Treba li nam lustracija

Vlast u Srbiji još nije pala, ali se uveliko razmišlja o danu posle. Postavljaju se ista ona pitanja koja su devedesetih postavljana u Istočnoj Evropi, nakon dvehiljadite u Srbiji. Jedno, koje uzbuđuje duhove, jeste mogućnost uklanjanja sa položaja i iz službi tj. diskvalifikacije onih ljudi koji su donosili odluke i učestvovali u uništavanju institucija, zloupotrebama, trovanju, huškanju, obmanjivanju, pljačkanju, a da za to ne podležu krivičnim sankcijama prema važećim propisima. U javnosti se odomaćio i dosta se komotno koristi latinski izraz – lustracija. Pitanje o celishodnosti postavljanja takvih pitanja u trenutku kada ne znamo kada i na koji način će doći do promene vlasti možemo ostaviti po strani, ali nevezano od toga je važno razmotriti da li je takva očekivanja moguće ispuniti unutar regulisanog procesa lustracije ili je za to potrebno više.

BLUZ MUTNE VODE

Savremene, složene države, sa pretenzijom da poštuju demokratiju i vladavinu prava, nisu uspevale da razviju procedure i mehanizme kojim bi se oslobodili raznih lovaca u mutnom, hohštaplera, prevaranata, profitera ili preletača koji zloupotrebljavaju procedure i koriste prečice da ostvare ličnu korist, a na tom putu, očekivano, ne vode računa o pravima i interesima drugih.

Postoje nesavršene pravne procedure i delimično efikasni mehanizmi da se zaštitimo od “običnih” kriminalaca, lopova, pljačkaša, nasilnika i ubica, ali one nas često ne štite od političkih “kriminalaca”, onih mutivoda i prevaranata koji dođu u poziciju da upravljaju državom, vode politiku, donose i sprovode zakone. Ni podela vlasti i izbori nisu najbolja zaštita od njih, posebno pred “upornom većinom ili postojanim savezom dovoljno jakih interesa” koji sa zakonima i ustavom mogu da učine šta god žele, pa i da ih koriste kao batinu za maltretiranje, pljačku i iskorišćavaju slabijih, nepoželjnih i nepodobnih.

U davnijoj prošlosti problem uklanjanja s funkcija i položaja počinilaca nekažnjivih zlodela nije bio regulisan i nije uvek bio prijatan i nenasilan proces sa jasnim ishodima. Prilikom podnošenja izveštaja, u martu 1991. godine, parlamentarna komisija tada još ujedinjene Čehoslovačke – koja je imala zadatak da utvrdi da li su članovi parlamenta bili saradnici službe državne bezbednosti – izvukla je termin “lustracija”. Ostale istočnoevropske države su, nakon prvobitnog i dosta nespretnog čehoslovačkog pokušaja, donosile zakone i uvodile nekrivične mere diskvalifikacije određenih kategorija javnih funkcionera i državnih službenika, kojima je time na određeni vremenski period bilo zabranjeno da obavljaju javne funkcije i zauzimaju položaje. Od tada se ove mere nazivaju lustracijom, mada se u kolokvijalnoj upotrebi pod tim pojmom podrazumeva više od toga.

ŠTA JESTE, A ŠTA NIJE LUSTRACIJA

U prošlosti su se pojmom lustracije označavala ritualna čišćenja ljudi, stvari i životinja, naročito pri ulasku, unošenju ili uvođenju na sveto mesto. Kod starih Rimljana lustracija je značila ritualno pročišćenje ljudi, kuće, vojske i gradova. Vršena je pranjem vodom u koju su potopljeni bosiljak, mirta ili ruzmarin, kao i prinošenjem žrtava. Lustracija grada vršena je svakih pet godina i sastojala se od različitih procesija i rituala. Ovaj pojam ima naglašenu moralnu i religioznu dimenziju oslobađanja od grešaka i moralne prljavštine iz prošlosti i stupanja u novo stanje. Oživljavanje pojma u kontekstu pročišćavanja institucija vlasti i javnih službi zadržalo je dimenziju moralnog prelaska iz jednog stanja u drugo, ali je morao dobiti i pravnu formu, posebno što se zahtev odnosio na onemogućavanje određenim licima da obavljaju javne funkcije u određenom vremenskom periodu i uklanjanje određenih lica sa položaja koje zauzimaju. U nekim slučajevima, lustracija je podrazumevala i gubitak određenih prava, na primer penzija stečenih obavljanjem veoma “prljavih” poslova.

