Trodnevni sabor za promociju Aleksandra Vučića i njegovog Pokreta za narod i državu realno je bio fijasko. Ali on je pre svega bio zamišljen kao medijski spektakl za režimske televizije u režiji dvorskog promotera Željka “DJ Žeksa” Mitrovića, uz scenografiju i ikonografiju prilagođenu srpskom političkom tržištu
Niko kao Leni Rifenštal nije uspeo da snimi jedinstvo vođe, partije i naroda, da prenese poruku da ovo ovozemaljsko sveto trojstvo naciju vodi u blistavu budućnost moći i prosperiteta. Njeni kadrovi, scenografija i ikonografija sugerišu da je na čelu države polubožanstvo i dramatično stvaraju osećanje da se ono kao usud nadvilo nad zemljom kojom vlada nesalomiva sila kojoj se valja pokloniti. Masovna upotreba simbola i totema stvara sakralnu atmosferu, kao molitva se mrmlja: moja odanost je moja čast, moja vera u vođu je moje prosvetljenje. Sve to provejava kroz njenu filmsku trilogiju Pobeda vere, Trijumf volje i Dan slobode! – Naš Vermaht, koja sugeriše da je svetla budućnost pokoljenja neraskadivo vezana za vođu koga je naciji, koja je bila na kolenima, poslalo proviđenje.
Ulogu Helene Berte Ameli “Leni” Rifenštal u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, u doba sasvim drugačijih tehnologija, preuzeo je Željko “DJ Žeks” Mitrović, pa su u skladu sa tim i vizualna ostvarenja koja Srbe treba da ubede da je Aca Srbin mesija pred kojim i mora uzmiču, koji će ugnjeten narod okružen neprijateljima i izrovaren domaćim izdajnicima uzdići na pijedastal koju mu pripada i na kome se oduvek video.
Svrha velikog, trodnevnog narodnog sabora pod nazivom “Ne damo Srbiju” bila je pre svega medijska. U jeku opštenarodne pobune, čiji su motor studenti, trebalo je da preko Pinka, Informera, Hepija, Prve, Kurira, B92, RTS-a, itd. gledaoce ubede da ljubav naroda prema vođi nije uzdrmana, da Aleksandru Vučiću pruži argument na osnovu koga može da se obraća “u ime naroda”, a ne u ime svoje i svoje u dobrom delu naroda omražene partije.
NAJVEĆA NARODNA KUHINJA IKADA
Prilagođeno talentu Svetog Žeksa i ukusu “većinske, pristojne Srbije”, tako je predsednik Srbije “teroru” pobunjenih studenata i građana suprotstavio veliki vašar sa pljeskavicama i čevapčićima, sirom i kajmakom, kulenom i pečenicom, piticama i kolačićima, šećernom vunom i rakijicom. Sve za džabe, obezbedio vam je predsednik. Ako i nije uspeo da organizuje najveći skup u istoriji Srbije, kako je najavljivao, postavio je najveću narodnu kuhinju u novijoj istoriji zemlje koja je trebalo da podstakne patriotski naboj.
Na roštiljskom dimu vijorile su se nebrojene srpske trobojke, treštao narodni melos iz zvučnika, “ne damo Kosovo, ne damo Vojvodinu” pevali su folk izvođači, sve je prštalo od vašarskog rodoljublja.
Ne damo ovakvu našu lepu Srbiju izdajničkim univerzitetskim profesorima, razmaženim studentima, nezahvalnim nastavnicima, dekadentnim intelektualcima, toj samozvanoj, lažnoj eliti obrazovanoj i načitanoj, kojoj na pamet ne pada da zapeva uz Baju Malog Knindžu i prekrsti se bogobojažljivo sa tri prsta, kojoj ne cupkaju noge kada ožeže Užičko kolo, poruka je koja je poslata iz centra Beograda, a koja još dugo treba da huči Srbijom glasnije od zvučnog topa.
