Triler o gvožđu i novcu

Vlada Srbije je na vanrednoj sednici 17. februara bila prinuđena da i treći tender za privatizaciju Smederevske železare proglasi neuspelim i da odbije zaključenje ugovora o strateškom partnerstvu sa američkom kompanijom Esmark.

Kako je na konferenciji za štampu neposredno posle ove odluke objasnio premijer Aleksandar Vučić, Vlada nije dobila prave garancije od američke strane da će se očuvati državni obrtni kapital uložen u Smederevsku železaru i da partner neće, nakon utroška tog kapitala, napustiti ovaj posao pod različitim izgovorima. Vučić je istakao da je do poslednjeg trenutka želeo da se potpiše ovaj ugovor i da je još noćas tražio pravo supotpisa u prvih devet meseci na nabavke i prodaje veće od 500.000 dolara, ali je Esmark ponudio mnogo viši limit od dva miliona dolara, što Vlada nije prihvatila.

Premijer Vučić je na kraju svog objašnjenja Vladine odluke istakao da će već kroz nekoliko dana biti raspisan poziv za angažovanje kvalifikovanog, stranog menadžmenta koji bi vodio Železaru Smederevo do poslovanja bez gubitaka, pošto, navodno mi sami nismo to u stanju, niti smo bili u stanju.

NISMO U STANJU: Inače, neuspeli pokušaj udomljavanja Smederevske železare američkoj kompaniji Esmark poslednjih sedmica ličio je na holivudski triler o gvožđu i novcu, koji se snima bez ozbiljnih producenata, kao improvizovana internacionalna koprodukcija, po dva scenarija koji su dramaturški neuskladivi, sa različitim idejama o ciljevima projekta između dve strane koje jedna drugoj ništa ne veruju, a sve to pod cenzorskim pogledima Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, koji prete da će unapred zabraniti distribuciju ovog filma zbog „ekonomskih skarednosti“ zato što je reč o rimejkovanom dokumentarcu koji, sem prve klape, zapravo još nema snimljeno ništa drugo, iako je „montaža atrakcija“ o njegovom spasonosnom sadržaju već prodata zapanjenoj publici.

Onoga koji smatra da je ova metafora nategnuta i da nije lako prodati jednu železaru sa preko 5000 radnika koji se ne smeju otpuštati, sa gubicima u poslovanju od preko 150 miliona dolara godišnje, koju na račun poreskih obveznika svake godine treba dotirati sa najmanje 120 miliona evra, čije stare dugove od preko 525 miliona evra treba preuzeti u javni dug države, da bi strateški partner uzeo kredit od 400 ili 800 miliona dolara uz državnu garanciju, s kojim treba da upali i drugu visoku peć, kako bi se godišnja proizvodnja čelika popela sa trenutnih oko 350.000 tona, na najmanje dva miliona tona, te da bi se tako, umesto pada BDP-a Srbije ove godine, došlo bar do stagnacije – treba samo podsetiti na neverovatno zgusnuti tajming najava i odjava navodnog sporazuma Vlade Srbije i menadžmenta Esmarka poslednjih mesec dana.

Dakle, evo samo skraćenog redosleda vesti o Smederevskoj železari (samo) od 8. januara ove godine, dana kada je premijer Aleksandar Vučić izjavio da bi Srbija kao strateškog partnera volela da vidi američku kompaniju Esmark (sa kojom je u Londonu, navodno, već bio postigao dogovor o poslu još jesenas, pa je čak, tada, odmah i najavio „slavljeničku žurku“).

TOK DRAME: Naime, već 9. januara, na dan kada su otvarane ponude na već trećem tenderu za prodaju Smederevske železare, u srpskim novinama se pojavila vest da će američka Esmark stil grupa kupiti 80,01 odsto kapitala ove firme i da će ugovor biti potpisan 1. februara. Zatim je naša javnost 9. januara preko elektronskih, a 10. januara preko štampanih medija, obaveštena da je Esmarkova ponuda bila jedino ispravna; da se ona oslanja na biznis plan ispisan na preko 100 stranica; da će ova firma još ove godine uložiti 28 miliona dolara u pokretanje druge visoke peći, a da će do kraja 2016. godine investirati još 250 miliona dolara u kapital i poslovanje železare, te još 130 miliona dolara u naredne četiri godine; i da neće otpustiti nijednog radnika do 2020. godine. Tim povodom ministar finansija Dušan Vujović je rekao da se pokreće „treći život“ srpske čeličane, a premijer Vučić je izneo da je „veoma zadovoljan zbog ponude Esmarka“. Objavljeno je da će zvanični pregovori sa Amerikancima biti započeti 27. januara.

Zatim, 11. januara srpski pregovarač Bojan Bojković izjavljuje u „Politici“ da je tenderska komisija analizirala Esmarkovu ponudu i „konstatovala da ona ispunjava tri osnovna uslova: da nema otpuštanja radnika, da se pokrene druga visoka peć i da partnerstvo traje minimum deset godina, bez mogućnosti da u tom periodu partner otuđuje fabriku i njen kapital“.

Nije prošlo ni deset dana od ove optimistične ocene, a premijer Vučić je (u Davosu), 20. januara, izjavio da su pregovori sa Esmarkom „veoma teški“ i da će pokušati da ih završi u narednih deset ili 12 dana.

To ne ometa kontinuirano veselje radnika u Smederevu, jer Esmark sa zaposlenima u Železari, navodno, 20. januara potpisuje kolektivni ugovor sa obećanjem povišice plate za 25 odsto i, čak, sa radničkim učešćem u profitu od sedam odsto, ukoliko čeličana tri meseca zaredom bude poslovala pozitivno.

