Mnoga pitanja u slučaju Veselina Vese Vukotića ostaju bez odgovora, a najvažnije od svih je pitanje hoće li srpska država uskoro otkriti da se prihvatanje usluga od ljudi kao što je Vukotić često završava plaćanjem cene koja je veća od ostvarene koristi. U međuvremenu, stiče se utisak da čak i u novoj Srbiji čovek sa dobro odabranim prijateljima i neprijateljima može izvršiti ubistvo i izvući se bez kazne. U nekim slučajevima i po nekoliko puta
Novi Sad, razuđeni grad na oko 80 kilometara severno od Beograda, nekada je izgledao kao sumorna mešavina betonskih stambenih blokova iz komunističke ere i zapuštenih građevina iz vremena Austrougarske.
Danas je ovaj grad prepun blještavih barova i restorana, a svakog leta je domaćin EXIT-a, jednog od najprestižnijih muzičkih festivala u Evropi. Novi Sad je ono lice Srbije koje bi zvaničnici želeli da pokažu svetu.
To je i grad u kojem boravi zloglasni osuđeni ubica čije ime i dalje uliva strah u kosti većini stanovnika Novog Sada. Prisustvo ovog pripadnika kriminalnog podzemlja na ulicama grada nije nešto čime bi se hvalili zvaničnici u Srbiji.
Veselin Vukotić, star 53 godine, bivši bokser koji se posvetio biznisu, može se ponekad videti u boljim gradskim restoranima u društvu opasnih momaka u kožnim jaknama i glamuroznih devojaka.
To nije mali uspeh za nekoga ko je, posle dugotrajnih pregovora o izručenju vođenih između Srbije i Belgije, upravo počeo da izdržava dvadesetogodišnju zatvorsku kaznu za ubistvo počinjeno u jednom noćnom klubu u Crnoj Gori, 1997. godine.
Vukotić je u zatvoru u Novom Sadu proveo samo osam meseci, da bi onda, u avgustu 2010. godine, bio oslobođen, bez prevelike pompe, iz „humanitarnih razloga“, nakon što je, kako vlasti tvrde, preživeo srčani udar i operaciju na srcu.
U nekim medijima se već nagađalo da zdravstveno stanje nije pravi razlog za njegovo oslobađanje, a BIRN je sada u prilici da potvrdi da je Vukotić pristao da sarađuje i podeli sa policijom osetljive informacije o crnogorskim gangsterima umešanim u protivzakonite aktivnosti koje uključuju pranje novca i krijumčarenje cigareta i droge.
Nekoliko izvora na visokim položajima u policiji i pravosuđu potvrdili su da Vukotić sarađuje sa istražiteljima u Srbiji koji nastoje da dođu do dokaza koji terete ključne crnogorske zvaničnike i povezuju ih sa krugovima organizovanog kriminala.
Vukotić, poznat i kao Vesko, potiče iz Crne Gore, gde je osamdesetih i devedesetih godina bio u bliskom kontaktu sa šefovima kriminalnih organizacija i vodećim ljudima u podzemlju.
„SPREMAN DA GOVORI„: „Vukotić nas je kontaktirao pre puštanja iz zatvora u Belgiji i objasnio nam da u slučaju da ga izruče Crnoj Gori tamo neće poživeti duže od nekoliko dana. Navodno se razišao sa nekadašnjim partnerima, a bio je spreman da nam zauzvrat ponudi korisne informacije“, izjavio je za BIRN jedan visoki srpski zvaničnik iz Ministarstva pravde koji je zahtevao da ostane anoniman.
„On zna mnogo toga o crnogorskim mafijašima i spreman je da govori.“
Mada je odbio da saopšti detalje, isti zvaničnik je natuknuo da bi informacije dobijene od Vukotića mogle dovesti do podizanja novih optužnica, a možda i do proširenja optužnice protiv Stanka Subotića, biznismena koji se trenutno nalazi u Švajcarskoj, a 28. oktobra je osuđen na šest godina zatvora zbog šverca cigareta.
Subotićevi advokati su saopštili da će se žaliti na presudu, dok Subotić, kome je suđeno u odsustvu, nastavlja da poriče sve optužbe.
