Temelji na tankom ledu

U trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu, u Skupštini Jugoslavije se poslednji put glasa. Trebalo bi da bude usvojena Ustavna povelja po kojoj će ime te zajednice biti Srbija i Crna Gora. Kako će funkcionisati taj novi državni aranžman niko ne može predvideti, ne samo zbog toga što ugovorena rešenja ne izgledaju kao nešto što će funkcionisati već i zbog toga što politička i institucionalna kriza u Srbiji postaje sve komplikovanija.

Dok se ubrzano prelazi na novi državni aranžman, u srpskoj političkoj nomenklaturi dolazi u ovim trenucima do značajnih personalnih promena. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica najavljuje da će u narednom periodu biti angažovan kao predsednik DSS-a, pre svega na izradi novog ustava Srbije i na iznuđivanju novih izbora. Miroljub Labus po svoj prilici neće nastaviti svoju federalnu funkciju i, ako ne bude nekih spektakularnih obrta, biće bez državnih funkcija. Mlađen Dinkić na mestu guvernera zasad nema protivkandidata, ali posle njegovog spora sa srpskim premijerom ostaje sumnja da li će ostati u sedlu.

Koštunica je čovek godine iz 2000, simbol rušenja bivšeg režima, od tada je bio nedostižan u količini javne podrške, u neposrednom izbornom odmeravanju još jednom preko dva miliona glasova, ali tri trke u kojima je vodio poništene su. Labus je imao status glavnog pregovarača s međunarodnim finansijskim institucijama i davao je reformistički pečat srpskoj i jugoslovenskoj politici. Ostvario je izbornu podršku od skoro milion glasova i bio visoko kotiran u sondažama javnog mnjenja. Dinkićevo ime je vezano za čvrst dinar, takođe je uživao veoma pozitivan rejting, uprkos velikoj govorljivosti, ili baš zahvaljujući njoj.

Ukratko, vladajuća nomenklatura ostaje i bez trunke privida da se može osloniti na rejting trenutno najpopularnijeg političara u Srbiji (Vojislava Koštunice). Najveća članica nekadašnjeg DOS-a, DSS, bez ostatka se deklariše kao opoziciona, a i pitanje je šta je ostalo od reformističkog trilinga (Labus–Dinkić, Đelić). „Nevladina“ G17 plus, sad kao politička stranka u formiranju, smešta se bar što se vrha tiče „van sistema“.

NOVI PAKET: Đinđićeva vlada u takvim okolnostima preuzima novi paket vlasti oslonjen na „novu većinu“ u Skupštini Srbije, konstruisanu uz pomoć pet disidenata iz SPS-a, okupljenih u Ivkovićevom NSP-u i tri disidenta iz Nove Srbije. Vladine pristalice trijumfuju kao deca zbog toga što su bajpasom isključili Koštunicu i nadaju se da će i on i DSS uvenuti brzo kao jagorčevina. Vlada kao jedina institucija u pogonu izgleda kao da je nesmenjiva, mada su njene akcije zapravo veoma slabe. Imobilizacijom Koštunice, Labusa i Dinkića vladina argumentacija o tome da je u nacionalnom interesu da se ne dira reformski tim ne može delovati ubedljivo. Ko će poverovati kad kažu: ne dirajte Batića ili Koraća, propašće Srbija.

Izborna podrška partija u vladinom bloku svakako nije velika, ali, paradoksalno, baš to osigurava položaj vlade – niko ne sme da napusti čamac. Skupštinska većina se kako izgleda održava zahvaljujući i tome što je zamrznut spor oko toga ko raspolaže poslaničkim mandatima. Savezni ustavni sud je prošlog leta dočekan ponižavajućim epitetima kada je presudio u korist samostalnosti poslanika. Onda je ta samostalnost dobro poslužila za formiranje nove većine, ali pritisak partija da ipak kontrolišu poslanike ne prestaje. Ustavni sud odlučuje se očigledno za korisno razmišljanje i de fakto drži vladu na dlanu.

Takvo stanje u skupštini međutim daje šlagvort „elektorističkim“ partijama kakve su DSS i Nova Srbija da ukazuju na sumnjivi legitimizam parlamenta. Za sada je to samo politički pritisak i ništa više. Dok se Koštunica, koji poslovično sporo odlučuje, za sada zadovoljava neodređenom pretnjom da će jednog dana neka kap prevršiti čašu, impulsivni Velja Ilić najavljuje vanparlamentarnu borbu.

