Trčanje u mestu

Od stalnog dopisnika Tanjuga iz Brisela

Prvi, po nekima istorijski susret premijera Srbije Ivice Dačića i njegovog kosovskog kolege Hašima Tačija u Briselu prošlog petka bio je organizovan na pomalo čudan način. Najpre, najavljen je manje od dvadeset četiri časa pre nego što je počeo, a ni neposredno uoči događaja, mediji nisu mogli da dobiju informaciju o satnici i mestu susreta dvojice premijera. Tek neposredno pred početak isplivao je podatak da će se njih dvojica sresti u sedištu Spoljne službe EU (EEAS), jednoj od pomoćnih zgrada Evropske komisije. Ali, i tada je bilo učinjeno sve da se spreči bilo kakav kontakt dvojice pregovarača sa predstavnicima medija.

Dačić i Tači ušli su u zgradu EEAS na dva različita ulaza oko jedan, u razmaku od dvadesetak minuta; policijski kordoni nisu dozvolili novinarima da se približe. Izašli su tri i po sata kasnije, opet na različita vrata, uspešno izbegavši novinare koji su se strateški rasporedili oko zgrade. Na početku je bilo najavljeno da će dvojica lidera imati odvojene susrete sa šeficom evropske diplomatije Ketrin Ešton, koja je sazvala sastanak, a tek pred kraj je saopšteno da su u toku direktni razgovori u prisustvu baronese Ešton. Iz pres službe Evropske komisije poručeno je da će javnosti biti predočene samo fotografije sa bilateralnih sastanaka, ali je dan kasnije ipak emitovana zajednička slika, na kojoj obojica ukočeno sede na sofama oko niskog stočića jedan preko puta drugog, i sa Ešton između, takođe na sofi.

Ova prekomerna briga organizatora da do javnosti ne dopre nijedan spontani gest ili detalj ukazuje na to koliko se ovaj susret smatrao osetljivim. Naravno da su obojica, kada su se kasnije toga dana obratili novinarima (opet odvojeno, i svako „svojima“) izneli donekle različite verzije o toku razgovora. Tači je tvrdio da su se na početku sastanka rukovali, Dačić da „to nije bilo predviđeno protokolom“, Dačić je ponosno ustvrdio da se tokom razgovora nijednom nije osmehnuo, ali bilo je, bogami, i međusobnog zadirkivanja: srpski premijer je Tačiju ukazao da je njegova značka sa zastavom Srbije veća od Tačijeve, sa obeležjima Kosova. Navodno je u jednom trenutku Dačić rekao Tačiju: „Kosovo je moje koliko i tvoje, ja sam tamo rođen“, na šta je Tači uzvratio: „Hoćeš onda kosovski pasoš?“, ali Dačić je prepričao samo prvi deo ove razmene.

foto: reuters

OŠTRE REČI: Naravno da ove trivijalnosti nikako ne bi smele da skrenu pažnju sa suštine događaja, a to je da se sastanak uopšte održao, te da je, prema opštoj oceni, protekao u „dobroj i konstruktivnoj“ atmosferi (to da se uopšte održao i sam Dačić je ocenio kao najvažniji rezultat). Što je još važnije, pokrenuo je sa mrtve tačke proces evropskih integracija Srbije koji je uoči sastanka delovao ozbiljno ugrožen. U stvari, može se reći da su u prvoj polovini oktobra ti odnosi bili na najnižoj tački još od aprila 2007, kad je tadašnji premijer Vojislav Koštunica obećao Briselu i Hagu da će uhapsiti Ratka Mladića, pa odustao. To je Srbiju tada koštalo godinu i po dana suspenzije procesa, koji je ponovo pokrenut tek nakon promene vlasti i hapšenja Radovana Karadžića.

Sada je, zahvaljujući seriji neodmerenih poteza (doduše ne samo sa beogradske strane), pretila opasnost da se desi nešto slično, ili još gore. Počelo je čuvenom rečenicom predsednika Tomislava Nikolića nakon povratka iz Njujorka da Srbija više neće trčati za Evropom, što su odmah zatim, uz varijacije ponovili drugi državni funkcioneri. Usledilo je Dačićevo podgrevanje ideje o podeli Kosova, pa nemački spisak od sedam zahteva za početak pregovora sa EU od kojih je poslednji bio potpisivanje ugovora o normalizaciji odnosa sa državom koju Srbija ne priznaje. U međuvremenu smo imali (i još imamo) pretnju o suspenziji bezviznog režima, Dačićev „istorijski“ govor u Dragincu za koji se ispostavilo da je bio medijski pregrejano plasiran, ali je ipak proizveo štetu… Sve se ovo dogodilo u danima pre i nakon 11. oktobra, kada je Komisija predstavila godišnji izveštaj o napretku Srbije, u kome se nalazila skrivena bomba.

Ta bomba, plasirana u jedan od pratećih dokumenata izveštaja, jeste rečenica u kojoj se pominje „neophodnost poštovanja teritorijalnog integriteta Kosova“. Rečenica je namerno nejasno sročena tako da se ne vidi da li je uslov za Srbiju, ili samo stav Komisije da kosovski integritet treba poštovati. U Beogradu je usvojeno ovo prvo tumačenje, uz ljutitu reakciju Dačića da je to neprihvatljivo i Nikolićev zahtev da se ova formulacija briše. Komesar za proširenje Štefan File, koji je odmah po objavljivanju izveštaja doleteo u Beograd da smiri situaciju, objašnjavao je da nije reč o novom uslovu, već o političkoj poruci da podela Kosova ne dolazi u obzir, kao i da teritorijalni integritet nije isto što i suverenitet.