Kako bi se sprečile zloupotrebe i izbegao “lov na veštice” ili kažnjavanje političkih protivnika i neistomišljenika, brzo su uspostavljeni minimalni standardi koji su se morali poštovati u proceduri diskvalifikacije. Povodom diskriminatornih odredbi čehoslovačkog lustracionog zakona veoma brzo reagovao je Human Rights Watch, a malo kasnije i Savet Evrope, kao i mnogi drugi. Uspostavljeno je nekoliko standarda. Prvo, diskvalifikacija treba da se zasniva isključivo na individualnoj, ne na kolektivnoj osnovi, osim ako samo učešće u organizaciji nije zločinačko po karakteru. Drugo, odluku o diskvalifikaciji treba da donese nezavisno telo, u postupku koji omogućuje utvrđivanje krivice. Treće, svakom je trebalo omogućiti da iznese odbranu i pravo na žalbu.

PROBLEMI I ISHODI

Uspostavljanje međunarodnih standarda učinilo je lustraciju manje privlačnim i efikasnim rešenjem za pročišćivanje državnih institucija. Proces diskvalifikacije nije se smeo zasnivati samo na pripadnosti nekoj organizaciji ili samo na osnovu činjenice da je neko bio saradnik tajnih službi koje su kršile prava građana ili na osnovu obavljanja javne funkcije. Morao se utvrđivati i meriti individualni doprinos svakoga pojedinačno i to u postupku nalik sudskom pred posebno formiranim komisijama, koje su procenjivale odgovornost i davale sud o diskvalifikaciji. Poseban problem je predstavljao osnov kažnjavanja, s obzirom na to da počinjena nedela nisu bila nezakonita u vreme izvršenja. Najčešće su takve osnove pronalažene u kršenju ljudskih prava, a proces dokazivanja se, pored standardnih procedura, vezivao i za otvaranje dosijea tajne policije, posebno onih saradničkih, što je opet u primeni sa sobom nosilo nove probleme i kontroverze. Procesi nalik na sudske ostavljali su mnogo prostora za to da ovi procesi odu u različitim pravcima, da se razmatraju po medijima ili razvlače po drugim instancama.

Zbog svega ovoga su lustracioni zakoni imali razočaravajuće i kontroverzne ishode u većini istočnoevropskih država. I to se iskustvo teško može preneti izvan konteksta tranzicionih (institucionalnih i ideoloških) promena, potpunog kolapsa prethodnog režima i snažne želje za raskidom sa starim režimom i njegovim praksama. Čak i u takvim okolnostima, u mnogima od ovih država, stare elite su se prilagodile i reorganizovale, igrale važnu ulogu, pa i vraćale na vlast. To nije uvek išlo u prilog tezi da lustracija nije dovoljno duboko sprovođena.

Postoje različiti načini raščišćavanja sa lošom prošlošću i ne mogu se svi svesti na lustraciju, posebno ako se lustracija, kao što je to slučaj u stručnoj literaturi, svede na kvazisudske procedure diskvalifikacije. Administrativne mere diskvalifikacije, od ostrakizma, denacifikacije ili lustracije često nisu pogađale cilj, a veliki i vešti “igrači” ne samo da su izbegavali sankcije i prali biografije nego su i zadržavali moć. Nije glasanje o izbacivanju iz grada u atinskog skupštini pogađalo samo one sa tiranskim ambicijama, kroz proces denacifikacije nisu diskvalifikovani mnogi učesnici, saradnici i pomagači sa jakim socijalnim vezama, resursima ili znanjem potrebnim novoj vlasti, a neretko su u lustracionim procedurama u istočnoevropskim državama presudan uticaj imali oni koji su, zahvaljujući saradnji i vezama, imali pristup informacijama tajnih službi i koje bi same trebalo lustrirati. Ovaj proces “pročišćavanja” vlasti i institucija bio je uspešan samo tamo gde je kombinovan sa praksama raskrinkavanja i otkrivanja “istine”, kao i sa dobro osmišljenim politikama koje ih prate.