No, još pre nego što su formalni završni pregovori sa Esmarkom i zvanično započeli, 22. januara, naše novine počinju da pišu da se ugovor mora zaključiti do 1. februara, jer tog dana ističe četvorogodišnji rok, zapisan u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, tokom kojeg Srbija može ulaziti u obaveze materijalnog stimulisanja pojedinih fabrika, pa tako i Smederevske železare. Tada saznajemo da je premijer Aleksandar Vučić dan ranije, 21. januara, o tom „oročenom ograničenju“ za zaključivanje ugovora sa Esmarkom razgovarao sa Majklom Davenportom, šefom delegacije EU u Beogradu. Zatim se počeo širiti rumor da „apetiti Esmarka rastu“, pa je, navodno, Vlada Srbije 1. februara zatražila „produženje roka“ u kome može obećati stimulacije Esmarku i taj zahtev je poslala u Brisel Evropskoj komisiji sa pratećom dokumentacijom.

Ministar privrede Željko Sertić, zatim, 1. februara izjavljuje Fonetu da postoji „granica ispod koje Vlada Srbije neće ići, a to je državni interes“, te kaže da Vlada mora da vodi računa „o preuzetim obavezama sa MMF-om, Svetskom bankom i EU i da se to uklopi u održiv sistem koji će doneti prihode Esmarku, prihod državi i da zadrži elemente dugoročnosti i održivosti“. U tom kontekstu, Devenport u ime EU, 5. februara, izjavljuje da se zahtev Vlade Srbije i dalje razmatra i da je „veoma bitno da sve bude u skladu sa postojećim obavezama“. Neki pritom podsećaju da se sve u vezi sa Železarom mora ubaciti i u Pismo o namerama, koje se upućuje MMF-u do 15. februara, da bi se dobila „uslovna saglasnost“ Borda ove institucije 23. februara.

U petak, 6. februara, ministar finansija Vujović iznosi da bi do utorka 10. februara moglo doći do opipljivih rezultata završnih pregovora i obelodanjuje sporne tačke u razgovorima o 30 elemenata ugovora. Prva je da Esmark neće da položi 20 miliona dolara garancije da će adekvatno potrošiti sirovine za proizvodnju vredne 90 miliona dolara, koje ga čekaju u krugu čeličane i na kojima se, navodno, može ostvariti zarada od 20 miliona dolara. Pritom Srbija Esmarku najavljuje da je u posao spremna da uloži naviše 200 miliona dolara. Ministar Vujović 9. februara odleće u Pitsburg da pokuša da postigne novu nagodbu.

SRETENJSKI PREOKRET: Premijer Aleksandar Vučić 10. februara (u utorak) kaže da će konačna odluka o privatizaciji Železare Smederevo biti poznata u petak (13. februara). Potom, 12. februara menja izjavu, pa najavljuje da će odluka pasti u naredna 72 sata i dodaje: „Daćemo sve od sebe da postignemo dogovor s Esmarkom“, i dodaje da će, ukoliko Esmark odustane, Vlada „napraviti menadžment u Železari gde će biti angažovani ljudi koji su najbolji za kupovinu sirovina i čelika, kako bi proizvodnja bila nastavljena“. Nešto slično izjavljuje i u Zagrebu 15. februara, na margini inauguracije nove hrvatske predsednice, a uz to dolazi i vest da Srbija samo traži da „premapotpisuje“ račune Smederevske železare do kraja ove godine (da je „strateški partner“ ne prevari sa upotrebom zatečenih sirovina).

Čelična čorba za Sretenjske praznike vri sve jače i postaje sve gušća. Premijer Vučić, naime, 16. februara, u avionu za Skoplje, novinare obaveštava da je Esmark 15. februara uveče poslao novu ponudu i da će tu ponudu tokom 16. februara razmotriti privatizacioni savetnik, a da će se Vlada prema njoj opredeliti na vanrednoj sednici ujutro, 17. februara, posle čega će biti održana konferencija za novinare.

Prema „Večernjim novostima“ (od 17. februara) u toj ponudi Esmark radikalno menja pristup. Ovoga puta od Srbije se traži da obezbedi novac za otpremnine za 3200 do 3500 radnika, to jest da u Železari ostane da radi između 1500 i 1800 radnika; da Vlada bude garant kredita za kupovinu sirovina, ovoga puta, u veličini između 500 i 800 miliona dolara, te da treba da obezbedi da se sve sekundarne sirovine u zemlji usmeravaju u Smederevsku železaru (rashodovani tenkovi i topovi itd).

No, ne lezi vraže, tog 17. februara, kada je Vlada Srbije trebalo da zaseda, u četiri sata ujutro stiže najnovija ponuda Esmarka, te Vučić otkazuje vanrednu sednicu Vlade zakazanu za osam časova i potonju konferenciju za novinare. Međutim, već kroz nekoliko sati premijer zakazuje, istog dana, sednicu Vlade za 15 časova, na kojoj je doneta negativna odluka o uspešnosti tendera za privatizaciju Smederevske železare. Tako da ova famozna čeličana ostaje olovni finansijski jaram za Srbiju. Tim povodom se ponovo, po ko zna koji put, otvaraju mnogobrojna stara pitanja uz jedno krupno novo: kako će Srbija nastaviti proizvodnju u Smederevskoj železari, a istovremeno obustaviti subvencije državnim kompanijama, što je obećala u svom dokumentu upućenom MMF-u?

ČEKAJUĆI PLAN B: Smederevska železara