Traume o kojima se ne govori

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova u Srbiji se godišnje, u proseku, dogodi oko 60.000 saobraćajnih nesreća u kojima pogine nešto manje od hiljadu ljudi, dok se teže ili lakše povredi od 15.000 do 18.000. U poređenju sa rezultatima evropskih zemalja stopa smrtnosti (na 10.000 vozila) na putevima Srbije je pet puta veća. S obzirom na to da ne postoji razvijen sistem prikupljanja, obrade i objavljivanja podataka na centralnom nivou, za sada se precizno ne zna koliko saobraćajni udesi zapravo koštaju državu. U jednom istraživanju Saobraćajnog fakulteta iz Beograda, pominje se cifra od milijardu evra godišnje ili 1,7 odsto bruto društvenog proizvoda zemlje.

Asistent na Saobraćajnom fakultetu Boris Antić (koji se u svom magistarskom radu 2003. godine bavio i troškovima saobraćajnih nezgoda) kaže za „Vreme“ da za razliku od razvijenih zemalja u kojima se procenjuje da svaki poginuli u saobraćajnoj nesreći košta državu milion evra, kod nas se proračun svodi na 300.000 evra: „To su samo medicinski i troškovi materijalne štete, i eventualno deo onoga što bi čovek prihodovao u svom radnom veku. Nažalost, cena tzv. humanih trškova (naruženje tela, pretrpljeni strah i bol, trauma) ne mogu se izračunati.“

OŠLJARENJE: Po svim parametrima koji utiču na bezbednost saobraćaja od puteva, vozača, starih automobila, saobraćajne kulture, kontrole Srbija spada u manje bezbedne zemlje u Evropi. Ipak, na usvajanje novog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima Srbije od čije primene se pre svega očekuje smanjenje broja poginulih i povređenih čak za 50 odsto, čeka se gotovo tri godine. I kao da to nikoga ne zabrinjava. Sektor za bezbednost u saobraćaju osnovan je u okviru Ministarstva za infrastrukturu 2003. godine. Postoje i skupštinski odbori za saobraćaj i zdravlje koji se dosad nikad ozbiljnije nisu bavili bezbednošću ili prevencijom saobraćajnih nezgoda. Između zdravstvenih ustanova i MUP-a koji se zapravo jedini bavi podacima o saobraćajnim udesima, ne postoji valjana razmena podataka. O sistematičnosti i valjanosti podataka i da se ne govori. Stručnjaci upozoravaju da se čak ne beleži ni pravo mesto smrti. Na primer, ako čovek umre na mestu na kojem se udes dogodio, taj podatak se ne evidentira, već se unosi opština prebivališta. Bez obzira na mesto udesa, Urgentni centar Kliničko-bolničkog centra Srbije za mnoge je evidentirano mesto smrti. Uostalom, kliničkim lekarima i ne treba da bude bitno gde se povreda dogodila. O tome bi morao da brine MUP. Ali lekari često ne raspolažu ili ne upisuju ni podatke o povređivanju niti o „ulozi“ žrtve, (pešak,vozač, suvozač, motociklista…). Posledica je nepreciznost u utvrđivanju broja saobraćajnih nesreća, vrsta povreda i izostanak valjane baze podataka na nivou države.

Bez obzira na ogromnu ekonomsku štetu, država Srbija nije baš darežljiva ni kada su u pitanju istraživanja o bezbednosti u saobraćaju. To je uglavnom prepušteno tehničkoj pomoći stranih donatora.

TIŠINA: Ako nešto i znamo o masovnosti i ceni saobraćajnih nesreća, zahvaljujući pre svega osnovnim podacima MUP-a, o ostalim traumatskim povredama se u Srbiji gotovo i ne priča. Osim šturih statističkih podataka, i to samo za Beograd, ne postoji gotovo ništa. O preventivi i suzbijanju traumatskih povreda i da ne govorimo.

Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije, u povrede spadaju trovanja, opekotine, padovi, utapanja, ali i tzv. namerne povrede poput samopovređivanja, ubistva i nasilja, kao i ratne povrede. Bilo da se dešavaju u kući, školi, na njivi, na ulici, u ratu, povrede, pogotovu one teže, duboko ostaju u svesti ljudi, ali samo onih koji su ih doživeli i na sreću preživeli. Ostali uvek misle da se to dešava nekom drugom. Tako se nekako ponaša i država Srbija.