ŠLAG NA TORTI

Srbija nije imala prethodno iskustvo sa lustracijom, ali jeste imala neslavna iskustva sa formiranjem komisije za istinu i pomirenje i otvaranjem tajnih dosijea. Ipak, urušavanje i prljanje institucija i službi za koje je odgovorna sadašnja vlast u Srbiji druge je prirode u odnosu na ono koje je činjeno u vreme totalitarnih režima, te zahteva drugačije mere. Režim je stvorio “postojan savez dovoljno jakih interesa” koji je zauzeo sve poluge vlasti i zagospodario društvenim životom tako da može nekažnjeno da preti, ucenjuje i zastrašuje. U ovakvom sistemu, ljudi na funkcijama i u službama su zamenjivi, a to im nije najvažnija uloga u strukturi vladavine. Država je postala raj i zaštita za kriminalce, mutivode i huškače, pljačkaše, nasilnike pa i ubice, pod uslovom da su deo saveza. Zbog toga će borba sa nasleđem ove vlasti više ličiti na borbu protiv feudalnih ili postkolonijalnih struktura koje su želele da se presvuku, prilagode i sačuvaju politički uticaj preko kontrole resursa nego na procese diskvalifikacije čuvara ideologije totalitarnih režima koji u svojoj službi nisu marili za ljudska prava. Istrage i sudski procesi će u tom procesu imati mnogo važniju ulogu nego administrativne mere zabrane obavljanja funkcija.

Naravno, i administrativne mere će imati svoje mesto, jer niko kome je do normalnog života ne bi želeo da ima predsednika koji svakodnevno izlazi van svojih ovlašćenja, vladu koja svesno krši Ustav da bi ugodila međunarodnoj kompaniji koja hoće da rudari uz ogromne rizike za životnu sredinu, većinu u parlamentu koja glasa da pokloni milijarde evra tajkunima koji su se već obogatili u raznim muljanjima sa državom, ne bi želeo da na Javnom servisu ne čuje šta se dešava ispod prozora, da ministri, direktori škola, sudije, tužioci, direktori klinika i druga postavljena lica ne rade svoj posao nego slušaju samo onoga ko ih je postavio i štite njegove političke interese. Ali to se neće dogoditi tako što će neka nova vlast uvesti administrativne mere, formirati komisije i voditi kvazisudske postupke sa pravom žalbe.

Na sreću, s obzirom na to da lustracija jeste mera koja spada u nekrivične sankcije, verovatno je da će dobar deo onih koji bi podlegali lustraciji biti na drugom mestu. Ostaju oni koji ne podležu krivičnim sankcijama – bilo zato što su krivična dela zastarela, što su zloupotrebljavali svoj položaj na način da je teško ili nemoguće dokazati krivično delo, poput učešća u izbornim manipulacijama, onih koji su sklapali štetne ali zakonite ugovore ili dogovarali štetne ali zakonite projekte. Ostaju i oni koji su kao privatna lica ili kao delovi preduzeća, medija, klubova i udruženja sklapali različite poslove sa državom ili obavljali prljave poslove za partiju i za to dobijali nadoknade i podobnosti. Sve to će biti skopčano sa velikim pravnim poteškoćama, jer nije moguće zabraniti nekome da zauzima položaje ili obavlja funkcije samo na osnovu učešća u vlasti ili članstva u partiji na vlasti.

Opet, na sreću, lustracija nije jedini način na koji je moguće diskvalifikovati nekoga da obavlja određenu funkciju, kako je to moguće činiti na neformalan i nelegitiman način svedočili smo svakodnevno u prethodnih dvanaest godina. Zbog toga će u poslu “pročišćavanja” vlasti i institucija morati da učestvuju i nedržavni akteri – profesionalna udruženja, komore, sindikati, članovi kolektiva, službi i profesija koji su osramoćeni ponašanjem onih koji su njima upravljali. U ovom pogledu, lustracija može biti šlag na torti u razvlašćivanju i demontiranju mehanizama vladavine koje je ova vlast uspostavila, kako bi se sprečili oni koji bi poželeli da nelegitimno stečenu moć još jednom pokušaju da pretvore u političku i ponovo zavladaju našim životima. Dubinska demokratizacija Srbije jedini je lek za to.