Isti izvor nas je obavestio da srpsko tužilaštvo nema nameru da koristi Vukotića kao svedoka, zbog „problema kredibilnosti“, ali istražitelji nastavljaju da izvlače od njega informacije o pozadini kriminalnih radnji.
Zauzvrat, vlasti čine sve što je u njihovoj moći da Vukotića sačuvaju u životu – veruje se da je u opasnosti od crnogorskih kriminalaca koji strahuju da će biti otkriveni, i to, kako se čini, na veliko.
„Učinićemo sve što možemo da mu pomognemo… u skladu sa pravilima zakonske procedure, naravno“, dodao je naš izvor.
UBISTVO U DISKOTECI: Vukotić je pobegao iz Srbije i Crne Gore – koje su tada još činile deo jugoslovenske federacije – pre početka suđenja za ubistvo mornara Duška Boškovića 1997. godine, posle svađe na plesnom podijumu u jednom noćnom klubu.
U sudskom postupku je utvrđeno da je Vukotić pucao u Boškovića zbog toga što mu je ovaj mornar prosuo piće po odelu. Vukotiću je suđeno u odsustvu i osuđen je na 20 godina zatvora.
Takođe je osumnjičen za ubistvo albanskog aktiviste Envera Hadrija u Briselu 1990. godine, a traže ga i radi saslušanja u vezi sa ubistvom njegovog partnera u svetu podzemlja u beogradskom noćnom klubu Nana, samo nekoliko sedmica posle Hadrijevog ubistva.
U vreme kada je ubijen, četrdesetdevetogodišnji Hadri je bio predsednik Komiteta za zaštitu ljudskih prava Albanaca, organizacije koja je prikupljala podatke o slučajevima represije nad etničkim Albancima na Kosovu od strane jugoslovenskih snaga bezbednosti tokom osamdesetih godina.
Hadri je u isto vreme bio i pripadnik pokreta kosovskih Albanaca pod imenom Rezistenca Kombëtare e Shqiptarëve të Kosovës, tajne organizacije čiji su ciljevi uključivali otcepljenje od bivše Jugoslavije i pripajanje susednoj Albaniji.
Ubijen je samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da prezentuje svoj poslednji izveštaj – u kojem su detaljno opisana ubistva desetina etničkih Albanaca od strane jugoslovenske policije – pred Savetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Njujorku. Izveštaj je potom prezentovao Džozef Diogardi, američki kongresmen albanskog porekla.
Budući da u Briselu, kao srcu Evropske unije, diplomata ima tri puta više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj prestonici, belgijska policija je pronalaženje Hadrijevog ubice odredila kao svoj najviši prioritet.
Informacije sa terena su bile oskudne. Većina svedoka se sećala samo toga da se ubica odvezao golfom i da su se u vozilu nalazila trojica ljudi.
Ipak, imali su jednog osumnjičenog: jugoslovensku Službu državne bezbednosti, koja se do 1966. zvala Uprava državne bezbednosti, u žargonu poznata kao Udba.
DOUŠNIK: Onda se belgijskoj policiji posrećilo. Jedan manje važan srpski kriminalac po imenu Kristijan Golubović uhvaćen je prilikom pokušaja pljačke u Diseldorfu u Nemačkoj.
U nadi da će dobiti lakšu kaznu, Golubović je rekao policiji da se susreo sa Hadrijevim ubicama u jednom noćnom klubu u Diseldorfu nekoliko dana pre ubistva i da je čuo da razgovaraju o nekom „poslu“ u Briselu.
Nemačka policija je imena dobijena od Golubovića prosledila kolegama u Briselu. U pitanju su bili Darko Ašanin, Veselin Vukotić i Andrija Lakonić.
Golubovićevu priču je 1992. godine potvrdila i Marion Kriger, Nemica udata za Darka Ašanina sa kojom se ovaj razišao, a koja je prema saopštenju nemačke policije potvrdila da je njen suprug učestvovao u pripremi Hadrijevog ubistva. Imenovala je Lakonića kao čoveka koji je vozio automobil i Vukotića kao onog koji je pucao.
Međutim, belgijska istraga se potom ponovo našla u ćorsokaku, jer je početkom devedesetih godina u Jugoslaviji već besneo rat, dok se zemlja se raspadala. Pored toga, Srbija se nalazila pod diplomatskim i ekonomskim sankcijama uvedenim od strane Ujedinjenih nacija, pa srpska policija nije bila naročito motivisana da izađe u susret kolegama iz Brisela i pomogne im u rešavanju slučaja.
