Tri kutije i sedamnaest čaura

Po svemu sudeći, misteriozni grob Dragoslava Draže Mihailovića nije pronađen na lokaciji na Adi Ciganliji u Beogradu, koja je letos spektakularno najavljena kao verovatno mesto njegove likvidacije. Tako je još jednom osujećena medijska histerija oko potrage za posmrtnim ostacima generala koji je pre 65 godina osuđen na smrt zbog izdaje, likvidiran i zakopan na tajnoj lokaciji.

Na lokaciji iza severnog zida nekadašnjeg zatvora na Adi, naime, pronađene su samo tri kutije pokretnog arheološkog materijala. To su raznovrsni metalni ostaci, kvake, brave, dugmad, životinjski ostaci, zatim keramičke posude i drugi materijal iz perioda dok je na tom mestu radio zatvor, ali i puno materijala iz epohe znatno mlađe od suđenja četničkom generalu, poput poklopca paštete „Gavrilović“. Uglavnom tragovi neke potonje, bolje prošlosti. Ostataka kontroverznog četničkog vođe, međutim, nema.

Po nalogu Višeg suda u Beogradu, tim stručnjaka na terenu koji je predvodila Marija Đurić iz Laboratorije za antropologiju Medicinskog fakulteta pokušao je da na Adi izvrši ekshumaciju na mestu koje su prethodno označile dve državne komisije koje već duže vreme tragaju za Mihailovićevim grobom. Polazeći od označene lokacije, eksperti su tokom prethodnog meseca primenili sve moguće metode struke, otvorili tri sonde i jedan rov, koristili i georadar da rekognosciraju teren, a potom prosejali svu iskopanu zemlju. Međutim, kako za „Vreme“ objašnjava doktorka Đurić, „nisu otkrili ništa što bi se moglo dovesti u vezu sa kontekstom groba Draže Mihailovića“.

ZATVOR NA ADI: General Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, streljan je 17. jula 1946. godine. Tome je prethodio kraj Drugog svetskog rata, u kome je izuzetno masovan Narodnooslobodilački pokret oslobodio Jugoslaviju od nacista. Prethodno je, u građanskom ratu, NOP okupljen oko Komunističke partije razbio glavninu četničkih snaga i njihove saveznike Italijane na Neretvi. Četnici su bez saveznika dočekali početak oslobođenja zemlje, tako da ih je 12. septembra 1944. i kralj Petar II pozvao da se priključe NOP-u, što je uzeto kao datum od kada se istražuju tajne grobnice.

Nakon oslobođenja zemlje, poraženi general, napušten od svih prijatelja, sa poslednjim sledbenicima se više od godinu dana skrivao po brdima. OZNA ga je uhapsila 13. marta 1946. u akciji o kojoj danas postoje suprotstavljena mišljenja. U julu iste godine je izveden pred sud koji je doneo odluku da zbog kolaboracije sa fašistima bude streljan. Bio je zatočen u zatvoru u Đušinoj ulici, ali mesto njegove likvidacije je ostalo tajna, a zapisnik o streljanju ni danas nije dostupan javnosti.

No, neke lokacije su odavno već bile sumnjive. Prateći talas rehabilitacija, mediji su poslednjih godina donosili raznovrsne verzije o mestu pogubljenja generala Mihailovića, a dve najčešće pominjane lokacije su Lisičji potok i zatvor na Adi. U to vreme je, naime, na Adi Ciganliji postojao zatvor u kome su smešteni brojni uhapšeni četnici, a u kome su inače, ironijom istorijskih obrta, pre rata bili zatočeni komunisti. Zatvor je bio ograđen četiri metra visokom ogradom koja se, duga 70 i široka 45 metara, protezala u pravcu sever-jug u odnosu na zatvorsku zgradu. Ograda je imala veliku kapiju nadsvođenu kamenim pločama sa jednostavnom bordurom.

Zatvor je postojao do pedesetih godina, kada je srušen i svi tragovi su ostali pod zemljom. No, deset godina kasnije, tragovi su dodatno raskopani i razmešteni. Odlukom vlasti, Ada je počela da se pretvara u izletište Beograda i pokrenute su radne akcije koje su sasvim izmenile izgled terena. Ostrvo je spojeno sa kopnom, teren je poravnat nasipanjem šuta, a u zemlju je postavljena infrastruktura poput strujnih i vodovodnih cevi.

