Ovaj naš novinarski posao nam rano usadi ne baš plemenitu – zapravo ružnu – naviku da loše vesti saopštavamo direktno i bez okolišanja. Na ličnom planu to je veoma traumatično kao u ovom slučaju smrti našeg glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića u sredu, 5. februara.
Žao mi je tog čoveka kolege, druga i prijatelja s kojim smo u „Vremenu“ delili dobro i zlo i plivali protiv struje čitave tri komplikovane decenije.
Jedne od onih mučnih godina, ne znam više koje, u Mišarskoj ulici ide mi u susret Žare. Gde baš sad da ga sretnem? Na nekoliko koraka pre susreta sa njegovog lica čitam da vidi da mi nije milo što sam ga baš u tom trenutku sreo.
„Žare, loša vest“, kažem oporo.
„Jel deca?“, pita prebledevši.
„Ne, otac.“
Gotovo da se zaplakao, ali se pribrao i nastavio prema redakciji. Morao je da najpre završi neki neodložan posao (da li je to bio dedlajn odlaska „Vremena“ u štampu ili blokiran račun redakcije ne znam više) pre nego što ode kući da tuguje za ocem i teši porodicu.
U glumačkim biografijama često se pominju predstave koje su održane na dan sahrane roditelja glavnog glumca. Show must go on. Takav je i naš posao.
I pored rizika ponavljanja opštih mesta, taj detalj lične drame ovde jednostavno nije moguće izostaviti u trenutku kada se opraštamo sa Žaretom i podsećamo slavnih bitaka koje smo gubili, što se moralo odraziti i na naše privatne živote, i možda više nego što smo o tome vodili računa – na živote naših bližnjih. Nas će poneko tapšati po ramenima, neko će nas grditi, a pod većim pritiskom su naši bližnji. Oni su pod konstantnim stresom.
U tih, evo biće uskoro, trideset godina, dva glavna urednika bitno su uticala na profil nedeljnika „Vreme“: Zoran Jeličić u periodu osnivanja i, posle njega, Dragoljub Žarković.
Žaretov novinarski talenat je pre svega urednički. Umeo je bolje od mnogih da brzo prepozna šta od kog novinara može očekivati. Brzo je prepoznavao koji od mladih saradnika ima talenat. Nisu ga iznenađivale ćudi talentovanih.
Možda bolje od mnogih razumem kako je izgradio tu toleranciju, jer naši putevi su se ukrštali i podudarali više od četiri decenije. Desilo se da smo on i ja menjali košulje s ubogim pesnikom Jašom Grobarovim. Skinuti košulju i dati je pesniku, to je za mladog novinara Gonkurova nagrada. Sledeće večeri, Žare kaže Jaši da mu je lepa košulja, a Jaša lakonski odgovara: „Dao mi sinoć neki pijanac…“
Žarkovićeva urednička ruka je bila gotovo neprimetna. Kad prihvata ideju, prihvata je sa dve reči, što nije tipično za urednika njuz magazina koji po svojoj prirodi zahteva dugo elaboriranje. Kod njega je to izgledalo spontano, ali nije bilo površno. Kad izađe novi broj i kad urednike i novinare zahvati takozvani užas praznog papira, Žare je prema novinarskim idejama o novim temama obično u početku bio skeptičan: „Koga to zanima?“ „Kako to realizovati?“ Tu skepsu, koja je zapravo bila oblik selekcije i kroćenja sklonosti ka zaletanju i preterivanju, narednih dana bi poništavalo približavanje novog roka, pod čijim bičem se novine same prave.
Njegove redaktorske intervencije su bile minimalne, logične i neophodne. Pohvale retke i kratke, pokude najčešće često obojene i autoironičnim humorom.
Kažu da je jednom, kad je bio već u postelji iz koje je pisao dokle god je mogao i kad mu se nešto u novinama nije svidelo, rekao da poruče „onom Filipu“ da će njemu u inat umreti baš u neku sredu kako bi mu srušio broj koji ulazi u štampu.
U sredu 5. februara štampanje Vremena je zaustavljeno. Crnohumorna poruka se pretvorila u tragično samoispunjavajuće proročanstvo. Redakcija je grčevito pripremala novu verziju izdanja umesto da sedi i, s dubokim razlogom, plače.
Možda sve to odslikava i njegovu profesionalnu filozofiju da novinari rade do poslednjeg daha.
U tekstu „Životno delo i kako dalje?“ koji je pisao kad je dobio nagradu, a u to vreme je već podugo ulazio u redakciju dobrano zadihan, kaže: „Pošto nameravam još da radim od dodele nagrade pitam se jedino kako da ostanem dosledan u svom shvatanju profesije. Tako, bre, što nećeš da kukaš. Ustani i idi na posao!“
Često je govorio da posao glavnog urednika nije rad na tekstovima, nego rad s ljudima. U kriznim momentima kao što su naše socijalne kataklizme, izgubljeni izbori i druge nedaće, to se najčešće svodilo na podizanje raspoloženja u redakciji i na podsticanje osećaja profesionalnog samopoštovanja. Govorio bi: „Kad svi budu uprljani, mi da budemo u Belim Odelima!“ U Belim Odelima? Grupa zilota-isposnika novinarske profesije u Belim Odelima, bez filera u džepu, na ivici egzistencije, s porodicama pod stresom… E, moj Žare…
Na česte udarce neprijatelja lista Žare se više od drugih pravio da je oguglao, pa je gotovo mazohistički često citirao napade na sebe. Valjda ga je iskustvo u Politikinom „Ekspresu“ naučilo da ne vredi ljutiti se na lava zato što hoće da te pojede.
