Tri pika srpske politike

Sve što je Ruzvelt trebalo da uradi 1932. da bi pobedio na predsedničkim izborima, to je da prstom pokazuje na Huvera. Ova floskula američkog dramskog pisca Roberta Šervuda teško da bi se mogla primeniti na tekuće predsedničke izbore u Srbiji. Ovde bi Ruzvelt morao da ima dvadeset ruku.

Pretendenata ove nedelje u toj trci sekundanata ima devetnaest, što verifikovanih, što najavljenih. Bliže smo godini 1990. kada ih je bilo 32, nego 2000. godini kada ih je bilo pet ili 2003. sa šest…

Trojica bivših predsedničkih finalista (Koštunica, Mićunović, Labus) nisu u trci, a favorita u ovoj trci je opet tri (Nikolić, Tadić, Maršićanin).

Kombinacije o dometima predsedničkih kandidata su postale masovna zanimacija – skoro kao sastavljanje fudbalske reprezentacije.

Nagađa se, na primer, da li će radikalu Nikoliću račun pokvariti socijalisti, čiji je funkcioner Ivica Dačić prošle nedelje predao kandidaturu.

Na socijalističke glasače pretenduje i Bane Ivković koji je predao kandidaturu uz podršku bivšeg predsednika SRJ Zorana Lilića. Ivković je u bloku Socijalistička narodna stranka – Narodni blok (general Nebojša Pavković) osvojio 27.596 glasova (0,72 odsto izašlih).

Lista Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević prošlog decembra je bila teška 291.341 glas ili 7,61 odsto izašlih na izbore.

Slobodana Miloševića u pozadini SPS-ove kandidature nema, socijalistički kandidat se nada da on neće dati podršku nijednom od protivnika, mada iz JUL-a nagoveštavaju (ili možda samo rade na tome da komšiji crkne krava) da će pokazati njegovo pismo o podršci radikalima.

Socijalisti i radikali su „išli u Kanosu“ u Strazbur, ali su njihovi mandati ipak verifikovani, kako je bilo i prošli put sa socijalistima.

Najavljuje kandidaturu i biznismen Bogoljub Karić, za koga se veruje da može imati podršku kosovskih Srba koji su do sada pretežno glasali za radikale, mada on izjavljuje da ne računa na glasove postojećih većih partija, već na neopredeljene birače.

Drugo pitanje je da li će Boris Tadić uspeti da sakupi najmanje jedan i po glas na jedan već overen sa liste Demokratske stranke na prethodnim izborima.

Njegove šanse unekoliko uvećava najava Nebojše Čovića da će pozvati svoje članstvo da podrži Tadića. Demokratska alternativa – Nebojša Čović osvojila je 84.463 glasa ili 2,20 odsto izašlih birača.

S druge strane, Tadićeve šanse kvare najave kandidatura članica bivše koalicije. Bivši ministar pravde Batić kaže da će istaći kandidaturu. Samostalna Srbija – dr Vladan Batić sakupila je prošli put 45.211 ili 1,18 odsto glasova.

I stranke nacionalnih manjina, Savez vojvođanskih Mađara i Sandžačka demokratska partija, najavile su da bi mogle imati vlastite predsedničke kandidate. Lista Zajedno za toleranciju – Čanak, Kasa, Ljajić imala je na parlamentarnim izborima 2003. godine 161.765 glasova, blizu cenzusa (4,22 odsto izašlih). Sandžačka demokratska partija već se nalazi u zbiru od 480.000 glasova koje je sakupila lista Demokratske stranke zajedno sa DC-om, GSS-om i SDU-om.

ČUVAR 5. OKTOBRA: Sociolog Dejan Vuk Stanković (Pres klub, 26. aprila) procenjuje da će Demokratska stranka i njen kandidat sebe pokušati da predstave kao ekskluzivnog čuvara i baštinika 5. oktobra, nastavljača reformi i približavanja Srbije Evropskoj uniji.

Taktičiki, predsednička bitka praktično nastavlja da se bije u sklopu političke polarizacije koja je, po analizi Slobodana Antonića, u poslednje tri godine išla linijom sukoba DS–DSS, DS – G17 plus, Koštunica–Đinđić–Labus, Živković–Dinkić–Jovanović i slično. Tzv. poražene snage iz SPS-a i SRS-a, nakon što je protutnjala postpetooktobarska lavina, doduše, ostajale su na margini, ali i u zavetrini političkih oluja, uz tek sporadične prozivke, pretnje lustracijom i slično. Deo socijalista (Ivkovićev) pružao je podršku bivšoj, a deo (Vučelić–Dačićev) pruža sadašnjoj vladajućoj koaliciji.