Daj narodu vašara, daj mu ono što voli, daj televizijama scenografiju i statiste koji će da kliču: “Aco, Srbine!”, pokaži koliko je on moćan i darežljiv, šta ima da se lupa glava oko tamo neke pravne države, prelazne ili ekspertske vlade, tu je vođa, on sve zna, on sve ume, njega poštuju u svetu, on će sve da odluči i reši u naše ime, na opštenarodno slavlje i zadovoljstvo, živela Srbija!
I daj vatromet da pršti iznad krova Narodne skupštine kakav svet srpski video nije.
JEDAN NAROD, JEDNA ZEMLJA, JEDAN VOĐA
Sve je u subotu 12. aprila bilo pripremljeno za državnički nastup Aleksandra Vučića u 19 časova, kada je u ime te tzv. tihe većine koja se deportuje autobusima iz cele Srbije na veliki događaj, a kojoj je dosta blokaderskog maltretiranje i šikaniranja, saopštio još jednom svečarski da je pobedio “obojenu revoluciju”, da će studenti koji hoće da uče moći da se vrate na fakultete, da će Srbija opet procvetati, samo da se uklone sa ulica državni neprijatelji, ti blokaderi koji njega koče i nerviraju.
Jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa, bila je poruka trodnevne manifestacije. Bez remetilačkog uplitanja u to usudno trojstvo parlamenta ili Vlade, Ustava i zakona. Mogli su ti divni ljudi, koji su dovučeni iz cele Srbije, da na štandovima predaju pisma za predsednika koji će ih lično čitati i na njih odgovarati, mogli su da ispune pristupnice za “Pokret za narod i državu”, toj novoj snazi koja će da očisti Srbiju od pokvarenjaštva i mešetarstava koje je bez znanja i mimo volje vođe uzelo maha i u Srpskoj naprednoj stranci.
Narod je trebalo da stekne utisak da se za nešto pita, da o nečemu odlučuje, da ga neko sluša, ako je već počeo da sumnja da to možda ne može na izborima koji su se šakom i kapom raspisivali poslednjih trinaest godina.
Sve su to na bini ispred Skupštine razgalili Baja Mali Knindža i Garavi sokak da se kako dolikuje proslavi pobeda predsednika nad “obojenom revolucijom”, teroristima koji su za to vreme bili na studenskom protestu u Novom Pazaru i vrteli pedale u pravcu Strazbura. “Ne damo Vučića!”, odjekivalo je tri dana na devet od prvih jedanaest televizijskih kanala na SBB-u, narodno veselje prekrilo je sve one kapuljaše i batinaše koji sa palicama i čekićima vrebaju negde u prikrajku da na mig predsednika počnu da lupaju glave onima koji nastave da osporavaju njegovu Srbiju.
POTPUNI FIJASKO
Posmatrano mimo filtera kontrolisanih medija, veliki, najveći skup ikada bio je potpuni fijakso. Uz sve izmuzavanje državnih resursa za statiranje u spektaklu, jedva je prikupljeno jedno 55.000 ljudi, aplauzi i pokliči bili su mlaki, centralnim beogradskim ulicama nije provejavalo nikakvo ushićenje za spasavanje Srbije već tuga nasušna izmrcvarenih ljudi. Trebalo je da ih Beograđani prigrle kao sapatnike, sestre i braću, da poređaju na njihovom putu ka toru, u koji je pretvoren prostor između Trga Nikole Pašića i Beogradske ulice duž Bulevara kralja Aleksandra, štandove sa osveženjem i okrepljenjem i poruče im: znamo, nije vam lako, morate, ali hajmo zajedno da se otresemo ovoga i počnemo da dišemo.
Kada je sve već bilo gotovo, DJ Žeks je do kasno u noć pred malobrojnom publikom sa neke gvozdene konstrukcije na Terazijama do iznemoglosti puštao “mala, mala grupa pedera” i ostale jugo hitove. Delovao je kao neko kome je mnogo dobro.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
