Tehnologija vladanja, ljubavi i straha

O tehnici vladanja Josipa Broza Tita saznao sam ponešto 25. juna 1974. godine sa najmerodavnijeg mesta – od njega samog. Bio sam prevodilac na njegovom prvom sastanku sa upravo izabranim kancelarom Savezne Republike Nemačke Helmutom Šmitom. Nemac je insistirao da se razgovor vodi u četiri oka. Zastao sam na vratima nesiguran da li su isključeni i prevodioci, ali mi je Tito mahnuo da uđem, pa se razgovor vodio u „osam očiju“, prisustvovao je i Šmitov saradnik. Domaćin je rekao da je tek preuzeo dužnost i zamolio iskusnog jugoslovenskog šefa države da mu ispriča kako počinje dan, šta prvo čini, kako priprema odluke, kako vodi državne poslove, kako provodi slododno vreme – kako vlada. Tito mu je rekao da prvo čita novine, ne pripremljene isečke, nego cele novine, zatim sa najbližim saradnicima iz svog kabineta proverava dnevni program. Naglasio je da uvek želi da čuje što više mišljenja, da nikada ne upada u reč sagovornicima, da sebi daje vreme za donošenje odluka. Tek posle toga su načeti državnički poslovi.

Zabeleške o tom razgovoru izdiktirao sam direktno Titovom daktilografu. Iako je bio član delegacije, nije ih dobio ni savezni sekretar za inostrane poslove Miloš Minić, koji se zbog toga naljutio.

SASLUŠAJ PA PRESUDI

O Titu je napisano stotinak knjiga, jedna pod naslovom Tito – tehnologija vlasti autora Koste Čavoškog, žestokog protivnika režima koji opisuje. Među najbitnijima su dela Blaže Mandića, koji je četvrt veka bio u predsednikovom kabinetu, imao pristup, pa i pravo da jezički rediguje sve što će Tito javno izgovoriti i što će se arhivirati. Ja ovde pišem isključivo o tome što sam lično saznao, a to znači o vremenu od sredine šezdesetih godina prošlog veka do Titove smrti 1980. godine. Nema sumnje da je njegov način vladanja neposredno posle pobede u Drugom svetskom ratu bio drugačiji, daleko suroviji nego u periodu o kome ja govorim.

Navešću primere koji pokazuju kako je Tito staloženo donosio odluke, tek kada bi sagledao stvari sa svih strana. Zbog velikih studentskih nemira 1968. godine, Tito je 9. juna sazvao sastanak najvišeg državnog i partijskog rukovodstva, jer se bunt pretvorio u društvenu krizu. Celo prepodne slušao je različita izlaganja, davao reč drugima, sam nije ništa rekao i zakazao nastavak sastanka za poslepodne. U to vreme televizija je radila sa, za današnje pojmove, zastarelim sredstvima, pa je tadašnji novinar RTS-a Duško Mitević rekao Titu da njegovu izjavu mora da snimi ranije ako želi da bude emitovana u 19.30 u Dnevniku. Tito je u četiri posle podne pred kamerama održao govor u kome je priznao svoju grešku, dao studentima za pravo i zamolio ih da odu kućama. Titov govor je već bio zabeležen kada je sastanak nastavljen; naravno da je donet zaključak koji potvrđuje ono što je već snimio za televizuju iako je na prepodnevnom zasedanju bilo i predloga da milicija upadne na Univerzitet i pohapsi vođe studentskog protesta. Kada je Titov govor emitovan, studenti su naivno slavili veliku pobedu. Mitević mi je kasnije ispričao da je, pošto su kamere i mikrofoni bili isključeni, Tito promrmljao nešto kao: „Tako se to radi kada se ne hapsi na vreme“.