Kad se kaže A sledi B – po formiranju Koštuničine manjinske vlade usledila je demontaža prethodnog aparata skoro sasvim precizno po koalicionom sporazumu DSS-a, G17 plus i SPO–NS-a iz januara – 25. januara s mesta guverenera NBS-a smenjena je Kori Udovički, čiji je izbor Skupština proglasila nepostojećim, ukinut je Vladin Biro za komunikacije na čiju je kritiku DSS bio koncentrisan u prethodnom periodu, a zatim, u aprilu, izmenama seta sudskih zakona i prenošenjem nadležnosti sa vlade i skupštinskih odbora na Visoki savet pravosuđa došlo je na red i razrešenje predsednice Vrhovnog suda Sonje Brkić, koja je postavljena na to mesto tokom vanrednog stanja 2003.

Te poteze pratile su reakcije krugova koji su sačinjavali bivšu vladu i lista Demokratske stranke u parlamentu se suprotstavljala i smeni guvernera i promeni pravosudnih zakona, u sklopu energične ofanzive članova bivše vlade (oko reforme školstva, sudstva, itd.). Međutim, iz nekih razloga u ovom poslednjem parlamentarnom demaršu učestvovalo je dvadesetak od ukupno 35 poslanika ove grupacije.

Takve okolnosti su zapravo izdiktirale agendu predsedničkog kandidata Borisa Tadića – DS je opozicion prema vladi koju ne smatra reformskom, njegova retorika je fokusirana na odbranu reforme, zalaganje za saradnju s Haškim sudom i u okviru toga ukazivanje na to da će vlada odvesti u izolaciju, upozorenja da se na vlast u Srbiji vraća Slobodan Milošević i dramatizacija događaja vezanih za suđenje ubicama premijera Đinđića.

U tom suđenju izgleda da obe strane traže jake sibmoličke signale – jedna strana u pojavi „crvenih beretki“ u sudnici vidi kao pritisak na svedoke, druga u rupama u istrazi, nerazjašnjenom ponašanju pripadnika vlasti i neutvrđivanju njihove odgovornosti, itd.

I PRERANO I PREKASNO: Sve u svemu, Boris Tadić možda nastavlja tamo gde je stala kampanja na parlamentarnim izborima iz decembra 2003. Za njega je kampanja došla i na vreme i prerano. Na vreme, zato što posle relativnog izbornog uspeha DS-a – u svakom slučaju većeg od očekivanog – i pobede na partijskim izborima u Demokratskoj stranci, njegove pristalice nosi optimizam. Prerano zato što je vlada u kojoj je Demokratska stranka bila okosnica pala i što protivnici njihovu aktivnost prikazuju kao žal za izgubljenom vlašću.

Kritičari Koštuničine vlade iz DS-a koncentrisali su se na imenovanja u kojima su mogli da nađu ideološku mrlju u biografijama („julovac“, „socijalista“), a manje na suštinsku slabost pojedinih vladinih kadrovskih rešenja. Naravno, Tadićeva grupacija u tome vidi šansu za uticaj, pre svega na biračko telo G17 plus. Slučaj iz Kuršumlije gde se grupa DSS-ovaca pobunila protiv politike stranke i dala podršku Tadiću ohrabruje ih da ni DSS nije imun od takvog pritiska, mada iz DSS-a tvrde da je to reakcija nekoga koga su oni isključili iz stranke početkom aprila.

Tadićev problem je drugačiji nego što je bio Labusov i Mićunovićev kada su zastupali tu grupaciju. Ta vlada je tada bila vlast, a uz vlast uvek ide izvestan broj glasova lojalnosti, dok sada iz njenih redova nastaju nove nevladine organizacije. To što deo tih ličnosti nije više vlast, može značiti i da oni više nisu onaj gromobran za bes sirotinje, već da možda mogu računati sa pozitivnim resentimanom. Tadićev problem je u tome što je deo njih opterećen svežim hipotekama, i izborno nekoristan – a glasan.

