Tri ne – znanje, jezik i podsticaj

Konkurentna naučna zajednica u međunarodnim okvirima jeste ona čiji članovi redovno objavljuju svoje knjige za strane izdavače, tekstove u međunarodno priznatim akademskim časopisima (časopisi sa tzv. SSCI liste, a, posebno, u vrhu te liste) i učestvuju na prestižnim međunarodnim konferencijama. Naši društvenjaci po ovim pitanjima pokazuju, u srednjem, mršave rezultate. Za to postoje bar tri razloga. Jedan manji deo akademske zajednice ne zna nijedan strani jezik, pa shodno tome ne može uopšte da čita (a kamoli piše za) međunarodne časopise, osim one u neposrednom okruženju. Veći deo istraživača i profesora univerziteta, međutim, ima samo pasivno znanje stranog jezika. To znači da može da čita stranu naučnu literaturu, ali da ne može da piše na stranom jeziku, niti da ga tečno govori. Pošto je za objavljivanje na stranom jeziku neophodno aktivno znanje jezika, broj domaćih društvenih naučnika koji je onesposobljen za objavljivanje u međunarodnim časopisima penje se, po našoj slobodnoj proceni, na više od 70 odsto ukupnog istraživačkog i profesorskog kadra u Srbiji.

Drugi važan razlog je to da naši istraživači u oblasti društvenih nauka mnogo ređe od istraživača u oblasti prirodnih nauka doktoriraju na vrhunskim svetskim univerzitetskim centrima. Kao rezultat toga, njihova znanja često ne dosežu ono što bi se moglo nazvati vrhuncima naučne misli u datom trenutku, jer im, sa jedne strane, često nedostaje metodološka priprema za istraživanja, kao i informacije o tome koja su istraživanja sada u svetu posebno važna. Tome možemo dodati i to da se vrlo malo izdvaja za organizaciju naučnih seminara, sa retkim izuzecima (u poslednje vreme, na primer, Narodna banka Srbije pokrenula je veoma uglednu seriju istraživačkih seminara iz oblasti ekonomije na kojima drže predavanja vodeći svetski ekonomisti, jedinu takvog kvaliteta u regionu).

SISTEM: Međutim, postoji jedan još važniji, sistemski razlog koji odvraća domaće društvene naučnike i istraživače da objavljuju u međunarodnim časopisima ili nude svoje knjige stranim izdavačima. Sistem podsticaja koji naučnike nagrađuje za objavljene radove je, iako kvalitativno dobro zamišljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstiče da (komparativno većom nagradom) pišete na stranom jeziku i nudite svoje tekstove za objavljivanje u stranim časopisima, sistem vas podstiče da pišete na srpskom i šaljete tekstove u domaće i regionalne akademske časopise.

Na osnovu Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja, i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživanja iz 2008. godine, ako objavite rad u vrhunskom međunarodnom časopisu, dobijate osam poena; ako objavite rad u domaćem vrhunskom časopisu, dobijate tek duplo manje. Slična situacija je i sa knjigama: za monografiju međunarodnog značaja dobijate deset poena; za monografiju na srpskom kod domaćeg izdavača pet. Dakle, dovoljno je da napišete dva teksta na srpskom (ili dve knjige), i dobili ste isti broj poena kao neko ko je uspeo da objavi za vrhunski međunarodni časopis ili renomiranu svetsku izdavačku kuću. (Za neupućene: poeni, bez obzira na to da li su dobijeni za knjigu, tekst ili konferenciju, bitni su za istraživače i profesore univerziteta, jer od njihovog zbira zavisi da li istraživač može da pređe u više zvanje ili bude bolje rangiran na istraživačkom projektu koga finansira ministarstvo.)

Međutim, objaviti tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu nije samo duplo, već višestruko teže jer, osim efekta veće konkurencije, validnost istraživačkog rada evaluiraju eminentni međunarodni stručnjaci iz oblasti o kojoj pišete. U takvim okolnostima ne možete nikoga da prevarite pišući o stvarima o kojima malo znate (česta pojava kod dela naših istraživača i univerzitetskih profesora koji objavljuju u domaćim časopisima). Za razliku od toga, u značajnom broju domaćih časopisa uopšte nema tzv. slepe recenzije, ili je ona uglavnom formalne prirode. Mnogi domaći naučni časopisi objavljuju sve što im se preda za objavljivanje, bez ikakvog filtera.

U nekim oblastima društvenih nauka, kao što je ekonomija, objavljivanje i samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestižnijih svetskih časopisa dovoljno je da vam izgradi solidnu međunarodnu reputaciju kao istraživača, dok je objavljivanje tri-četiri takva rada u toku akademske karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat stručnjak. Za jedan takav rad istraživaču nekada nije dovoljno ni pet-šest godina mukotrpnog rada. Kod nas, međutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata, niti vrednovana.