PROBNI ROV: I onda, dve godine nakon što ju je Vlada Srbije osnovala, Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. približila se zaključku da se mesto pogubljenja generala Mihailovića nalazi na Adi (videti okvir). „Ova tema je trebalo da se istražuje pre dvadeset godina“, kaže za „Vreme“ kaže dr Srđan Cvetković iz ove komisije. On objašnjava da je Komisija na osnovu mapa zatvora i odvojenih svedočenja nekoliko svedoka koji su bili zatočeni u zatvoru na Adi, a koje je saslušalo tužilaštvo, zaključila da je general Mihailović nakon suđenja doveden u ovaj zatvor gde je streljan nekoliko metara iza severnog zida velike zatvorske ograde.

Komisija je, tokom prethodnog leta, zajedno sa volonterima, gotovo u živom televizijskom prenosu napravila takozvani „probni rov“, pokušavajući da u tlu na Adi nađe Dražine kosti. Njihovo probno iskopavanje se završilo istog dana nalaženjem kostiju, za koje se, međutim, naknadnom analizom u Laboratoriji za antropologiju ispostavilo da su životinjskog porekla.

Posle ovog pokušaja koji se, mora se priznati, pretvorio u medijski cirkus, Viši sud u Beogradu je zadužio Institut za sudsku medicinu kako bi se teren ispitao na najstručniji mogući način. Direktor Instituta Slobodan Nikolić je oformio multidisciplinarni tim veštaka koji će pod rukovodstvom Marije Đurić obaviti posao na terenu, a u koji su ušli antropolog, arheolog, sudski lekar, stručnjak za DNK i balističar. Kad je reč o klasičnim ekshumacijama koje prate istraživanje savremenih zločina, takvi timovi se obično ne formiraju, već policija dostavi dokazni materijal Institutu. No, ovakva praska je već bila primenjena u iskopavanju grobnice na Batajnici.

ARHEOLOŠKE SONDE: Kupališna sezona na Adi je bila u punom jeku, a ekspertski tim za ekshumaciju je po nalogu istražnog sudije 8. avgusta započeo iskopavanje. Lokacija na kojoj je pre 65 godina bio zatvor, danas se nalazi nedaleko od zemljouza kojim je šezdesetih godina Ada spojena sa kopnom i gde svakodnevno hiljade Beograđana prolazi idući ka kupalištu. Neposredno iza nje je kružni tok, a iznad šumarka se jasno vidi metalni pilon novog mosta preko Ade.

Policija je obezbedila područje već nakon „probe“ koju je izvela Komisija, označivši ga trakama kao mesto zločina. Ograđeno područje zauzima veliku površinu oko pretpostavljenog položaja severnog zida, sučelice nekadašnje zgrade zatvora. Iza traka za stolom sede policajac i policajka koji čuvaju iskop. No, unutar ograđenog dela atmosfera više podseća na arheološku sondu nego na mesto zločina.

U blizini iskopanih jama je složena svakojaka oprema, metle i druge arheološke alatke, georadar koji liči na ručnu kosilicu za travu, sto sa računarima, veliko sito odloženo na zemlji, a pored se nalazi i velika gomila zemlje koja je u potpunosti prosejana u potrazi za tragovima. Prostor na kome je kopano je markiran i podeljen u jasno označene kvadrate. No, uz tri sonde koje su arheolozi iskopali i dalje se bore ideološka obeležja – na godišnjicu streljanja generala Mihailovića, SPO je neposredno uz iskop postavio krstaču i vence, a samo nekoliko metara dalje nalazi se i spomenik komunistima koji su pre Drugog svetskog rata ovde bili zatočeni.

FORENZIČKA ISTRAGA: Međutim, tragova Draže Mihailovića nema. Nakon mesec dana, ekspertski tim je sproveo detaljno istraživanje koje je pokazalo da na mestu iza severnog zida zatvora ne postoji jama koju su spominjali svedoci. Pored raznog materijala, otkriveno je da je teren naknadno preuređivan, ali da sama jama sa Mihailovićevim posmrtnim ostacima na tom konkretnom mestu ni pre toga nije mogla postojati.

„Svako naknadno kopanje ostavlja trag“, kaže profesor Marija Đurić dodajući da bi u slučaju da je postojala prethodna jama, oni bez ikakve sumnje „otkrili njen trag“. No, to se nije dogodilo. To ne isključuje mogućnost da se sve desilo negde drugde na Adi, ali eliminiše sumnju da je četnički vođa likvidiran i pokopan baš ovde, a potom odnet dalje, na neku drugu lokaciju.

„Mi smo došli da obavimo ekshumaciju“, kaže za „Vreme“ arheolog Andrej Starović, kustos Narodnog Muzeja koji je bio glavni arheolog u ovom slučaju. „Međutim, umesto ekshumacije, to se pretvorilo u pravu forenzičku potragu“, kaže Starović objašnjavajući da se pod ekshumacijom obično podrazumeva samo vađenje tela uz poštovanje svih pravnih i forenzičnih normi, ali, ne i potragu za nepoznatim grobom.