Deset godina posle bekstva iz Crne Gore, tačnije 27. februara 2008. godine, španska policija je legitimisala čoveka koji se upravo vratio u Barselonu posle vikenda koji je sa suprugom proveo u Parizu. Čovek je imao hrvatski pasoš na ime Ludvig Bulić i vozačku dozvolu izdatu na isto ime.
Španci su dobili dojavu od francuskih kolega da je u pitanju niko drugi do Veselin Vukotić, koga su u to vreme tražile i Belgija i Srbija, koja je posle otcepljenja Crne Gore od jugoslovenske federacije nasledila i slučaj Bošković.
Španci su Vukotića izručili Belgiji, ali osamnaest godina posle Hadrijevog ubistva više nije bilo moguće pronaći dovoljno dokaza da bi se Vukotić izveo pred sud.
„To je bila igra mačke i miša u kojoj je on bio mačka“, izjavio je frustrirano BIRN-ov izvor u belgijskoj policiji, dobro upućen u ovaj slučaj, koji je pristao da govori pod uslovom da ostane anoniman. „Sve smo pokušali, ali smo uvek završavali u ćorsokaku.“
Dve godine posle izručenja Belgiji, Vukotić je vraćen u Srbiju da bi izdržao kaznu od 20 godina zatvora za ubistvo crnogorskog mornara.
Teoretski je i dalje moguće da će Belgijanci zatražiti da se Vukotić vrati u Brisel ukoliko se pojave novi dokazi, ali to je malo verovatno, smatra naš izvor u belgijskom pravosuđu koji je želeo da ostane anoniman.
UBISTVO U BEOGRADSKOM NOĆNOM KLUBU: Mesec dana posle ubistva Hadrija, ista trojka je bila umešana u još jedno ubistvo, ovog puta oko 1400 kilometara daleko od Brisela, u srcu srpske prestonice.
Ašanin, Vukotić i Lakonić su se 24. marta 1990. godine sastali u klubu Nana, koji je u to vreme bio jedan od malobrojnih privatnih noćnih klubova u gradu. Smestili su se u VIP separe sa svojim devojkama. Onda je, prema izjavama svedoka, došlo do sukoba između Vukotića i Lakonića.
Začuli su se pucnji iz vatrenog oružja i Lakonić je ostao da leži mrtav na podu. Ašanin se narednog jutra predao policiji. Predao je i svoj pištolj, za koji je kasnije utvrđeno da je upotrebljen prilikom Hadrijevog ubistva.
Ašanin je izveden pred sud u septembru iste godine, što je izazvalo burne reakcije u javnosti koja još nije bila naviknuta na smaknuća u mafijaškom stilu. Još burnije reakcije su usledile kada je u postupku utvrđeno da je Miroslav Bižić, inspektor srpske policije, pomogao Vukotiću da odmah posle ubistva pobegne iz zemlje.
Kada je policija pretražila stanove koje su koristili Lakonić, Ašanin i Vukotić, otkriveno je da su posedovali po nekoliko pasoša sa lažnim imenima. Prema sudskim izveštajima iz onog vremena, sve ove pasoše su izdale jugoslovenske vlasti.
Bižić je izjavio na sudu da je Vukotićev poslodavac u to vreme bila Državna bezbednost. Ašanin je na kraju oslobođen, a Bižić je prošao sa uslovnom kaznom od oko pet meseci. Obojica su nastradali od ruke neidentifikovanih napadača, Bižić 1996, a Ašanin 1998. godine.
Izdat je nalog za Vukotićevo hapšenje, ali on ni do danas nije formalno saslušan o pucnjavi u Nani. Od četvorice učesnika on je jedini koji je još živ.
Suđenje povodom događaja u Nani imalo je i teške političke posledice. Bižićevo svedočenje je dovelo do strukturnih promena u organizaciji jugoslovenske policije i tajnih službi, a Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je dobilo veća ovlašćenja.