KONFERENCIJE: Pervertirani sistem nagrađivanja se još jasnije vidi kada se uporedi sistem nagrađivanja za učešće na međunarodnim i domaćim konferencijama. Ako učestvujete na prvoj dobićete tri poena; ako učestvujete na drugoj, dobićete dva poena. Zašto bi se domaći istraživači trudili da konkurišu za učešće na međunarodnim konferencijama, ako im učešće na dve domaće konferencije (koje često organizuju njihovi prijatelji) omogući veći broj poena od učešća na međunarodnoj konferenciji? Razume se, učestvovati na međunarodnoj konferenciji je daleko teže nego na domaćoj iz istih razloga kao i objavljivanje u stranim časopisima: konkurencija za učešće na međunarodnim konferencijama je veća, pa je na njima višestruko (a ne samo za trećinu) teže biti primljen nego na domaćim okruglim stolovima (koji se često ministarstvu prijavljuju kao konferencije). Takođe, pravi se mala ili nikakva razlika u vrednovanju različitih međunarodnih konferencija. Konferencija sasvim lokalnog značaja u nekom od gradova bivše SFRJ može da donese isti broj poena kao i učešće na konferenciji svetskog formata (recimo, American Economic Association Meeting, koji se održava jednom godišnje, i na kome učestvuju samo najeminentniji ekonomisti današnjice).

Posle ovih uvida, može se zaključiti sledeće: sistem podsticaja za istraživački rad ne pruža motivaciju istraživačima i profesorima da objavljuju u vrhunskim međunarodnim časopisima i učestvuju na vrhunskim međunarodnim konferencijama. Umesto toga, on nagrađuje zatvorenost u domaći (ili, u najboljem slučaju, bivše SFRJ) akademski prostor, podstičući na objavljivanje u domaćim časopisima i učešće na domaćim okruglim stolovima.

Činjenica da domaći društvenjaci retko objavljuju u inostranstvu i malo ostvaruju kontakte sa stranim društvenjacima ima reperkusije na ostale aspekte istraživanja u društvenim naukama. Prvo, najveći broj domaćih istraživačkih radova je deskriptivnog karaktera. Politikološka, ekonomska i pravna literatura se uglavnom svodi na prepričavanje. Domaći tekstovi i knjige pucaju od fraza i citata velikana iz istorije ekonomske, političke ili filozofske misli. Iza toga, međutim, često stoji teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim konceptima koje su razvili velikani društvene misli objasni stvarnost u kojoj se nalazimo. Pod teorijskim istraživanjem, kako studenti tako i mnogi njihovi profesori i istraživači, često podrazumevaju prepričavanje nečije tuđe teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logičke strukture, a ne pokušaj da se formalno-logički utemelji neka nova teorijska postavka koja objašnjava neki problem sa kojim se suočavamo. Odsustvom baza podataka (kao i, često, odsustvom znanja statistike i ekonometrije) pravda se mali broj kvalitetnim empirijskih radova. Stoga, često, domaći istraživački radovi zapravo ništa ne istražuju, već prepričavaju već poznato. Takvi bi radovi, čak i kada bi bili prevedeni na savršeni strani jezik, teško ušli u uži izbor za objavljivanje i u manje prestižnim časopisima. Nasuprot ovakvim radovima, istraživanja koja se mogu objaviti u vodećim međunarodnim časopisima su dominantno fokusirana na teme od velikog značaja, i imaju za cilj da objasne sa raznih strana neki važan fenomen. Veća izloženost međunarodnoj konkurenciji (koja bi bila posledica većih nagrada za objavljivanje u stranim časopisima) podstakla bi narednu generaciju istraživača da više objašnjava svet u kome se nalazi, a da deskripcija bude u funkciji naučnog objašnjenja.

NASTAVA: Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači. Na mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći profesori koji i dalje recikliraju svoje udžbenike od pre 30 godina i malo rade na sopstvenom usavršavanju. Naime, opšte je raširena praksa da najveći deo redovnih profesora prestane da prati savremenu literaturu i piše radove. (Podaci o produktivnosti domaćih istraživača i profesora nisu tajna. Sve je dostupno na http://www.vbs.rs/cobiss/). Razlog tome nije lenjost, već činjenica da prosečnog profesora fakulteta, kada dosegne status redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne radove, pa ni da piše nove udžbenike ili monografije. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju nešto da objavljuju da bi prešli u viši status. Redovni profesor može do penzije da čita novine. Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode fakultetima, studijskim programima i skoro svim kursevima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova koji završavaju doktorate sa skromnim znanjem nakon čega im ne preostaje ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje makar jednog stranog jezika).

Iz naše analize proizilazi zaključak koji je važan za preporuke koje slede na kraju teksta. Istraživači i profesori su ljudi kao i svi ostali. Osim retkih izuzetaka koji postoje svuda, da bi naučni radnici nešto radili, potrebno je da za to postoji odgovarajući podsticaj. Kako smo pokazali, sistem nagrada ne podstiče domaće društvenjake da budu međunarodno konkurentniji. Gledište po kome su istraživači i profesori univerziteta nad-ljudi koji će sami znati da odrede koliko je potrebno da rade da bi proizveli teorijska dela od kojih nam svim zastaje dah naivno je. Razume se, nije reč ni o kakvoj naivnosti: sistem pravila su napravili ljudi koji žele da se postojeći sistem podsticaja održi. To su (uglavnom) istraživači i redovni profesori univerziteta koji loše vladaju stranim jezikom, ne objavljuju za strane izdavačke kuće i časopise, retko posećuju međunarodne konferencije, a na predavanjima studentima pričaju o naučnim teorijama koje su bile aktuelne kada su oni birani u asistente.