ZDRAVICA: Jedan od problema sa kojima se ekspertni tim suočio jeste što je Uprava Ade Ciganlije još 1999. godine izgubila svu dokumentaciju i mape koje bi razjasnile gde se pod zemljom nalaze vodovne cevi, gde su smeštene geodetske „nulte tačke“, kakav je raspored sadašnjih zgrada i šta je kada kopano. Olakšavajuća okolnost je bila primena georadara firme Monting koji je omogućio da se, u tom terenu punom depresija, otkriju prave veštačke jame, nastale ljudskim delovanjem.

No, prvi korak koji su arheolozi napravili bio je da otkriju mesto severnog zida i nađu referentnu tačku na uglu severnog i zapadnog zida ograde zatvora. Da bi to uradili, raskopali su teren na nekoliko mesta, odredili pravac oba zida i našli delove temelja ograde, a potom ih ukrstili. Tu su potom otkrili ugao dva zida ograde, u odnosu na koji su svedoci rekli da se nekoliko metara dalje nalazila jama.

Kako Starović objašnjava, teren iza severnog zida se blago spušta, a zemljište iza ograde zatvora je les, koji se tokom kišnog perioda pretvara u dubok kal. Tako je uz sam temelj zida pronađen drenažni kanal, a zatim i pločnik od cigala koji je išao neposredno uza zid.

U vertikalnom profilu sve tri sonde vide se sve naknadne intervencije kao što je nasipanje šuta materijalom koji je znatno savremeniji. U taj materijal spadaju i životinjske kosti koje je otkrila Komisija, a koje su donete ko zna odakle. No, nađen je i šut nastao rušenjem samog zatvora kojim je teren naknadno nivelisan. Tako su otkriveni delovi kamene oplate sa bordurom koja se nalazila na kapiji zatvora.

Na oko pet metara od nađenog temelja zida iskopana je sonda broj 1. Međutim, nakon što je bagerska kašika raskopala teren, arheolozi su ustanovili da na tom mestu vrlo brzo stižu do takozvane zdravice i da jame sa Dražom Mihailovićem nema. Laički objašnjeno, arheolozi svoje profile uvek kopaju i traže tragove prošlosti u zemlji na kojoj je čovek intervenisao. Kad se, pak, naiđe na zdravicu to znači kraj kopanja, jer ispod nje nije bilo ljudskih intervencija. Slično će se dogoditi i sa druge dve sonde – nakon kopanja po šutu, nailazi se na zdravicu.

SEDAMNAEST ČAURA: U međuvremenu je tokom kopanja nađena krečna jama koju su svedoci pominjali, ali se ispostavilo da je ona vrlo plitka i da je verovatno služila samo za povremeno gašenje kreča, kojim je krečena stražarska baraka. U njoj nisu nađeni tragovi bilo kakvih likvidacija. No, tokom istraživanja, arheolozi su na raznim mestima iza severnog zida našli 17 čaura koje su trenutno na balističkom veštačenju.

Položaj čaura ih je vodio ka sondi 3 koja je iskopana u produžetku probnog rova. Ona je najviše zanimala ekspertni tim, koji je uvideo da se zdravica duboko ne nazire i da je jama veštački nasuta. Međutim, na preko dva metra dubine, kopači su najednom naišli na veliku cev magistralnog vodovoda. To je ubilo svaku sumnju da navedena jama postoji. U vertikalnom profilu se jasno video trag nalik na slovo M koji je bager ostavio, a koji je uži od sonde. To je pak pokazalo da pre kopanja vodovoda nije bilo prethodne jame.

„Mi prosto gledamo profesionalno na to“, objašnjava Marija Đurić i dodaje da se prirodno uvek nadaju da će naći ono što traže, kao i da će sav sakupljeni dokazni materijal, kao i detaljne izveštaje, predati sudu. „Međutim, nema smisla da idemo dalje i redom prekopavamo celu Adu“, dodaje Starović koji objašnjava da je i „nenalaz takođe nalaz“.

No, pre nego što se iskop zatvori, istražni sudija je timu naložio da georadarom za svaki slučaj ispitaju šire okruženje oko zida zatvora. Ova dodatna potraga bi trebalo da ulovi veštačke jame ispod zemlje, no mala je verovatnoća da će biti pronađene i iskop će se najverovatnije zatvoriti. Za profesionalne istoričare se eliminacijom tog mesta cela enigma vratila na početak, no čini se da je time za neko vreme zgasnula i ambiciozna ideja Mihailovićevih obožavatelja da bi se u njegovom grobu mogla otkriti neka druga istorija.