Glavni odbor Nove Srbije potvrdio je u subotu na sednici u Čačku raniju odluku Predsedništva stranke i isključio tri republička poslanika, Dragana Kovačevića iz Čačka, Marka Petrovića iz Kraljeva i Miomira Tadića iz Topole, koji su glasanjem za budžet obezbedili kvorum u Skupštini Srbije. Nakon sednice Glavnog odbora koja je bila zatvorena za javnost, lider NS-a Velimir Ilić je izjavio da ova partija formira „Pokret za 6. oktobar“, koji će u martu organizovati protestni miting ili protestne šetnje kroz Beograd, kao opomenu aktuelnom režimu i koji bi trebalo da krajem juna traži raspisivanje vanrednih izbora ukoliko do tada ne bude donesen novi srpski ustav…

U bazi društva zasad nema velikih kretanja, osim upornog i ogorčenog protesta i marša gladnih u Boru.

Đinđić je u relativno kratkom roku potvrdio svoju većinu u Skupštini Srbije – za glasanje o budžetu i završnom računu, kao i za glasanje za Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenju Ustavne platforme.

NIZ GLASANjA: U narednim danima pored glasanja u Skupštini Jugoslavije za povelju, predstoji nekoliko odmeravanja. Pre odlučivanja o Povelji gotovo da nije bilo neizvesnosti, s obzirom da je crnogorski SNP u crnogorskoj skupštini glasao i za Povelju i za Zakon, a da je u srpskoj skupštini DSS glasao za novi ustavni okvir. Odluka SNP-a da glasa i za Zakon o sprovođenju Povelje u Veću građana činila je odnos malo neizvesnijim, ali iz Skupštine Jugoslavije stizala su uveravanja da će i taj zakon biti usvojen.

Predstoji potom i novo parlamentarno odmeravanje o zakonu o (delegatskom) izboru saveznih poslanika oko čega postoje suprotstavljeni predlozi: DSS predlaže da se poslanici biraju prema proporciji koja proizilazi iz početnog rasporeda poslanika prema partijama, a DS želi da se poslanici biraju prema sadašnjem rasporedu po poslaničkim grupama. To bi značilo da srpska vlada dobije mogućnost da pridobijene disidente iz drugih partija iskoristi za konstituisanje većine i na saveznom nivou. Povelja neodređeno kaže da se poslanici biraju posredno, srazmerno zastupljenosti u Narodnoj Skupštini Srbije i Skupštini Crne Gore.

Po izboru nove savezne vlade, predstoji još nekoliko interesantnih glasanja. Jedno bi moglo da se tiče mesta guvernera Narodne banke Srbije.

Pre toga morao bi da se definiše akcioni plan za unutrašnju ekonomsku harmonizaciju između Srbije i Crne Gore, što će biti prvi test o tome može li funkcionisati nova zajednica.

Po usvajanju Ustavne povelje Srbije i Crne Gore počinje da otkucava sat po kome je rok za usvajanje novog srpskog ustava, šest meseci, dakle krajem juna.

Oko tog ustava u vladajućoj garnituri ima sporova oko načina ustavne revizije, stepena i karaktera decentralizacije Srbije i oko načina izbora i ovlašćenja predsednika Srbije. Predsednik Građanskog saveza Srbije Goran Svilanović se na sednici Glavnog odbora prošle nedelje snažno založio za ustavno definisanje Srbije i njenog mesta u državnoj zajednici. Što se Ustavne povelje tiče, po rečima Dragora Hibera, predstoji njeno nužno svakodnevno popunjavanje – institucionalna izgradnja, preuzimanje, a zatim pretresanje mnogih saveznih zakona.

GSS predlaže da se najpre donese zakon sa ustavnom snagom o načinu donošenja novog ustava, koji bi trebalo da se usvoji dvotrećinskom većinom u Skupštini Srbije. Novi ustav trebalo bi da predloži ustavna komisija, reprezentativno telo koje će obezbediti političku, nacionalnu, teritorijalnu, socijalnu reprezentativnost.

DSS koji insistira na brzom donošenju ustava, međutim ne šalje oštar prigovor zbog najave da bi s raspisivanjem predsedničkih izbora trebalo sačekati dok se ne promeni Ustav. Potpredsednik Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićanin optužio je u prošli petak predsednicu Skupštine Srbije Natašu Mićić da beži od obaveze da u roku od dva meseca od prethodnih, dakle 6. februara, raspiše nove predsedničke izbore; da zakonsku i ustavnu obavezu (raspisivanje izbora) zamenjuje političkim konsultacijama. DSS kaže da v.d. predsednika Nataša Mićić time pokazuje sklonost kršenju zakona i Ustava i da je podređena nalozima premijera Đinđića, a time samu sebe diskvalifikuje i kao predsednika Skupštine i v.d. predsednika Republike.

BEZ PRAVILA: Do promene strukture moći u Srbiji dolazi u trenutku institucionalne krize. I pored jasne i nepromenjene proevropske orijentacije ne vidi se da oko ključnih političkih pitanja postoji potrebna funkcionalna saglasnost. Ključne institucije (predsednik republike, skupština) su invalidni, vlada, oslonjena na vrlo tanak legitimitet, gomila moć. Ne postoji proceduralni konsenzus o pravilima igre.