File je svojom posetom Beogradu uspeo da donekle smiri retoriku, ali su se posle toga dve strane povukle u uvređeno ćutanje koje je izgledalo kao da bi moglo da se oduži. Međutim, kako se ispostavilo, ispod površine se mnogo toga dešavalo, da bi iznenada izronilo u vidu gore opisanog susreta dva premijera u Briselu.

APRIL U OKTOBRU: I tako se, usred jeseni, rascvetalo proleće. U Beograd (i u Prištinu) su odmah počele da stižu poruke podrške iz zapadnih prestonica, najavljeno je da će Hilari Klinton posetiti Srbiju, britanski šef diplomatije Daglas Hejg je izjavio da je dodeljivanje datuma početka pregovora o pridruživanju moguće već u junu, čak se i poslovično mrzovoljni Berlin otkravio. Dačić je dan uoči pisanja ovog teksta poručio da odnosi Srbije i EU „nikada nisu bili bolji“, dok je potpredsednica Vlade zadužena za integracije Suzana Grubješić izjavila da Srbija „nikada nije bila bliža Evropi“. Kada se ovo uporedi sa izjavama koje su isti akteri davali pre svega nekoliko nedelja – nebo i zemlja.

To, međutim, ne znači da će odsad sve ići kao podmazano. Ešton je najavila da bi sledeći susret Dačić–Tači trebalo da se dogodi već za nekoliko nedelja, čim se u Beogradu sastavi platforma. Taj drugi susret neće biti samo ceremonijalan, već se očekuje da se na njemu najave neki konkretni dogovori, za početak najverovatnije o struji i mobilnoj telefoniji.

A zatim, ukoliko želi da u junu 2013. dobije datum početka pregovora, Srbija bi morala da pod hitno ubrza primenu dosad prihvaćenih sporazuma, a najpre čuveni IBM, odnosno sporazum o integrisanom upravljanju prelazima. Ovo neće biti nimalo lako u uslovima u kojima predstavnici Srba sa severa Kosova uglas govore da taj sporazum ne prihvataju, a nije jasno kako Beograd može da ga protiv njihove volje sprovede.

Sledeća stavka na listi koju je još u martu postavio Evropski savet odnosi se na slobodu kretanja Euleksa i KFOR po severu, za koju opet nije jasno kako Srbija može da je obezbedi. Da stvar bude nezgodnija, upravo bi sprovođenje IBM-a lako moglo da podigne tenzije na severu, sa barikadama, pucanjem i ostalim neprijatnim scenama koje smo gledali pretprošlog leta. I konačno, Srbija bi morala da počne da radi na ukidanju takozvanih „paralelnih institucija“ na severu, od kojih je prva na redu, kako se ovde može čuti, kancelarija poreske uprave u Mitrovici. Iz Brisela se sem toga zahteva uklanjanje zvanično nepostojećih policijskih struktura i prepuštanje sudske nadležnosti mešovitim međunarodno-lokalnim sudovima, dok se finansiranje školskih i zdravstvenih ustanova toleriše, pod uslovom da postane transparentno.

Ni tu nije kraj, jer treba rešavati i probleme koje je Komisija uočila i opisala, a nisu u vezi sa Kosovom: očajno stanje u pravosuđu, još gore u ekonomiji (sa posebnim osvrtom na ugroženu nezavisnost centralne banke), nedoslednost u poštovanju ljudskih prava… Spisak je podugačak, a Srbija mora do proleća da većinu ovih problema reši, ili da bar pokaže jaku volju da to učini, inače od datuma pregovora opet nema ništa, čak ni sledeće godine.

IZA OGLEDALA: Ovde dolazimo do suštine problema koji ova vlada ima u odnosima sa Briselom, a oni su trojaki. Prvo, iako u Briselu vole da ponavljaju da veruju u spremnost novih srpskih vlasti da istraju na evropskom putu, na Srpsku naprednu stranku i nešto manje na socijaliste se ovde još uvek gleda sa izvesnim podozrenjem (Nikolićevo uporno poricanje genocida u Srebrenici ne pomaže da se te sumnje razveju). Drugo, prethodna vlada je neiskrenom politikom prilično narušila kredibilitet Srbije u Briselu. „Stekli smo utisak da se Srbija upustila u dijalog samo da bi dobila status kandidata, a čim ga je dobila, sve je stalo“, rekao je ovom dopisniku jedan visoki funkcioner EU. „Od sada više ništa nema na kredit.“

Treći problem, kao ni drugi, nije krivica ove vlade, ali ona svejedno mora s njim da se nosi. To je rastući otpor većine članica EU samoj ideji proširenja, otpor koji je prouzrokovan ekonomskom krizom i sve prisutnijom ksenofobijom, pogotovo među nemačkim glasačima. Nedavna ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da više od polovine Nemaca smatra da ceo proces proširenja EU (ne samo kad je reč o Srbiji) treba zaustaviti, a njihovi političari moraju da o tome vode računa. I konačno, uslovi za proširivanje su iz godine u godinu sve stroži i komplikovaniji. Hrvatska je na putu do članstva morala da prođe kroz procedure kojih su Bugarska i Rumunija bile pošteđene, procedure će biti dodatno pooštrene za Srbiju (i ostale kandidate kad na njih dođe red) jer je taj trend već čvrsto uspostavljen. Ponovo: ništa na kredit.

Srbija je možda umorna od trčanja za Evropom, ali vreme ne radi za nju. U Alisi u zemlji iza ogledala Luisa Kerola ima jedna scena gde Alisa primećuje da, iako žurno korača prema kraljevskom zamku, nikako ne uspeva da mu se približi. „Vidiš, ovde moraš da trčiš iz sve snage samo da bi ostala tu gde si“, kaže joj Crvena Kraljica. „A ako hoćeš negde da stigneš, onda moraš da trčiš dvaput brže.“