Strateški problem te grupacije je možda ipak u tome što ona nije imala vremena da redefiniše svoju socio-ekonomsku poziciju. Neki od sociologa videli su šansu ove grupacije u pomeranju ulevo, u polje u kome sada demagoški dominiraju radikali, a pokušavaju da se vrate socijalisti.

Gluvoća za socijalnu problematiku je eho šire rasprostranjene slabosti srpske političke scene. Sociolog s Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić (Pres klub Medija centra, 26. aprila) kaže da se među kandidatima ne vide jasno profilisani političari koji predstavljaju interese određenih društvenih grupa (radništva, srednjeg sloja itd.). Vuletić naglašava da je u aktuelnoj situaciji posebno teško da predsednički kandidati definišu politiku prema socijalno nižim slojevima stanovništva. Ozbiljni političari na tom socijalnom terenu realno malo šta mogu da ponude, Srpska radikalna stranka na tom polju prednjači u socijalnoj demagogiji, dok je primetno da i Socijalistička partija Srbije pokušava da se fokusira na taj teren u nameri da povrati nekadašnji uticaj.

I Dejan Vuk Stanković iz časopisa „Nova srpska politička misao“ konstatuje da su socijalno-ekonomske teme ubedljivo na prvom mestu po značaju za građane Srbije, ali on upozorava i na to da naglašeno prisustvo „opštih tema“, kao što su ustav, političke institucije ili Kosovo, pokazuje da ove fundamentalne oblasti nisu apsolvirane.

RETORIKA I GLASANjE: Kod kandidata vladajuće koalicije Dragana Maršićanina postoji problem konsolidacije potencijalne podrške pristalica koalicionih partnera. Dva potencijalna predsednička kandidata, Velimir Ilić iz NS-a i Slobodan Vuksanović iz NDS-a, povukli su se čim je određen vladin kandidat, ali je pitanje da li Maršićanin kao kandidat iz drugog plana može mobilisati podršku pristalica koalicije koja propagandno i doktrinarno nije usaglašena.

Kako je to zapazio Boško Mijatović u „Prizmi“, Koštunica je tokom formiranja manjinske vlade energično i prilično vešto igrao na sve slabosti, želje i bojazni tadašnjih političkih aktera – tu su i strah od novih izbora, i vlastoljublje, i bojazan od jačanja radikala, i lični i partijski animoziteti, i snaga njegove centralne političke pozicije, i pocepanost DS-a, i samoljublje pojedinaca…

Vladini protivnici sada pokušavaju da kapitalizuju činjenicu da su SPO i G17 plus do sada bili verbalno distancirani od podrške koju toj manjinskoj vladi daju socijalisti. Ove partije su, međutim, bez reči prihvatile podršku socijalista pri glasanju za novog ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića i za novog ministra vojnog Prvoslava Davinića. Koliko uticaja to može imati na birače, videće se. Za sada neke sondaže ukazuju na kolebanje glasača G17 plus, ali ti signali su preuranjeni pošto su sakupljeni pre nego što je vladajuća koalicija istakla predsedničkog kandidata.

Posle „slobodnog glasanja“ u Skupštini Srbije o amandmanima o akcizama kojima je izmenjen vladin predlog, a – što je važno – i posle glasanja o novim ministrima državne zajednice, Ivica Dačić je poručio da partije kojima ne odgovara podrška socijalista to treba da kažu i da sledstveno tome raspišu nove parlamentarne izbore. Članice vladajuće koalicije parlamentarne izbore neće, o čemu govori i Labusova prošlonedeljna izjava da su nesporazumi prevaziđeni.

BUDžETSKA: G17 plus se inače kolebao između Dinkićeve najave da predstoje pregovori s Demokratskom strankom o ulasku u većinsku vladu i Labusove izjave da državni razlozi govore da Boris Tadić ne može biti ministar vojni zato što ne može da sarađuje sa srpskom vladom.

„Posle Vašingtona“, G17 plus dolazi u malo drugačiju psihološko-političku situaciju. Prvo, zato što su kritičari vlade pre završetka tih razgovora, a posle američkog senatskog „31. marta“, praktično bili otpisali mogućnost da taj sporazum može biti potpisan, a sporazum je ipak potpisan.