Drugi primer: Pre nego što će naterati na odstupanje hrvatsko partijsko rukovodstvo koje se za njegov ukus ponašalo isuviše nacionalistički – masovni pokret s početka sedamdesetih godina prošlog veka koji je zapamćen kao MASPOK ili „Hrvatsko proleće“ – on je u Karađorđevu 30. novembra 1971. godine dvadeset sati dozvoljavao tadašnjoj predsedavajućoj Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske Savki Dabčević-Kučar, hrvatskom članu predsedništva Izvršnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije Miki Tripalu i ostalima da se pravdaju, strpljivo ih saslušao i poslao na spavanje. Ujutro ih je ponovo okupio i presudio da treba da se odreknu svih partijskih i državnih funkcija.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Godinu dana kasnije, 1972, došlo je do ozbiljnog neslaganja unutar srpskog rukovodstva oličenog u predsedniku Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Marku Nikeziću i sekretarki Saveza komunista Srbije Latinki Perović sa jedne i srpskog člana predsedništva SFRJ Draže Markovića sa druge strane. Radilo se, pre svega, o političkom otvaranju, tada nazvanom „liberalizam“, o ekonomiji, ali i o srpskom nacionalnom pitanju. Teška diskusija se vodila od 9. do 12. oktobra 1972. godine. Onda je Tito rekao kako mora da razmisli i da će sazvati novi sastanak. Posle je jednom prilikom mađarskom rukovodiocu Janošu Kadaru ispričao da je njegovo mišljenje tih dana ostalo u manjini. Novi sastanak je zakazan za 16. oktobar. Tito je tada od „liberala“ Nikezića i Perovićeve zatražio da podnesu ostavku, što su oni disciplinovano učinili. Ostavku su, međutim, podneli i njihovi istomišljenici Koča Popović, tada potpredsednik Republike, i savezni sekretar za inostrane poslove Mirko Tepavac. Tepavac je u svojim memoarima napisao da ga je Tito odgovarao od tog poteza i na kraju otpustio rečima: „Zar me i ti napuštaš?“

Tito nikada nije presecao na prvu loptu, davao je sebi vremena, ali kad bio doneo odluku, bila je neupitna. Njegova harizma bila je tako velika, njegov autoritet toliki, da bi zaključak, koji bi na kraju izneo, bio konačan. Naglašavam da je to bilo utemeljeno u tadašnjem Ustavu, u kome je on kao predsednik SFRJ imao pravo da odlučuje, a sa činom maršala bio je i vrhovni komandant.

Bitna karakteristika njegove vladavine bila je da druge pusti da kažu šta misle, pa tek onda da donese presudu. Zapažao sam taj stil i na sastancima sa stranim državnicima i delegacijama. Nikad ne bi prvi iznosio svoje mišljenje. Prepuštao je reč drugima, ako bi razgovor zamro postavljao bi pitanja, vidno se zabavljao kad bi se neki član njegove delegacije posvađao sa partnerima sa druge strane stola. Međutim, kad bi i na takvim sastancima na kraju progovorio, to bi bio jasno izgovoren zaključak i niko ništa više ne bi rekao, ne bi ni komentarisao, pa ni sa njim ravnopravni ili moćniji partneri.

STRAH I LJUBAV

O teoriji vladanja postoji bezbroj značajnih dela, prvo bitno je Politea grčkog filozofa Platona, naslov obično prevodimo kao Država. Napisana je između 431. i 404. godine pre nove ere. Prema Platonovim idejama, idealna država treba da bude autoritarna i sa strogom hijerarhijom, ona je važnija od individualnih sloboda. Organizacija je staleška, na čelu stoje „mudraci“ koji upravljaju. Drugi stalež su ratnici koji brane državu ne samo od spoljnog neprijatelja, već i njen poredak. Na trećem mestu su zemljoradnici i zanatlije – radnici kao pojam još nisu postojali – a postojanje robova je za Platona prirodno.

U kontekstu načina vladanja državom, verovatno najčešće se pominje knjiga Vladalac Nikola Makijavelija objavljena 1527. godine u Firenci. Posvećena je Lorencu de Medičiju, u to vreme praktično, iako ne formalno, vladaru bogate Firentinske države. Makijaveli je zapravo sebe hteo da preporuči za neku dobru državnu službu, ali je taj spis proslavljen mnogo kasnije, kada se činilo da su se mnogi vladari 20. veka ponašali po njegovom učenju, iako ne znam ko je od njih tu knjigu uopšte pročitao. Sigurno znamo ju je pročitao Musolini, jer se time hvalio.

Tito je svakako dobro proučio Marksa i marksističke filozofe i voleo da na tu temu diskutuje, ali koliko ja znam, nikada nije pomenuo ni Platona ni Makijevelija. Ne bih isključio da ih je u hotelu „Luks“ u Moskvi čitao. U Kući cveća, u okviru Muzeja Jugoslavije, čuva se Titova lična biblioteka. Neko bi mogao da proveri da li tamo postoje dela Platona i Makijavelija, modernim tehnološkim metodama bi moglo da se utvrdi i da li ih je zaista imao u rukama.

Šta je Makijaveli savetovao vladarima? „Ako se unapred predvide nemiri, lakše se može naći leka, a ako se čeka da se zlo približi i uzdrma stanje, pretvoriće se u neizlečvu boljku.“ Znači: angažovati obaveštajne službe, pa hapsiti ili ubijati na vreme.