Stručnjaci Gradskog zavoda za javno zdravlje pokušavaju već deceniju da ukažu na veliki problem grada Beograda: traumatizam. Apeli za preventivom koja bi dovela do tzv. sigurnije zajednice i smanjenja broja povreda uglavnom su ostajali bez odjeka.

„Po masovnosti, stepenu invaliditeta pa i smrtnim slučajevima povrede uopšte nisu bezazlene. Ipak, kod nas se na njih gleda kao na nešto što se slučajno dešava. Ova oblast javnog zdravlja potpuno je zanemarena. Čak ne postoji ni jedinstvena evidencija na osnovu koje bi došli do tačnog broja povreda. Precizne evidencije nema ni o tome ko se, gde i na koji način povređuje. Nema podataka ni o načinu ukazane prve pomoći, ishodu lečenja, rehabilitacije, invalidnosti, troškovima. Kod nas je, bar što se povreda tiče, uloga zdravstvene službe svedena na lečenje i rehabilitaciju povređenih“, kaže za „Vreme“ magistar dr Milena Paunović iz Gradskog zavoda za javno zdravlje.

Prema statističkim podacima obrađenim u Zavodu u poslednjoj deceniji prošlog veka (1990–1999), trovanje i nasilje kao uzrok smrti rangirani su na trećem mestu, odmah iza srčanih i malignih oboljenja. U najvitalnijem životnom dobu, od prve do 44. godine, iste povrede po smrtnosti nalaze se na prvom mestu. U istom vremenskom periodu samoubistva su u ukupnom mortalitetu od povreda sa procentom od 34 odsto bila čak i ispred saobraćajnih nesreća (24 odsto). Što se beogradske dece tiče, ona više umiru od povreda nego od drugih oboljenja.

STVARNOST: U poslednjem izveštaju Gradskog zavoda za 2005. godinu o zdravlju stanovnika Beograda, stanje se nije mnogo prmenilo. U dečjem uzrastu stopa povređivanja dece predškolskog uzrasta je čak zabeležila i porast. Prema podacima primarne zdravstvene zaštite (domovi zdravlja), na 1000 mališana povredilo se njih 90. Od teških telesnih povreda u 2005. u bolnicama je lečeno 746 mališana uzrasta do šest godina. U strukturi uzroka smrti najmađih (od prve do četvrte godine) takođe preovlađuju povrede i trovanja.

Pre dve godine u Beogradu je regostrovane gotovo 23.000 povreda kod školske dece. Kod njih je uglavnom reč o višestrukim povredama, prelomima i uganućima, opekotinama, povredama lobanje. Sa teškim povredama u bolnicama je lečeno 1198 mladih uzrasta od sedam do 19 godina. Među uzrocima smrti školske populacije takođe dominiraju povrede, trovanja i nesrećni slučajevi.

Stručnjaci upozoravaju na poseban problem povreda odraslih osoba. Kod njih povrede prouzrokuju visok stepen invalidnosti, smrtnosti i dugotrajno odsustva s posla. Statistika u 2005. godini beleži 50.640 registrovanih povreda odraslog stanovništva. U ovoj populaciji učestalost povređivanja u poslednjoj deceniji beleži ozbiljan porast. Više od 3600 najstarijih Beograđana (60 i više godina) lečeno je u 2005. godini u stacionarnim ustanovama zbog teških preloma kostiju, povreda nogu i ruku i glave.

Naša sagovornica kaže da traumatske povrede nisu naša specifičnost i da su problem sa kojim se suočavaju i razvijene zemlje: „Za razliku od njih mi smo potpuno marginalizovali ovaj važan segment javnog zdravlja. Ne postoje sređeni podaci ni o vrstama povreda ni o njihovoj ekonomskoj ceni za celu društvenu zajednicu. U SAD su pre nekoliko godina izračunali da se u skoro dva miliona slučajeva povreda završava trajnom invalidnošću i da se skoro 250.000 potencijalno produktivnih godina života izgubi usled prerane smrti. Samo u jednoj godini krajem devedesetih cena povreda na radnom mestu koštala je američku državu 48 milijardi dolara.“

Prema podacima Zavoda u poslednjoj deceniji prošlog veka, u Beogradu je registrovano više od 75.000 povreda na radu sa 447 smrtnih ishoda. Po svakom povređenom izgubljena su 24,4 radna dana. Brojke ni u kom slučaju nisu zanemarljive, ako se podsetimo da je to bilo vreme sankcija, ratova i prinudnih odmora.

