Teško vreme, dobar trenutak

Ako sve bude išlo po planu, pa Bosna i Hercegovina 16. juna potpiše sa Evropskom unijom Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), jedna od faza integrisanja regiona u EU biće konačno završena, jer će SSP biti potpisan sa svim zemljama bivše SFRJ. To još uvek ne znači da su sve zemlje regiona u potpunosti i u podjednakoj meri spremne za ulazak u EU. Svaka od njih ima svoje unutrašnje probleme, koji bi mogli da budu ozbiljna prepreka integraciji. Ne treba zaboraviti ni da je Hrvatska u tom procesu daleko odmakla u odnosu na druge. Zato je za sve koji se na ovim prostorima bave evropskim integracijama jedna od glavnih tema za razmišljanje da li zemlje zapadnog Balkana treba da se udruže i zauzmu regionalni pristup procesu pridruživanja, ili ipak da nastave taj put svaka za sebe.

Koliko su države zapadnog Balkana spremne za Evropsku uniju i koliko je sama Unija spremna za dalje širenje ključna su pitanja postavljena na konferenciji „Ljubljanska agenda za novu fazu u Procesu stabilizacije i pridruživanja“, koja je u organizaciji Evropskog pokreta i Fondacije „Fridrih Ebert“ održana u Beogradu. Tokom dva dana, koliko je konferencija trajala, lajt-motiv u izlaganju gotovo svih učesnika bila je ideja da zemlje regiona, pored toga što svaka od njih pojedinačno ulaže napore kako bi ušla u EU, treba istovremeno da rade na jačanju regionalne saradnje po pitanjima evropskih integracija.

U tom smislu, najprecizniji je bio Mauricio Masari, bivši šef misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, a danas šef Odseka za planiranje u Ministarstvu spoljnih poslova Italije. Istakavši da vlade u regionu treba da razmenjuju iskustva o tome šta je do sada urađeno, jer bi to moglo da im uštedi vreme i ubrza proces pridruživanja, on je predložio organizovanje samita svih zemalja sa potpisanim SSP-om u regionu. „To bi moglo da bude nešto kao ‘komonvelt za EU’, unutar kog bi se videlo koliko je ko postigao. Takva organizacija dala bi individualnom procesu evropskih integracija notu solidarnosti. Upravo određeni stepen solidarnosti nedostaje na regionalnom nivou“, rekao je Masari.

SOLIDARNOST I SARADNJA: Raznovrsni vidovi regionalne saradnje, bilo da je ona ekonomska ili politička, svakako postoje. Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da se njen veliki deo odvija uz posredovanje, pa čak i uslovljavanje Evropske unije i njenih tela. Funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Goran Svilanović upravo zbog toga smatra da region nikako ne može da bude zadovoljan ostvarenim stepenom saradnje: „Ono gde se zemlje regiona danas nalaze, direktan je pozitivni rezultat politike uslovljavanja koju primenjuje EU“, rekao je on, dodavši da ovde imamo posla sa državama koje treba da sarađuju jedva deceniju nakon okončanja ratnih sukoba.

Govoreći o tome kako u praksi izgleda komunikacija između zemalja bivše SFRJ, Romana Vlahutin, šefica političkog odeljenja ambasade Republike Hrvatske u Beogradu, istakla je da je regionalna saradnja dugo bila nametnuta, ali da su vremenom države uvidele da od toga ima nekakve koristi. Kao značajan faktor u unapređenju saradnje, ona je navela konferencije poput ove, jer su na njima predstavnici političkih elita praktično primorani da sednu za isti sto i komuniciraju. Moguće je, prema rečima Romane Vlahutin, izdvojiti tri glavna tipa saradnje: tu su multilateralni oblici, poput Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope i Regionalnog saveta za saradnju. Međutim, više je problema kada je reč o druga dva oblika. „U bilateralnim odnosima, gotovo sve zemlje imaju nerešena granična pitanja, nije izvršena sukcesija i još mnogo toga, ali, dobro, i ta vrsta saradnje nekako ide svojim tokom“, rekla je Vlahutinova, naglasivši da najveći problemi nastaju kada je reč o ponašanju u kriznim situacijama, nadovezujući se na Masarija i potrebu za solidarnošću, koja hronično nedostaje na ovim prostorima: „Pored svega toga, svaka država unosi različit kapacitet za saradnju i zapravo je teško u takvim uslovima očekivati da ta saradnja bude sofisticirana.“

BEZ DRAME: Pitanja kapaciteta za saradnju direktno su povezana sa unutrašnjim prilikama zemalja koje pretenduju na članstvo u EU. Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija su države sa najviše unutrašnjih problema koji bi ozbiljno mogli da ugroze proces pridruživanja.