Policijske snage koje se lako mogu kontrolisati iz jednog centra bile su upravo ono što je posle osvajanja vlasti 1989. godine bilo potrebno mladom populističkom lideru za ostvarivanje daljih političkih ambicija. Novi lider, po imenu Slobodan Milošević, uspeo je da iskoristi novi odnos snaga u sopstvenu korist.
BES ZBOG VUKOTIĆEVOG OSLOBAĐANJA: Vukotićevo oslobađanje je bilo predmet oštrih kritika unutar Srbije. Reagovao je i Helsinški komitet u Srbiji, koji se tim povodom oglasio otvorenim pismom u januaru 2011. godine u časopisu „Vreme“, u kojem se zahteva da Vukotić odmah bude uhapšen i izručen Crnoj Gori.
Jedno od mogućih objašnjenja spremnosti srpske države da trguje sa Vukotićem jesu i loši odnosi između Srbije i Crne Gore, budući da se Podgorica poslednja otcepila od nekadašnje jugoslovenske federacije, tek 2006. godine.
Razlaz Beograda i Podgorice 2006. godine nije protekao u prijateljskoj atmosferi. Srbija od tada nastoji da prikaže svog malenog suseda kao mafijašku državu i raj za švercere, kao mesto gde šefovi kriminalnih grupa pod zaštitom države organizuju trgovinu drogom i uvoz i izvoz švercovane robe.
Odbijanje Srbije da izruči Vukotića dodatno je opteretilo odnose između Beograda i Podgorice koji su se na najnižem nivou našli 2008. godine, kada je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova, što je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, opisao kao „zabadanje noža u leđa“.
Nakon toga su obe države činile oprezne poteze usmerene na pomirenje, ali odnosi između dve zemlje su i dalje, kako je to opisao Igor Lukšić, premijer Crne Gore, „daleko od idealnih“.
Na konferenciji za novinare prilikom poslednje posete Beogradu u februaru 2011. godine, Lukšić je izjavio da je tokom susreta sa predsednikom Borisom Tadićem razmatran i Vukotićev slučaj, ali da sporazum nije postignut.
Drugo moguće objašnjenje je to što bi Vukotić – za koga se veruje da je još od polovine osamdesetih pružao usluge jugoslovenskim i srpskim obaveštajnim službama – mogao otkriti tajne za koje neki ljudi u Beogradu ne bi voleli da izađu u javnost.
Kada je objavljeno da Vukotić više nije iza rešetaka i da mu je odobreno obnavljanje postupka, Podgorica je u januaru i formalno zatražila njegovo izručenje Crnoj Gori, radi izdržavanja kazne za ubistvo Duška Boškovića u kafanskoj tuči 1997. godine.
Srbija je ovaj zahtev odbila, pozivajući se na činjenicu da je uslovima sporazuma o Vukotićevom izručenju iz Belgije onemogućeno njegovo izručivanje trećim zemljama.
Odbijanje Beograda da izruči Vukotića izaziva oštre reakcije u Podgorici. Analitika, crnogorska provladina novinska agencija, objavila je u januaru 2011. godine upozorenje da bi „Vukotić mogao biti upotrebljen kao adut u nekom budućem velikom sudskom procesu protiv crnogorskog rukovodstva“.
Prema izveštaju koji su istog dana objavile podgoričke „Vijesti“, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin uputio je u Beograd oštro pismo sa zahtevom da se obrazloži Vukotićevo oslobađanje.
Prema saopštenju srpske državne novinske agencije Tanjug, Božidar Đelić, tadašnji ministar za evropske integracije, obećao je Kacinu tom prilikom da će mu biti dostavljeno kompletno objašnjenje. Kacin je izjavio za BIRN da još nije dobio zvaničan odgovor.
VUKOTIĆU ODOBRENO PONAVLJANJE SUĐENJA: Uz obrazloženje da nije bio u prilici da se brani, jer je sudski postupak vođen u njegovom odsustvu, Vukotić, koji se privremeno i dalje nalazi na slobodi, zahtevao je da se postupak ponovi, što mu je i odobreno. Novo suđenje je prvobitno zakazano za april, ali je već nekoliko puta odlagano. Očekuje se da bi postupak mogao početi u novembru.
U međuvremenu, ustanovljeno je da odredbe sporazuma o izručenju koji je postignut sa Belgijom ne dozvoljavaju čak ni da se Vukotić sasluša u vezi sa Hadrijevim ubistvom ili ubistvom u noćnom klubu Nana.
