, kad joj ispruče prve “rafale” imati bolje letelice, ali da je Hrvatska potpisala ugovore sa dve francuske kompanije koje isporučuju opremu i naoružanje za njih, što je, je l’ te – prednost.
Vučićevi tabloidi su to odmah iskoristili da na naslovne strane stave naslove tipa “Hrvati cmizdre”, “Zoran Milanović zakukao” (pošto je i hrvatski predsednik rekao nešto na tu temu), “Srbija ima prvorazredno naoružanje, Hrvatska nema ništa od toga”, “Milanović će da pukne zbog novog naoružanja Srbije – Vučiću sve prolazi”.
Citirati hrvatske medije je besmisleno, svi oni imaju svoje raznorazne informere, telegrafe i aloe, imaju i na televizijama dežurne “analitičare” stuparovsko-karanovsko-guzijansko-spasićevskog tipa – danas pričaju o Srbiji, sutra o Ukrajini, prerkosutra o Pojasu Gaze.
Predsednik Hrvatske Zoran Milanović za Vučićevu samohvalu nabavkom “rafala” kaže: “To se mene, čak i nas (Hrvatske) ne tiče. Imate vlast u Srbiji koja se naoružava, a naoružava se, u stvari, za tjedan dana nekog fiktivnog rata, koji nikad neće izbiti. A Hrvatska se naoružava jednako tako za manje od tjedan dana tog rata”.
Kao i u Srbiji, gde vlast od 2017. pokušava da u javnosti oživi ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka uoči svakih izbora. U Hrvatskoj je ministar odbrane izvesni Ivan Anušić, čiji je jedini zadatak da sluša svog “šefa” u svemu, pa i u pogledu vraćanja vojnog roka, ali i da ne zaboravi “domaći zadatak” da udari verbalno po Srbiji. U svemu tome izgovori i jednu istinu kad kaže: “Nema utrke u naoružanju jer je Hrvatska članica NATO”. I time je sve rekao!
Dalje Anušić nastavlja da se Srbija “može naoružavati koliko hoće, ali mi smo jača i kompaktnija oružana sila. Oni nisu puno napredovali od prije 35 godina, a tada, kad smo bili samoorganizovani – pobijedili smo ih. Čestitam im na njihovom ‘rafalima’ i želim im puno sreće sa njima”, poručio je, u “vulinovskom” stilu, Anušić. Ko je shvatio – shvatio.
O pitanju vojnog roka Anušić ćuti (otvoriće mnoge druge stvari u Hrvatskoj, jer ta ideja nije naišla na dobar odziv kod građana, pogotovo onih koji su prošli rat). Hrvatska ima profesionalnu vjsku, članica je NATO i EU i šta tu ima da se priča. Vučić i Plenković, kao po dogovoru, plasiraju tu ideju istovremeno, režimski mediji se time bave, propagiraju u jednoj i u drugoj zemlji.
Tu propagandu im je, uoči predsedničih izbora u Hrvatskoj, “poklopio” Milanović rečima: “To je tema za ozbiljan i dosadan razgovor, a ne za debatne klubove”.
Milanović je optužio Plenkovića i Anušića da su pokušali, odlukom o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, “ustavni udar, naređen od Hrvatske demokratske zajednice” i da je on to sprečio “u zadnjem trenu”. Poručio je i da se odluke o vojsci ne mogu doneti bez njega “kao vrhovnog zapovjednika”, a da će on biti protiv toga, jer “osam tjedana vojske ne može biti dovoljno”.
Milanović je time stavio tačku i na vučićevsko-plenkovićevsko podizanje ratnih tenzija. Njihov ceh plaćaju vozila sa oznakama Srbije u Hrvatskoj i obrnuto!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