Kada je o Srbiji reč, sudeći po onome što se na ovoj konferenciji moglo čuti, EU mnogo više brine formiranje buduće vlade nego pitanje Kosova. Istakavši da je po pitanju tehničke spremnosti za pridruživanje, Srbija daleko ispred ostalih zemalja regiona, ali da znatno zaostaje u političkoj spremnosti, Mauricio Masari je rekao da uporno insistiranje da Srbija prizna nezavisnost Kosova, ili da se Republika Srpska u potpunosti integriše u BiH, može da dovede do toga da ove zemlje nikada ne uđu u EU: „I u najstarijim demokratijama imate nestabilnosti. Zato, hajde da ne dramatizujemo. Integracije treba ubrzati, bez dramatizovanja pitanja granica. Jedino što može da bude ozbiljan faktor nestabilnosti jeste buduća vlada Srbije.“

Na eventualne prepreke za integraciju BiH i Makedonije osvrnula se Džudi Bat, stručna saradnica Instituta za bezbednosne studije u Parizu, rekavši da su za Bosnu ključna pitanja hoće li ona moći da se oblikuje kao država i kada će međunarodna zajednica moći da se povuče. „Reforma policije dovedena je do kraja posle velikih pritisaka. BiH će uskoro potpisati SSP, ali pitanje je hoće li institucionalne reforme ići lakše sa potpisanim SSP-om“, rekla je Batova, ističući da je za BiH problem i Republika Srpska, koja koristi pretnju secesijom: „Niko, pa ni sam Milorad Dodik, ne zna koliko su daleko u stanju da idu u tome.“ Kada je o Makedoniji reč, Džudi Bat smatra da je njena nestabilnost u vezi sa političkim elitama koje imaju rigidan stav kada je reč o imenu države: „Ali, tu je problem i nemogućnost EU i NATO-a da ubede Grčku da promeni stav“, kaže Batova. Međutim, glavni razlog nestabilnosti u Makedoniji po njenom mišljenju jeste ponašanje albanskih političara u izbornoj kampanji: „Oni se bore za nekakvu moć među sobom, a nikome nije jasno o kakvoj je moći reč. Gde se tu uklapa interes za ulazak u EU – ne znam.“

Uprkos brojnim i ne tako lako rešivim problemima, dobar deo učesnika konferencije „Ljubljanska agenda za novu fazu u Procesu stabilizacije i pridruživanja“ slaže se u tome da EU treba i sama da ubrza proces integracije zemalja zapadnog Balkana. „EU mora brže da gura zemlje regiona na stazu integracija“, rekla je Džudi Bat: „Vlade tih zemalja treba ubediti da EU mora da bude njihov prioritet a, uz to, ubrzavanje bi pokazalo koliko su političari u regionu ozbiljni kad kažu da žele u EU.“

Nakon detaljne analize situacije u svakoj od država, čini se da na planu reformi i ispunjavanja uslova za ulazak u EU stvari ne teku onoliko brzo koliko bi neki voleli. Pa ipak, Mauricio Masari daje optimističnu prognozu, jer se posle zastoja proces pridruživanja na zapadnom Balkanu ipak pokrenuo. Potpisan je SSP sa Srbijom, za dve nedelje bi trebalo da ga potpiše i BiH a, prema Masarijevim rečima, u novembru treba očekivati pomake sa Makedonijom. Napreduje i dijalog o liberalizaciji viznog režima, tako da, po njegovom mišljenju, perspektiva za region u celini uopšte nije loša. „Sada je najvažnije ne propustiti ovako dobar trenutak“, zakjučio je Masari.