U političkim komentarima koji osvetljavaju one prilike u kojima se dva raka peku na istoj vatri, a jedan drugom ne veruju, prednost je davao i uravnoteženom rasuđivanju nad izlivom aktivističkog gneva tako karakterističnog za „narativ“ onih koji su ga napadali, ali i mnoštva onih koji se predstavljaju kao njegovi saborci za dostojanstvo javne reči. Biće da se to tiče talenta, temperamenta i vaspitanja. (Videti prilog: „Kreativni rukopis Dragoljuba Žarkovića: A, B, C, D. Ž.“) Dobro je razumeo poslovicu: „Sačuvaj me bože od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam sačuvati.“
Redakcija koju je vodio Žarković nije bila politički neutralna, ali je u manjoj ili većoj meri pokazivala distancu i prema arogantnim vlastima i prema poslovično nezahvalnim opozicionim strateškim saveznicima. Posle petooktobarske revolucije 2000. smirivao je euforiju govoreći da za nas dolazi težak period, jer su ovi što su došli na vlast učili čitajući „Vreme“! Redakcija „Vremena“ je polemisala i sa vlastitim većinskim vlasnikom i njegovim društvom.
Pune tri decenije Žare je takoreći nevidljivom rukom vodio nedeljnik „Vreme“, što predstavlja nesvakidašnji podvig:
– potpisivao je list koji su mnogi otpisivali kao nemoguću misiju;
– list koji je u teško vreme saopštavao ono što većina nije želela da čuje;
– koji se suprotstavljao euforijama i egzaltacijama onda kada su one prerastale u ratnu propagandu koja vodi u katastrofu;
– ukazivao na nepočinstva kada je većina smatrala da ih treba prikrivati iz državnog razloga;
– suprotstavljao se moćnicima domaćim i stranim;
– nastojao da razabere šta je šta u kakofoniji bukača i večitih interpelanata.
U vreme kada se tražilo navijanje i huškanje i eskalirale masovne opsene i prevare, bilo je teško pokrenuti i održati nedeljnik „Vreme“ sa ambicijom da po ugledu na njuz magazine „Tajm“, „Njuzvik“, „Špigel“ ili „Ekonomist“, novosti analizira onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje.
Nije moguće ne setiti se da je „Vreme“ prvi broj pripremalo sa jednom pisaćom mašinom, koju je Jug Grizelj doneo od kuće, a da je u dugom periodu 1992–93. zgrada Instituta društvenih nauka, na čijoj je mansardi u početku radila redakcija „Vremena“, bila opasana redovima budućih žrtava Ponci šeme pred šalterima Srpske Majke Dafine Milanović.
Svoj urednički podvig Žare je ostvario u zemlji koja je lutala između Vođe, Dange i Stradije, pa potom između Stradije, Vođe i Dange, dok je loša politika trošila sav vazduh.
Predugo je ovde bila veoma adekvatna rečenica iz uvodnika Ljubiše Manojlovića u predratnoj kragujevačkoj „Svetlosti“ 1936: „Vremena su teška, zlo je na sve strane…“
Onda smo se morali suočiti s onim što je nama naša borba dala. S neuspelom tranzicijom. Divljačkom privatizacijom. Kulturnom regresijom. Rijaliti voajerizmom. Marketinškim obmanama. S negativnim kampanjama i restrikcijom oglašavanja. Tabloidizacijom javnog života. Potiskivanjem pisane reči.
I s globalnom krizom štampe.
Dragoljub Žarković je bez dociranja i previše naglašavanja sprovodio u delo načelo da štampa ne sme objaviti laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, te zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, kako je proklamovano u uvodniku prvog broja „Vremena“ 1990. Dobro je razumeo staro novinarsko pravilo da novine prave udruženja, a da udruženja prave novine, pa je i njegova zasluga što je to načelo okupljalo u ovih trideset godina mnogo veći broj saradnika oko „Vremena“ nego što to čaršija želi da prizna.
Nepotpuni listing autora čiji su tekstovi dostupni u elektronskoj formi na sajtu „Vremena“ sadrži imena oko 150 novinara i oko 420 javnih ličnosti koje su povremeno pisale za „Vreme“. Kad budu u elektronskoj formi dostupni svi tekstovi iz devedesetih godina koji sada na „hartiji koja ne gori“ svedoče o jednom tmurnom vremenu, videće se da je broj saradnika „Vremena“ možda i dvostruko veći.
Neki su otišli iz te redakcije ostavivši trag u njoj, neki su se naljutili, neki nisu odoleli čarima marketinga, neki su u drugim redakcijama ostvarili svoje profesionalne ambicije, neki su otišli u državnu službu.
A jedna posebna grupa novinara „Vremena“ se preselila u nebesku redakciju da odozgo izaziva buru u našem sećanju i da svojim primerom svedoči da je u Srbiji sloboda štampe skupa. Mnogo skupa: Jug Grizelj, Stojan Cerović, Frano Cetinić, Draško Gagović, Uroš Komlenović, Zoja Jovanov, Lazar Stojanović, Zoran Majdin, Zoran Jeličić, Aleksandar Ćirić, Jovan Dulović, Dejan Anastasijević, Tanja Tagirov, a sada i ti, Dragoljube Žarkoviću…
Zbogom, Žare.
Novi broj „Vremena“ je na kioscima.
Naslovna strana rečito svedoči o našem velikom gubitku.
Show must go on. Takva je naša profesija.
Delovi ovog teksta su korišćeni kao predložak u oproštajnom govoru na komemoraciji Dragoljubu Žarkoviću 7. februara 2020.