„U sporazumu jasno piše da lice koje je izručeno zbog jednog dela ne može biti saslušavano ili optuženo za bilo koje drugo delo“, kaže Zdenko Tomanović, Vukotićev advokat.
„Pošto je izručen na osnovu optužbe za Boškovićevo ubistvo, mogu da mu sude samo za to delo… a i taj postupak će trajati godinama… Primetio sam znatan broj tehničkih problema u ovom slučaju“, tvrdi Tomanović.
Vukotić je do sada odbijao da direktno odgovori na bilo kakva pitanja u vezi sa optužbama.
Ima i onih kojima se ne dopada način na koji srpska država tretira Vukotića.
„Država ne bi smela da ima posla s ljudima kao što je Vukotić, s ljudima kojima je mesto u zatvoru“, izjavio je jedan od visokih policijskih zvaničnika u Srbiji, koji je takođe zahtevao da ostane anoniman.
On tvrdi da se u donošenju svih odluka u Vukotićevom slučaju prvenstveno „pitaju“ političari.
Osim izjave da se „Vukotićev slučaj pažljivo prati“, srpsko tužilaštvo je odbilo da direktno komentariše postupak protiv Vukotića.
Snežana Malović, srpska ministarka pravde, izjavila je samo to da Ministarstvo „poštuje državne propise i pravila“ u pogledu Vukotićevog slučaja.
Ostaje da se vidi hoće li informacije dobijene od Vukotića biti upotrebljene za okončanje nekih od tekućih postupaka i eventualno podizanje novih optužnica u zemlji ili će poslužiti kao političko oružje u ratu protiv crnogorske političke elite.
S obzirom na to da postupci pred srpskim sudovima često traju godinama – čak i kada su u pitanju relativno jednostavni slučajevi ubistva – niko ne može znati koliko će dugo Vukotić još uživati u udobnom životu na slobodi.
Čest prigovor je i to da bi većina zemalja odbila da pusti na slobodu čoveka koji je na mah pucao i usmrtio drugog gosta noćnog kluba, zbog opasnosti koju bi to predstavljalo za građanstvo.
Mnoga pitanja u Vukotićevom slučaju ostaju bez odgovora, a najvažnije od svih je pitanje hoće li srpska država uskoro otkriti da se prihvatanje usluga od ljudi kao što je Vukotić često završava plaćanjem cene koja je veća od ostvarene koristi.
U međuvremenu, stiče se utisak da čak i u novoj Srbiji čovek sa dobro odabranim prijateljima i neprijateljima može izvršiti ubistvo i izvući se bez kazne. U nekim slučajevima i po nekoliko puta.
25. FEBRUAR 1990: Enver Hadri, istaknuti albanski aktivista i emigrant sa Kosova, ubijen je u Briselu u po bela dana. Napadači su nestali pre nego što ih je bilo ko video.
24. MART 1990: Andrija Lakonić, crnogorski bokser sa debelim policijskim dosijeom, ubijen je u pucnjavi u beogradskom noćnom klubu Nana, poznatom okupljalištu gangstera. Svedoci su imenovali dvojicu osumnjičenih koji su viđeni kako piju sa Lakonićem te večeri, ali nisu bili sigurni ko je od njih pucao.
Osumnjičeni su takođe bili bivši bokseri koji su ušli u vode biznisa: Darko Ašanin i Veselin Vukotić. Ašanin se predao i tom prilikom dao policiji oružje kojim je izvršeno ubistvo (pištolj). Vukotić je nestao.
Među dokazima prezentovanim u sudskom postupku bilo je i nekoliko pasoša izdatih Lakoniću, Ašaninu i Vukotiću, u kojima su bile njihove slike, ali su imena bila lažna. Serijski brojevi su pokazali da je pasoše izdala jugoslovenska Služba državne bezbednosti. Na početku suđenja Ašanin je tvrdio da „radi za saveznu policiju“.
U nekima od ovih pasoša pronađeni su belgijski pečati, a policija u Belgiji je već sumnjičila Lakonića, Ašanina i Vukotića kao izvršioce Hadrijevog ubistva. Ašanin je oslobođen svih optužbi. Lakonićevo ubistvo je stavljeno na teret Vukotiću koji je bio u bekstvu.