U međuvremenu, život Ade se nastavlja, ako je ovim istraživanjem uopšte poremećen. Dok arheolozi prave šlajfne prelazeći georadarom oko temelja severnog zida, stazom sa druge strane lokaliteta prolazi crveni vozić za razgledanje ostrva. Turisti uživaju u lepom septembarskom danu. Troje mladih ljudi na biciklima pristaje uz obližnju česmu, pije vodu i živo raspravlja o ispitnom roku, ne obraćajući pažnju na potragu za bilo kakvim grobom.

Prekopavanje istorije

Kako izaći iz grobova

Na trgu Nikole Pašića, u zgradi Muzeja istorije Srbije, koji je menjao imena onako često kako su se menjali nazivi države u kojoj živimo, na četvrtom spratu se nalazi Institut za savremenu istoriju. Odavde je nakon nekoliko novinskih feljtona i tekstova potekla inicijativa da se formira Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. koju je Vlada osnovala 2009. godine, kako bi se ispitalo pitanje eventualnih zločina Narodnooslobodilačkog pokreta.

„Imamo niz metodoloških problema. Komisija se ovim istraživanjem bavi ovoliko vremenski udaljena, mnogi svedoci su preminuli, a arhivski dokumenti su uništavani“, kaže dr Srđan Cvetković, dok razgovaramo u njegovom kabinetu. Prostor je uređen u stilu koji se slabo menjao od jeseni 1944. osim što su na stolovima knjige i računari, a kroz vrata susedne kancelarije se na zidu vidi slika Draže Mihailovića.

„Postoji i problem sa sudovima i tužilaštvima, od kojih neke ova priča ne zanima“, kaže Cvetković. „Prosto ne žele da se upuštaju u problem lociranja, ekshumacija i obeležavanja tajnih grobnica jer smatraju da je to jedno veliko gubljenje vremena i trošenje resursa. Ali, od samog početka je veliki problem u radu Komisije organizaciono finansijska podrška. U ovoj komisiji svi rade volonterski, ona nema budžet, niti račun. Vrlo skromna sredstva dobila je za 2010. od Ministarstva pravde“, kaže Cvetković dodajući da se „nedostatak te podrške najviše ogleda u terenskim istraživanjima tajnih grobnica kojih ima po celoj Srbiji“.

Komisija ima ambiciju da napravi bazu podataka gde bi se mogao naći podatak za svako lice koje je ubijeno u tim likvidacijama, a Cvetković veruje da će to značajno doprineti razjašnjenju jer su, po njegovim rečima, nakon rata ubijeni mnogi koji su to zaslužili, ali i brojni nevini civili, seoski kmetovi, advokati i dobrostojeći građani. U Srbiji danas ima oko 300 jama u kojima se nalaze grobnice iz ovog perioda, a jedan primer je i neobeležena jama u kojoj je u okolini Boljevca nađeno 30 ubijenih seljaka.

„Mi smo prošle godine, uz pomoć trideset studenata volontera, uspeli da na osnovu knjiga streljanja i dokumentacije BIA popišemo negde oko 20.000 ljudi“, kaže Cvetković, dodajući da će ove godine taj broj dostići 30.000. No, kako sam kaže, celo to istraživanje se u medijima svelo na potragu za grobom Draže Mihailovića. „Preveliki značaj se tome pridaje i sve se pretvara u jednu medijsku hajku“, smatra Cvetković, dodajući da su, nakon probnog rova koji je napravila Komisija, iskopavanje na Adi Ciganliji po nalogu Višeg suda u Beogradu preuzeli vrhunski stručnjaci.

Cvetković se, kao istraživač, bavio progonom Nemaca iz Banata, da bi radeći na doktorskoj disertaciji počeo da istražuje i druge likvidacije nakon Drugog svetskog rata. Na pitanje kakve su etičke posledice njegovih istraživanja i kako vidi činjenicu da će, bez obzira na karijeru naučnika, biti zapamćen samo kao neko ko je tražio grob Draže Mihailovića, kaže da je ceo taj period pre svega zanimljiv i važan za istoričare, ali da je, pre nego što je počeo rad Komisije, nameravao da se posveti disidentima. „Ali, ne mogu da izađem iz grobova“, zaključuje uz uzdah.

foto – PREVELIK ZNAČAJ POTRAGE ZA DRAŽINIM GROBOM: Srđan Cvetković

…i njen tim;…

…krst koji je postavio SPO…

…i maketa zatvora