Uprkos naučno utemeljenim činjenicama „da nijedna povreda nije slučajna“, „da se na nju može uticati“ i „da se može izbeći ili sprečiti“, mi i dalje marginalizujemo ekonomsku i ljudsku cenu povreda, ne pomišljamo na prevenciju i edukaciju stanovništva.

UPOZORENJE: „Povrede i njihove posledice po ljude i državu se moraju shvatiti ozbiljno. Uostalom, svi mi imamo pravo na bezbedan život. Da znamo šta nas ugrožava i koji su faktori rizika bilo da je reč o životnoj sredini, ili tehnološkim dostignućima. Morali bi utvrditi neke standarde sigurne zajednice. Izvesno je da će biti manje povreda ako se vodi računa, na primer, da šahte na ulicama budu zatvorene, o instalacijama u kući, o bezbednim dečijim igračakama. Na selu je strašno. Poljoprivrednom mehanizacijom rukuju i obučeni i neobučeni. Hemikalije i đubriva za poljoprivredu se drže svuda i dostupna su čak i deci koja od njih stradaju. Otrovi i nestručno rukovanje poljoprivrednim mašina stvaraju teške i trajne invalide. Kada bi ih neko obučio i skrenuo im pažnju na rizike, stvari bi se promenile. Ili, na primer, stari ljudi u Beogradu koji u centralnim opštinama čine većinsku populaciju: boluju od hipertenzije, piju lekove, pada im pritisak, nose pogrešne naočare i papuče ili zbog štednje ne pale svetlo – padaju i povređuju se. Lekari tvrde da povreda kukova prerasta u epidemiju. A to košta i državu i porodicu. Ljudi umiru od tih povreda. Neko bi morao da im kaže da pospreme kuću i odstrane sve nepotrebne stvari, da paze na sebe. Da se ne penju na merdevine.

Povrede dece u kući su posebna priča. Prozori su nezaštićeni. Struja, deterdženti, lekovi su im nadohvat ruke. Dete zadobije, na primer, teške opekotine, samo zato što drška od suda na šporetu nije bila okrenuta ka zidu. Prema nekim našim podacima, povrede u kući čine 40 odsto svih povreda.Tu naravno spadaju i kod nas veoma prisutna zlostavljanja u kući. Tuča i nasilje najučestaliji su kod populacije u starosnom uzrastu od 20 do 49 godina. Smanjivanje povreda je problem cele društvene zajednice, a ne pojedinaca i entuzijasta“, upozorava doktorka Paunović.

Pominje primer Austrije koja je uspela da za pet godina smanji za deset odsto procenat povreda na svim nivoima: Odluka je doneta u Parlamentu. Uključila se cela država, osiguravajući zavodi, zdravstvene ustanove, vrtići, škole, čak i pozorišta, mediji. Edukovali su decu i roditelje. Obučavali su drvoseče kako da se zaštite. Podučavali su farmere, radnike u fabrikama koji čak nose specijalne cipele da ne povrede nogu. Svi građani su znali za ovu akciju koja je intenzivno trajala pet godina.

Učinak traumatskih povreda u Srbiji je poražavajući. Osim zabrinjavajuće smrtnosti, bolnice su pune povređenih ljudi. Centri za rehabilitaciju takođe. U „nadmetanju“ poraznim podacima o zdravlju stanovništva Srbije, više je bolesnih nego povređenih.

Budućnost je, međutim, na strani bolesnih. Oboleo čovek ima šansu da ozdravi. Teške povrede prate čoveka do kraja života.

Ukoliko se ostvare svetske prognoze, da bi se, ukoliko se nešto ne preduzme, povrede u saobraćaju na rang-listi deset vodećih uzroka tzv. opterećenja bolešću (gubljenje radne sposobnosti i ostalo) mogle sa devetog popeti 2020. godine na treće mesto, države će biti u velikom problemu: suočiće se sa dosad najvećim finansijskim opterećenjima u zdravstvu.