Srbe i Hrvate protekle sedmice povezala su dva događaja – nabavka 12 borbenih aviona “rafal”, za koju je ugovor potpisala Srbija i vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, što Hrvatska najavljuje od 1. januara sledeće godine, a Srbija to za dnevnopolitičke potrebe razvlači od 2017.
Obe države plaše svoje građane drugom stranom i navodnim pretnjama koje dolaze, a u stvari su to opasnosti od prazne puške M-48, koja u sebi nema nijedan metak.
Gledajući obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji o “rafalima” priča kao o “svetskom čudu”, građani stvarno pomisle da će Srbija vojno da ojača, što i jeste istina, osim što se previđa činjenica da će ih u startu to koštati 2,7 miliona evra, ali ta cena ni u kom slučaju nije konačna; trgovci oružjem imaju svoje računice.
Sa hrvatske strane, pak, dolaze uveravanja da su oni najjača vazduhoplovna sila u regionu jer već imaju šest “rafala”, doduše polovih, ali su u upotrebi, kupljeni 2021, a ostalih šest očekuje se 2025. Vučić i hrvatski premijer Andrej Plenković tako prebacuju ping-pong loptice preko državnih i paradržavnih medija, a običan svet, stanovnici obeju država, posebno Srbi u Hrvatskoj, na to se “pecaju”.
“Hrvatska će i dalje imati najsnažnije zrakoplovstvo u ovom dijelu Europe”, poručuje hrvatski premijer Andrej Plenković, koji priznaje da će Srbija, kad joj ispruče prve “rafale” imati bolje letelice, ali da je Hrvatska potpisala ugovore sa dve francuske kompanije koje isporučuju opremu i naoružanje za njih, što je, je l’ te – prednost.
Vučićevi tabloidi su to odmah iskoristili da na naslovne strane stave naslove tipa “Hrvati cmizdre”, “Zoran Milanović zakukao” (pošto je i hrvatski predsednik rekao nešto na tu temu), “Srbija ima prvorazredno naoružanje, Hrvatska nema ništa od toga”, “Milanović će da pukne zbog novog naoružanja Srbije – Vučiću sve prolazi”.
Citirati hrvatske medije je besmisleno, svi oni imaju svoje raznorazne informere, telegrafe i aloe, imaju i na televizijama dežurne “analitičare” stuparovsko-karanovsko-guzijansko-spasićevskog tipa – danas pričaju o Srbiji, sutra o Ukrajini, prerkosutra o Pojasu Gaze.
Predsednik Hrvatske Zoran Milanović za Vučićevu samohvalu nabavkom “rafala” kaže: “To se mene, čak i nas (Hrvatske) ne tiče. Imate vlast u Srbiji koja se naoružava, a naoružava se, u stvari, za tjedan dana nekog fiktivnog rata, koji nikad neće izbiti. A Hrvatska se naoružava jednako tako za manje od tjedan dana tog rata”.
Kao i u Srbiji, gde vlast od 2017. pokušava da u javnosti oživi ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka uoči svakih izbora. U Hrvatskoj je ministar odbrane izvesni Ivan Anušić, čiji je jedini zadatak da sluša svog “šefa” u svemu, pa i u pogledu vraćanja vojnog roka, ali i da ne zaboravi “domaći zadatak” da udari verbalno po Srbiji. U svemu tome izgovori i jednu istinu kad kaže: “Nema utrke u naoružanju jer je Hrvatska članica NATO”. I time je sve rekao!
Dalje Anušić nastavlja da se Srbija “može naoružavati koliko hoće, ali mi smo jača i kompaktnija oružana sila. Oni nisu puno napredovali od prije 35 godina, a tada, kad smo bili samoorganizovani – pobijedili smo ih. Čestitam im na njihovom ‘rafalima’ i želim im puno sreće sa njima”, poručio je, u “vulinovskom” stilu, Anušić. Ko je shvatio – shvatio.
O pitanju vojnog roka Anušić ćuti (otvoriće mnoge druge stvari u Hrvatskoj, jer ta ideja nije naišla na dobar odziv kod građana, pogotovo onih koji su prošli rat). Hrvatska ima profesionalnu vjsku, članica je NATO i EU i šta tu ima da se priča. Vučić i Plenković, kao po dogovoru, plasiraju tu ideju istovremeno, režimski mediji se time bave, propagiraju u jednoj i u drugoj zemlji.
Tu propagandu im je, uoči predsedničih izbora u Hrvatskoj, “poklopio” Milanović rečima: “To je tema za ozbiljan i dosadan razgovor, a ne za debatne klubove”.
Milanović je optužio Plenkovića i Anušića da su pokušali, odlukom o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, “ustavni udar, naređen od Hrvatske demokratske zajednice” i da je on to sprečio “u zadnjem trenu”. Poručio je i da se odluke o vojsci ne mogu doneti bez njega “kao vrhovnog zapovjednika”, a da će on biti protiv toga, jer “osam tjedana vojske ne može biti dovoljno”.
Milanović je time stavio tačku i na vučićevsko-plenkovićevsko podizanje ratnih tenzija. Njihov ceh plaćaju vozila sa oznakama Srbije u Hrvatskoj i obrnuto!
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
