„Narodna banka Srbije nastojaće da, kroz dijalog sa predstavnicima Vlade Srbije, banaka, Udruženjem banaka, kao i svim drugim nadležnim institucijama i organizacijama, sagledavajući sve eventualne mere i njihove efekte, u kratkom roku pronađe način da pomogne građanima–korisnicima kredita u švajcarskim francima, koji su se našli u teškoj situaciji posle snažnog i iznenadnog jačanja te valute.“
(Iz saopštenja NBS od 19. januara 2015)
Nije jednostavno pričati o iskustvima korisnika stambenog kredita indeksiranog u švajcarskim francima. Količina informacija, njihove međusobne veze, podložnost različitim tumačenjima, različite interesne grupe koje se na ovaj ili onaj način upliću u priču i još bezbroj varijabli koje je gotovo nemoguće izlistati do kraja čine stvar užasno komplikovanom. Ipak, citirano saopštenje NBS na efikasan način demonstrira dominantno osećanje koje imam kad pomislim na svoj dug banci – mene niko ništa ne pita. Tako će NBS razgovarati sa predstavnicima Vlade Srbije, banaka, Udruženja banaka (oni su, pretpostavljam, nekakvo posebno telo koje postoji nezavisno od samih banaka) i sa svima drugima… Samo ne sa korisnicima kredita. A korisnici kredita imaju svoju organizaciju koja je već nebrojeno puta pozivala NBS na dijalog (www.efektiva.rs).
Zaboravljaju, valjda, definiciju po kojoj je kredit dužničko-poverilački odnos pri kom poverilac (banka) ustupa određeni iznos novčanih sredstava dužniku (klijentu) na korišćenje, na određeno vreme, pod određenim uslovima i uz plaćanje naknade – kamate, kao cene korišćenja tih sredstava. Svaki ugovor o kreditu je obligacioni odnos, a principi obligacionih odnosa sažeti su u Srbiji u Zakonu o obligacionim odnosima. Svi ugovori, bez obzira na njihov sadržaj, moraju biti usklađeni sa tim zakonom. Ako ugovor ili neke njegove odredbe nisu usklađene sa zakonom, primenjuju se principi predviđeni zakonom, a ne odredbe ugovora. Poslužiću se citatom, ponovo. Ovaj put ću citirati Jelisavetu Vasilić, članicu Saveta za borbu protiv korupcije i sudiju sa 35 godina iskustva, koja je još u avgustu 2011. godine, govoreći o problemima dužnika u švajcarskim francima, napisala da „ugovor o kreditu ne može imati zelenaške niti špekulativne odredbe na osnovu kojih će banka dobiti veći iznos od datog, koristeći se svojim znanjem i nadmoćnosti svog položaja i nijedan ugovor o kreditu ne može zavisiti od potcenjenosti ili precenjenosti određene valute, odnosno od izbora valute, finansijske krize, poremećaja tržišta novca, odstupanja od realne vrednosti novca.“ Na taj način obezbeđuje se jedno od osnovnih načela obligacionih odnosa, načelo ravnopravnosti ugovornih strana.
Moja banka i ja nismo ravnopravni u našem odnosu. Deo te neravnopravnosti prirodna je posledica činjenice da je banka velika i bogata, a da ja to nisam. Zato i pozajmljujem od banke i zato sam spreman da tu neravnopravnost platim vraćajući gotovo dvostruko više od onoga što sam pozajmio. I to je u redu, to je deo našeg dogovora. Nemam ništa protiv. Banka nije dužna da mi ništa pokloni. Nije u redu, međutim, da samo ja snosim rizik u našem odnosu. Da kompletan trošak dramatičnog jačanja švajcarskog franka u prethodnih pet godina snosim samo ja. Naročito ako se ima u vidu da je sva prilika da mnoge banke u Srbiji uopšte i nisu pozajmljivale franke, pa ih potom u dinarskoj protivvrednosti plasirale svojim klijentima, već su se zaduživale u evrima ili su prosto plasirale svoje dinarske depozite. Čak i ako nije tako, ako se moja banka zaista zadužila u francima (ne isključujem tu mogućnost – moja je banka jedna od retkih koja nije samoinicijativno i protivzakonito menjala kamatu tokom trajanja ugovora), ako ne ostvaruje ekstraprofit na kursnim razlikama koje mene i moju porodicu siromaše, ako i nisu našli način da svoje obaveze u francima refinansiraju danas kad je referentna kamata, tzv. CHF Libor niža nego ikada, štaviše negativna (dok je moja kamata i dalje na istom nivou kao i prvog dana, kad je CHF Libor bio 3,5 procentnih poena veći nego danas), čak i ako zaista nisu našli nikakav način da kroz menjačke poslove umanje gubitke koje im jačanje franka pravi, nije u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, ne doprinosi ravnopravnosti ugovornih strana činjenica da svaki dodatni trošak u našem međusobnom odnosu pokrivam ja.
To nije u redu. A nije ni po zakonu.