1993: Uprkos tome što je tražen zbog ubistva, Vukotić je navodno otvorio luksuzni kazino Rojal u Novom Sadu, 80 km severno od Beograda. U ovaj kazino su navodno dolazili pripadnici najužeg kruga Miloševićevih poverenika, uključujući i najviše zvaničnike zadužene za bezbednost.
JUN 1998: Darko Ašanin je ubijen u Beogradu. Ubistvo do danas nije rasvetljeno.
17. NOVEMBAR 1997: Vukotić je pucao u izvesnog Duška Boškovića u svađi do koje je došlo u noćnom klubu u Pržnu, turističkom mestu na crnogorskoj obali. Vukotić je pobegao, ali je naknadno u odsustvu optužen za ubistvo i osuđen na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora.
27. FEBRUAR 2008: Vukotić je uhapšen u Španiji, gde je živeo nekoliko godina sa lažnim hrvatskim pasošem, pod lažnim imenom. Španija ga je izručila Belgiji, gde je bio tražen zbog Hadrijevog ubistva.
18. DECEMBAR 2009: Posle istrage koja je trajala gotovo dve godine, Belgijski tužioci nisu uspeli da podignu optužnicu protiv Vukotića i konačno su pristali da ga vrate u Srbiju. Srpske vlasti su mu dale novo srpsko državljanstvo i izdale pasoš, nakon čega je izručen. Odsluženje zatvorske kazne od 20 godina započeo je u zatvoru Mitrovica u blizini Novog Sada.
30. DECEMBAR 2010: Prema novinskim izveštajima, Vukotić je uhapšen u kafiću u Novom Sadu, ali je gotovo odmah i oslobođen, navodno iz zdravstvenih razloga. Trenutno čeka na obnavljanje postupka za ubistvo u Crnoj Gori. U opticaju su glasine da bi se mogao pojaviti kao krunski svedok u istrazi koja se tiče najviših crnogorskih zvaničnika osumnjičenih za povezanost sa švercom droge i cigareta.
Crnogorska vlada zahteva da Vukotić bude hitno izručen Crnoj Gori i optužuje Srbiju da priprema politički proces protiv crnogorskog rukovodstva. Srbija je odbila zahtev za izručenje.
21. APRIL 2011: Sud u Novom Sadu je prihvatio Vukotićev zahtev za ponavljanje postupka. Datum još nije određen, ali očekuje se da bi postupak mogao početi u novembru. Vukotić je i dalje na slobodi.
I pored toga što je posle ubistva u Nani izdat nalog za njegovo hapšenje, Veselin Vukotić se početkom devedesetih godina vratio u Srbiju i započeo posao kao vlasnik kazina u Novom Sadu.
Kazino Rojal, na poslednjem spratu hotela Putnik u centru grada, poslovao je uprkos tome što zakoni Srbije u to vreme nisu dozvoljavali otvaranje takvih lokala. Do ulaza se moglo stići samo zasebnim stepeništem koje je bilo odvojeno od ostalih delova hotela. Tu bi se posetioci našli pred gvozdenim crnim vratima sa malim otvorom. U kazino su mogli ući samo oni koji su znali lozinku.
Klijentela je bila ekskluzivna. Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, bivši menadžer kazina koji je svedočio pod oznakom C-48 ponudio je dugačku listu redovnih posetilaca, među kojima su bili i najviši Miloševićevi partijski i bezbednosni funkcioneri, a jednom prilikom je kazino posetio i sam Milošević. Svedok je nedvosmisleno identifikovao Vukotića kao vlasnika kazina i objasnio Vukotićevu ulogu u ubistvima Hadrija i Lakonića.