Po preliminarnom sporazumu sa Međunarodnim monetarnim fondom, bord ove institucije trebalo bi da u junu ove godine odobri Srbiji dve nove tranše kredita u visini od 140 miliona dolara. To podrazumeva obavezu da ovogodišnji deficit budžeta Srbije bude oko 30, a ne 45 milijardi dinara, kako je projektovano. Dinkić izjavljuje da je problem manji nego što izgleda pošto su poreski prihodi države već veći od očekivanih. Neki ekonomisti pretpostavljaju da bi vlada radi ispunjenja ove obaveze ipak morala ili da smanji neke fondove ili da poveća potrošnju.

U svakom slučaju, reč vašingtonskih pregovarača će biti važna u narednim „kresanjima“, štednji i prilagođavanju vladine politike. To bi moglo da znači da će oni možda pored budžetske discipline tražiti i disciplinovanje vladajuće koalicije. Treće, s ugovorom u džepu, oni će verovatno aktivnije osporavati pretenzije članova bivše vlade na „ekskluzivnu licencu reformatora“.

USTAV: Dejan Vuk Stanković procenjuje da će se kandidat vlade fokusirati upravo na teme koje zahtevaju konsenzus relevantnih činilaca, kao što je ustav, dok će radikali verovatno probati da poistovete Maršićanina i Tadića, a sebe i svog kandidata će predstavljati kao ekskluzivnog interpretatora nacionalnih interesa i želja naroda.

Ideja o formiranju koncentracione vlade bila je povezana s naglašavanjem potrebe da se donese novi ustav. Koštunica je tražio da parlamentarne stranke postignu širok konsenzus radi hitnog donošenja ustava i da se radi toga prevaziđe ideološki jaz među ključnim akterima. Ukinute su odredbe usvojene tokom vanrednog stanja 2003. o vanustavnoj promeni ustava i pokrenuta je procedura za njegovu promenu. Predrag Marković iz G17 plus kao predsednik Skupštine počeo je i ličnim nastupima da promoviše ustavotvorni posao. Onda je ta stvar počela da škripi, pošto su radikali zategli tražeći da se najpre donese vladina platforma o Kosovu. Skupštinska sednica o tom pitanju očekuje se ove nedelje. Kako izgleda, radikali se ljute i zbog pitanja koliko ko predstavnika ima u ustavnom pododboru.

Radikali se žale na medijsku satanizaciju i najavljuju da će predsedničku kampanju voditi vaninstitucionalnim sredstvima. To govori da oni možda procenjuju da bi donošenje ustava bilo preveliki poen za vladajuću koaliciju i da će nastojati da to onemoguće. Na terenu, inače, dolazi do sporadičnih incidenata – aktivisti DS-a se žale da ih tuku radikali. Radikali se na to žale da DS koristi jezik mržnje protiv njih tako što na falsifikovanim plakatima s bojama radikalne stranke stavljaju slogane „S Tomom Nikolićem radikalno bolje uz puške i zolje“, „Nikolić Toma za Srbiju koma“ i „Radikalno kolje“. Radikalizacija opšte atmosfere odgovaraće Nikoliću i Tadiću, a pacifikacija Maršićaninu, ali je pitanje da li vladajuća koalicija ima snage da atmosferu pacifikuje.

Da li će, dakle, predsedničku trku obeležiti tzv. državna pitanja ili nezadovoljstvo siromaštvom? Predsednička ovlašćenja, naravno, ne tiču se ovog drugog pitanja, ali dosadašnja praksa pokazuje da je pobeda na predsedničkim izborima određivala i rezultat parlamentarnih izbora i generalni pravac politike. Uz to, ne treba zaboraviti da je ovo godina lokalnih izbora koji partijama daju velike šanse za nagrađivanje svojih aktivista. Očigledno je da mnogi ulaze u predsedničku trku kao u predvorje kampanje za lokalne izbore.

Vuletić uočava da predstojeći predsednički izbori već sada pokazuju da se u Srbiji politička elita još konstituiše. On pretpostavlja da će izbori na kraju možda ipak pomoći da se unekoliko izbistri politička scena. Ali i upozorava da ovdašnjom političkom scenom dominiraju provincijalne ličnosti, a da su predsednički kandidati bez harizme. Deficit harizmatske komponente znači da će polje delovanja ispuniti njihove partije, marketinške agencije i mediji.

U ovoj zemlji inače ima dosta marketinga, ali nema brenda ni kvalitetnog proizvoda.