Moji su sapatnici u ovom nesrećnom poslu, drugi „Švajcarci“, kako često jedni drugima tepamo, uglavnom sluđeni. Nemaju svi luksuz da mogu da čak i ovoliko naduvanu ratu plaćaju, a da se pritom ne moraju odreći ničeg što je od suštinskog značaja za njih i njihovu porodicu. Za mnoge od 22.000 korisnika kredita indeksiranih u francima, koliko nas otprilike ima, pitanje jačanja franka ubrzano postaje pitanje elementarnog kvaliteta života, pitanje egzistencije. Zato treba razumeti očaj, bes, nerealne zahteve, maštanje o reakciji države koja će čarobnim štapićem odneti sve probleme. Treba razumeti spremnost da se poveruje u propagandu kvazipatriota i njihovih tzv. ekonomskih analitičara i lažnih stručnjaka, koji obećavaju ukidanje valutne klauzule i pretvaranje duga u dinare po kursu na dan zaduženja. Ne tako davno, na jednoj od konferencija za štampu na otvorenom tokom 2011. godine je i današnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović obećao rešavanje ovog problema kad SNS dođe na vlast. Sluđenim dužnicima je lako manipulisati, a njihova je muka atraktivna samo kao još jedan način dodvoravanja širokoj javnosti.
Kad se u tu priču uključe i eksperti za trivijalizovanje i senzacionalizam, u narodu poznati kao novinari tabloida, ne treba da čudi što se u javnosti sve više kreira jedna dosta neprijatna slika o korisnicima kredita indeksiranih u francima. Mi smo u toj priči pohlepni ali i glupavi, pa smo u želji za lakom zaradom prevideli jasne rizike koje zaduživanje u francima sobom nosi. Kako bi se taj stereotip što više učvrstio, komentatori po internet portalima i forumima, ali i predstavnici banaka i pojedini ekonomski analitičari, koriste se poluistinama, čak i otvorenim lažima. Tako se govori da je jačanje franka u ovoj meri bila neminovnost (iako se u 10 godina koje su prethodile krizi iz 2009. za evro nikad nije dobijalo manje od 1,5 franaka – danas je taj odnos otprilike 1:1), da bi se pomaganjem „Švajcarcima“ učinila nepravda prema onima koji imaju kredite indeksirane u evrima (što je potpuno netačno, a čime se ove dve prirodno bliske grupe veštački antagonizuju), da smo mi samo poslednji u nizu parazita koji bi da otimaju novac od poštenih poreskih obveznika.
Ništa od toga nije tačno.
Verujem da govorim u ime velike većine dužnika čiji su krediti indeksirani u švajcarskim francima kada kažem: Ja neću da moj kredit otplaćuju drugi građani Srbije. Ne bih to prihvatio, čak i ako bi kojim nesrećnim slučajem Vlada Republike Srbije donela takvu odluku. Nije socijalni momenat, ma koliko on težak i tabloidima primamljiv bio, presudan u ovoj priči. U ovoj je priči fokus na nečemu mnogo važnijem.
Ja od Vlade Republike Srbije tražim samo jedno: da obezbedi sprovođenje zakona koji važe na teritoriji Republike Srbije i da, zajedno sa Narodnom bankom Srbije, kojoj je to u opisu posla, obezbede ravnopravnost ugovornih strana, poverioca (banke) i dužnika (klijenta), u svemu čega se njihov ugovorni odnos tiče, uključujući i rizik dramatičnih poremećaja vrednosti švajcarskog franka – kako do sada tako i u budućnosti.
Na taj način će Vlada Republike Srbije delovati u najboljem interesu svih strana u ovom procesu: korisnici će moći da i dalje otplaćuju svoje kredite; banke se neće naći u situaciji da umesto solventnih klijenata koji isplaćuju svoje obaveze imaju veliki broj obezvređenih i teško utrživih nekretnina, dobijenih aktiviranjem hipoteka; biće sprečen dramatičan udar na solventnost Nacionalne korporacije za osiguranje kredita (NKOSK), koja je osigurala ogromnu većinu od 22.000 pomenutih kredita, i koja će isplatiti bankama štetu koju će eventualno pretrpeti. A ako se pogleda kolikim sredstvima NKOSK raspolaže, teško je poverovati da će to, bez finansijske injekcije od strane Vlade, što će reći iz budžeta, uspeti da uradi.
Ako se to desi, ako Vlada učini jedinu ispravnu i jedinu moguću stvar, spreman sam da nastavim poslovni odnos koji imam sa svojom bankom i da zaboravim ono što se desilo. Da nastavim da radim i privređujem, plaćam PDV svakog 20-og u mesecu, uplaćujem penziono, zdravstveno i socijalno. U suprotnom ću morati dobro da razmislim o drugim opcijama. Ne samo ja već i 22.000 preostalih, radno sposobnih građana koji su dokazano u stanju da privređuju i doprinose slabašnom budžetu Republike Srbije. Ne mogu, uz sav napor, da zamislim kome to može biti u interesu. Osim grupici gramzivih ludaka. Iskreno se nadam i iskreno verujem da toj grupici ne piše u radnoj knjižici da im je radno mesto u Nemanjinoj ulici u Beogradu.