Umesto rekonstrukcije političkog sistema, rasplamsava se DOS-ovska borba za vlast, što utiče na usporavanje i kočenje političkih promena i na zanemarivanje neodložnih poslova.

Događanja u poslednje dve godine govore da vladajući politički faktori teže ka uključenju u evropski sistem, ali stvarni posao kao da nije ozbiljno započet. Problem možda nije u tome koliki su sporovi taktičke prirode već u tome što pored svečanog zaklinjanja u evropski put, pored marketinške euforije, u Srbiji se još ne radi dovoljno na tehničkim i kadrovskim pripremama za ovaj poduhvat težak kao prokopavanje Sueckog kanala.

Za prethodne kandidate za klub važio je samo sporazum o približavanju; za nas, dakle za zemlje Zapadnog Balkana važe i politički uslovi, dakle mora se raditi na političkoj stabilizaciji i na razvijanju regionalne saradnje. Sve to znači da će ovdašnje političke garniture i dalje biti izložene takozvanoj „politici uslovljavanja“. To praktično znači da će još izvesno vreme svaki zapadni činovnik, da se ne govori o drugim sekretarima ambasada, moći nadmeno da pridikuje i da ponavlja ovu ili onu listu uslova pred inferiornim domaćim akterima.

Ovde će zateći jednu rasklimanu vladajuću koaliciju, institucije u rasulu, raštimanu i raspadajuću vladajuću koaliciju, međusobno denunciranje i naravno, „doušnički serkl“ koji se pomalo raduje tom produženom uslovljavanju. Zateći će manir dezavuisanja institucionalnih odluka, „državni vakuum“, neformalan način odlučivanja – na neodgovarajućem mestu, u sedištu vladajuće koalicije u Skadarliji. Ulični svirači koji su proteklih praznika sakupljani s koca i konopca zvučali su harmoničnije. To se, uostalom, videlo kod mnogih pitanja uključujući tu i veoma dramatično i neizvesno kosovsko pitanje oko koga je prošle nedelje bilo dosta nedopustivih improvizacija.

UBEĐIVAČKA MOĆ: Posao koji čeka naše evropejce je ogroman: u narednim godinama predstoji usaglašavanje sa zakonodavstvom EU-a možda i čitavih 100.000 pravnih akata; studija izvodljivosti EU-a; usklađivanje našeg unutrašnjeg tržišta; analiza uticaja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU-u na našu privredu; analiza dobiti i troškova pristupanja; priprema ekonomije i dug proces reorganizovanja administracije.

Bugarska, na primer, iz svog budžeta svakog meseca izdvaja plate za 650 svojih službenika koji rade na pristupanju Evropskoj uniji. U Sloveniji je na ovom poslu već godinama 4000 ljudi. U Srbiji na približavanju Evropi, sve u svemu, radi možda pedesetak ljudi.

Miroljub Labus, predsednik G17 plus, pre desetak dana predložio je da se pregovara o uspostavljanju konsenzusa ključnih političkih faktora o deset ključnih tema: o nastavku ekonomskih reformi, priključenju Evropskoj uniji međunarodnom položaju zemlje, o nacionalnom pitanju, o odnosima Srbije i Crne Gore, Kosovu, ustavu Srbije, ravnoteži vlasti, demokratiji i pravnoj državi.

Labusov predlog su prihvatili lideri Nove Srbije, koalicije „Šumadija“, DHSS-a, Saveza vojvođanskih Mađara, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. DSS-a je verbalno nagovestio da bi mogao da prihvati inicijativu, ali je taj nagoveštaj obeležen dvema rezervama – da nacionalni konsenzus ne treba uspostavljati na nivou koalicije nego u Skupštini i da se ne može oživeti nešto što je davno mrtvo (DOS).

DS je ispoljio rezerve bilo zbog sumnje da se Labus tim predlogom politički promoviše, bilo u sigurnom uverenju da vlada ima većinu, da njena strana nije kriva što konsenzusa nema itd.

Slaviša Orlović s Fakulteta političkih nauka (Pres klub 3. februara) prilično je skeptičan: Labusovo obećanje da će pomiriti Koštunicu i Đinđića teško je ispuniti, a ta relacija je kičma demokratskog bloka. Inicijatori tog pomirenja su bili ili jesu u sukobu sa obe suprotstavljene strane: sa DSS-om (Koštunicom) oko izbora predsednika Republike Srbije; sa DS-om (Đinđićem) izlaskom Labusa iz DS-a i kroz sukob Đinđić–Labus. Uloga posrednika (pomiritelja) gotovo da nije moguća nekome od domaćih političara (ranije inicijative Mićunovića, Labusa i Svilanovića, a i Demokratske alternativa su propale). Pokazalo se da stranci (Solana, Montgomeri) imaju „veću ubeđivačku moć“…