Jedan od redovnih gostiju u Kazinu Rojal bio je Mile Isakov, u to vreme jedna od vodećih opozicionih figura u Novom Sadu. Posle Miloševićevog pada u oktobru 2000. godine, Isakov je dobio mesto potpredsednika u vladi Zorana Đinđića. Početkom devedesetih godina imao je problem s kockanjem. „To je bio jedan drugačiji svet, daleko od sankcija i teškog života u Srbiji pod sankcijama“, izjavio je Isakov za BIRN. „Sve je bilo tako otmeno, mnogo lepih žena, piće je bilo besplatno za igrače. Mnogo sam voleo to mesto. Bilo je to kao neki paralelni svet.“
Isakov, koji se u međuvremenu odrekao i kocke i politike, ne seća se da je viđao Miloševića u kazinu, ali se seća mnogih drugih gostiju koje je naveo C-48. I odlično se seća Vukotića: „Sedeo je sam, a kraj nogu mu je ležao pas. Odmah se videlo da je iznad svih ostalih gostiju. Nije bilo sumnje da je on taj koji sve kontroliše.“
Kazino je zatvoren 1997. godine, kada je Vukotić, posle ubistva Boškovića u Crnoj Gori, ponovo morao da beži iz zemlje. Mnogi veruju da je upravo on novi vlasnik jednog drugog lokala: otmenog koktel-bara po imenu PentXouse, na poslednjem spratu velike robne kuće u Novom Sadu.
Ili se bar tako priča u gradu. Mada nema dokumenata koji direktno povezuju Vukotića i PentXouse, većina ljudi u Novom Sadu znaju za ovaj bar kao „Veskov lokal“.
I tako je jednog vrelog avgustovskog popodneva 2011. godine, Isakov, nekada redovni posetilac Kazina Rojal, ušao u PentXouse u pratnji BIRN-ovog novinara.
U unutrašnjosti lokala bile su raspoređene duboke kožne fotelje, dok se sa velike terase pružao predivan pogled na Novi Sad. Mesto je bilo gotovo prazno – očigledno je još bilo prerano za redovne goste.
„Je li ovo lokal gospodina Vukotića?“, upitao je Isakov koščatog sredovečnog konobara oštrih crta lica i nepoverljivog pogleda. „Zašto vas to zanima?“, upitao je konobar oprezno.
Isakov je objasnio da je on stari Vukotićev poznanik, da bi želeo da ponovo stupi u kontakt sa njim i upozna ga sa svojim prijateljem, novinarem. „Dajte mi imena i brojeve telefona. Videću šta mogu da uradim“, odgovorio je konobar.
Posluženo nam je piće – stara šljivovica u kristalnim čašama. Kada je sunce počelo da zalazi, konobar nam je ponovo prišao. „Gospodinu Vukotiću je žao, ali danas neće moći da dođe“, rekao je konobar. „Piće je na račun kuće.“
Posle serije bombaških napada u Beogradu sedamdesetih godina, koje su navodno organizovali hrvatski separatisti iz inostranstva, Državna bezbednost je naredila likvidaciju ključnih hrvatskih, albanskih i srpskih političkih emigranata
Godine 1983, Državna bezbednost je poslala agenta Krunoslava Prateša da ubije hrvatskog nacionalistu Stjepana Đurekovića. Krunoslav Prateš je 2008. godine osuđen u Nemačkoj na doživotnu zatvorsku kaznu
Godine 1988, agent Državne bezbednosti Vinko Sindičić je osuđen u Škotskoj na 15 godina zatvora zbog pokušaja ubistva hrvatskog disidenta Vinka Štedula. Danas živi u Hrvatskoj
Čini se da je Državna bezbednost u jednom trenutku prestala da koristi sopstvene agente za izvršenje likvidacija i počela da angažuje profesionalne kriminalce
Tokom osamdesetih godina odigralo se desetak sličnih ubistava u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. U većini slučajeva izvršioci nikada nisu otkriveni
Posle liberalizacije režima putovanja u bivšoj Jugoslaviji šezdesetih godina, mnogi kriminalci su otišli u Zapadnu Evropu – uglavnom u Francusku, Nemačku i Švajcarsku – i oformili moćne kriminalne mreže koje su pokrivale više zemalja
Pored toga što su već znali kako da nabave i upotrebe oružje i potom umaknu policiji, prednost kriminalaca je bila u tome što su se lako mogli zameniti, a u slučaju da budu uhvaćeni bilo je teško povezati ih sa jugoslovenskim vlastima
Da bi ih nagradila za „služenje državi“, Državna bezbednost im je pomagala i štitila ih od zapadnih policijskih službi, pod uslovom da se više ne bave kriminalom u Srbiji.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