PREDLOG REŠENJA: Predlažemo nekoliko rešenja koja će omogućiti veću međunarodnu konkurentnost domaćih istraživača.

Potrebno je izvršiti reviziju pondera za knjige objavljene za renomirane međunarodne izdavačke kuće, tekstove objavljene u najprestižnijim međunarodnim časopisima, i učešće na prestižnim međunarodnim konferencijama u odnosu na domaće ekvivalente: umesto da tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu i učešće na vrhunskoj međunarodnoj konferenciji vredi duplo više od teksta u domaćem časopisu i učešća na domaćoj konferenciji, potrebno je da vredi najmanje pet-sedam puta više. Alternativno, prilikom promocije u više zvanje trebalo bi omogućiti da objavljivanje makar samo jednog rada u vrhunskom časopisu bude dovoljno za unapređenje u više zvanje, bez dodatnog čekanja. Na taj način, oni koji to žele, imali bi podsticaj da pored domaće izgrade i međunarodnu naučnu reputaciju.

Potrebno je izvršiti reviziju pondera koji se dodeljuju domaćim časopisima. Nelogično je da domaći časopis koji nema „slepe“ recenzente i nema međunarodnu redakciju bude na listi „časopisa od međunarodnog značaja verifikovanih posebnom odlukom ministarstva“ (kategorija M24), koji nosi četiri poena za objavljeni tekst, ako najveći broj tekstova koji se u njemu objavljuje ne zavređuje da se objavi ni u drugorazrednom međunarodnom časopisu. Time bi se izdvojili istinski kvalitetni domaći časopisi od onih manje kvalitetnih.

Razume se, da bi preporuka (2) bila moguća, Matični odbor za društvene i humanističke nauke treba da bude sastavljen od domaćih istraživača sa međunarodnom reputacijom, tj. od ljudi koji imaju dokazanu sposobnost da objavljuju radove u vrhunskim međunarodnim časopisima za odgovarajuću naučnu oblast.

U cilju podsticanja istraživačkog rada na univerzitetu, profesori koji aktivno publikuju u prestižnim stranim časopisima trebalo bi da, bez smanjenja plate, imaju znatno manje predavačkih obaveza. Sa druge strane, profesori, uključujući tu i redovne profesore, koji ne objavljuju u prestižnim časopisima treba da imaju povećani broj časova uz istu platu. Time bi se stimulisao istraživački rad na fakultetima (ovakva praksa daje izvanredne rezultate u Španiji).

Treba ukinuti izbor na predmet, i umesto toga uvesti konzistentno izbor na određenu širu naučnu oblasti. Važno je da periodički svi profesori predaju sasvim nove predmete, jer tako šire svoje horizonte. Izbor na predmet je anahronizam prisutan, koliko je nama poznato, manje-više još samo u zemljama bivše Jugoslavije. Treba razbiti svaku vrstu predavačkih monopola u okviru fakulteta, sa ciljem dramatičnog poboljšanja kvaliteta predavanja, veće veze sa praksom i boljom naučnom osnovanošću kurseva.

Fakulteti i naučnoistraživački instituti treba da širom otvore vrata kvalitetnim ljudima koji aktivno rade istraživanja, a posebno onima koji su doktorirali na prestižnim stranim univerzitetima i žele da se vrate u Srbiju. U tom smislu potrebno je hitno ukinuti procedure nostrifikacije koja predstavlja jedan arhaičan, davno prevaziđen oblik održavanja domaćeg monopola u obrazovanju. Takođe, država bi mogla da stvori fondove za povratak naučnika iz inostranstva tako što bi, recimo, plaćala njihov rad direktno prve tri godine, tokom kojih bi oni mogli da nađu zaposlenje na odgovarajućim naučnoobrazovnim ustanovama (slična procedura, sa uspehom, se primenjuje u Španiji). Time bi se smanjio otpor domaćih obrazovnih institucija (što je inače veliki problem) prema potencijalnim povratnicima.

Svaka institucija, i svaki pojedinačni profesor treba da ima javno dostupne CV-jeve u elektronskoj formi sa spiskovima svih svojih publikacija. Upoređivanje publikacija svih profesora i institucija, njihova javna dostupnost, stvaraće postepeno pritisak na one manje produktivne kolege i institucije da povećaju svoju istraživačku produktivnost.

Država mora da obezbedi znatno bolji pristup elektronskim bazama podataka, kao i sredstvima za putovanja na prestižne međunarodne konferencije za društvenjake. To je, za poboljšanje naučne klime u Srbiji, mnogo važnije nego, recimo, izgradnja stanova za naučnike koji treba da se vrate iz inostranstva.

Rektorat BU foto: a. anđić