Ili: „Mudar vladalac mora da izmisli način uprave pod kojom bi njegovi podanici uvek i u svako vreme osećali potrebu za državom i za njim.“ Zvuči poznato, zar ne?

Za mene je ipak najbitnije: „Da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje?… Najbolje bi bilo i jedno i drugo, ali pošto je teško te osobine sjediniti, sigurno je bolje da te se plaše, nego da te vole.“ Makijavelija sam citirao u prevodu B. Jankovića.

Tito je sigurno težio da ga istovremeno vole i da ga se po potrebi boje.

DRŽANJE GOVORA

I govori koje lica na vladajućem položaju u raznim prilikama drže spadaju u tehniku vladanja. Svakom od njih takve govore pripremaju stručni timovi, konačan tekst predlažu saradnici od poverenja, „duhovi“, tako je nastao pojam Ghostwriter. Pitao sam Vilija Branta, koji je bio poznat novinar pre nego što se profesionalno posvetio politici, kako se osećao kad su mu drugi pisali govore. Odgovorio mi je da se osećao loše, ali da drugačije više nije moglo jer nije imao vremena da ih sam piše i dodao da bi on makar pre nego što bi ga izgovorio pročitao govor i dodavao po neku svoju rečenicu. Nije izdržao da ne doda ironično na račun svog naslednika na kancelarskoj funkciji: „A Šmit i ne zna šta čita niti razume o čemu se radi…“

Učestvovao sam u timu koji je pripremao Titov govor na sastanku na vhu Nesvrstanih u Havani 1979. godine. Prvo sam sakupljao sva mišljenja u Ministarstvu inostranih poslova i pokušao da ih sažmem. Zatim je to proveravao zamenik ministra inostranih poslova Budimir Lončar. Potom je redigovao ministar inostranih poslova Jože Vrhovec. Na kraju smo tekst „branili“ pred dvojicom članova Predsedništva SFRJ. Ništa od naših ideja nije ušlo u govor koji je Tito održao.

Tito je bio loš govornik. Mislim da je to znao, a znam da je mrzeo javne govore i nastupe. Rekao je jednom prilikom da pri susretu sa masama voli da „improvizira“, da se samo onda oseća dobro. Jednom sam doživeo, a čuo da se to više puta događalo, kako bi pre nego što bi održao neki govor bacio pogled na to što su mu napisali, smotao papire u džep i počeo da improvizuje na duhovit način, da pravi viceve. U takvim prilikama bio bi odličan.

Smatrao je da takvih govora ne sme da bude previše da ne bi dosadio ljudima, ali protokol ga je stalno nagovarao da se obraća javnosti, organizatori ovoga ili onoga su ga molili, pozivali, a što je bio stariji sve je češće popuštao. On je više voleo da se meša sa ljudima i da neposredno razgovara sa njima.

PREDSEDNIŠTVO SFRJ

Titov autoritet među najvišim funkcionerima Jugoslavije bio je potkrepljen i time što je i po godinama bio stariji od njih. Jedini izuzetak bio je Moša Pijade, ali on je relativno rano preminuo. Nije slučajno što su ga intimniji saradnici oslovljavali neposredno sa „Stari“ ili „druže Stari“. Narodni heroj i kasnije predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stambolić to je prokomentarisao: „Bio je među nama kao orao među kokoškama.“ Valja zapaziti da posle obračuna sa Milovanom Đilasom više nikada nije javno vređao saradnike, nije ih omalovažavao, jer je znao da bi time rušio a ne povećavao svoj autoritet.

Kako niko od saradnika ne bi stekao isuviše uticaja, striktno je uvedeno pravilo da se ni na jednoj funkciji ne sme ostati duže od dva mandata. U tome se preterivalo, odlični direktori bili bi smenjvani, a mogli da ostanu samo kao savetnici u preduzeću koje su podigli. Doživotno je na svojoj poziciji mogao da ostane samo Tito.

Sam je pripremao kako da se nastavi kontinuitet vlasti posle njegove smrti. Članovi Presedništva države, po jedan iz svake od šest republika, dve autonomne pokrajine i vojske, birali bi potpredsednika na mandat od jedne godine, predstavnik vojske to nije mogao da postane. U slučaju Titove smrti, potpredsednik bi automatski preuzeo mesto predsednika. Dobro se sećam trenutka kad je ubrzo nakon vesti o Titovoj smrti uživo na televiziji prenet sastanak predsedništva na kome je potpredsednik Lazar Koliševski pomalo drhtavim glasom izrekao da on postaje predsednik Predsedništva Jugoslavije. Tada sam pomislio: Eto, funkcioniše! Ubrzo se pokazalo koliko sam pogrešio.