Tegobe života i svrsishodna političnost

Život jeste težak i dobro dođe svaka moguća uteha; a lepota utehe može se pronaći i u sinhronicitetima, doduše prevashodno kada oni ukazuju na nešto dovoljno valjano ili kada mogu biti prepoznati barem kao vesnici dobrih vesti koje nas čekaju u doglednoj budućnosti. Jedan generacijsko-filmsko-filmofilski sinhronicitet zvuči i glasi ovako – na ovojesenjem Festivalu američkog nezavisnog filma Indie-go u beogradskom Domu omladine prikazano je i dugometražno ostvarenje Dobra devojka (Good One), kojim je u domenu dugometražnog i očigledno niskobudžetskog filma debitovala Indija Donaldson. Ovaj film zauzima zapažene pozicije na listama kritičara i kritičarskih udruženja, a posebno je zanimljivo što se Donaldsonova odlučila da u Dobroj devojci poriv za aktivizmom, koji se nekako prirodno poistovećuje sa mladim filmom, posebno onim arthaus profila, veže prevashodno za motiv krhkosti mentalnog zdravlja.

U filmu značajnu rolu (jednu od tri glavne) tumači Džejms Legros, prepoznatljivo i pouzdano ime američkog nezavisnog filma više od tri poslednje decenije; istini za volju i poštenja radi, moramo navesti i da je Indija kćerka australijskog i američkog reditelja Rodžera Donaldsona (Baunti, Bez izlaza, Koktel, Beli pesak, Vrste, Pljačka banke…), što joj je svakako barem u izvesnoj meri olakšalo put ka ovom prvencu. Na tragu priče o još jednom oglednom primeru sinhroniciteta (u sferi filma i popularne kulture) imamo friški srpski mladi film Sunce nikad više, kojim je na polju celovečernjih igranih filmskih dela debitovao baš mladi ovdašnji reditelj David Jovanović. Narečeni aktivizam je, u vezi sa ovim podnebljem i ovim našim neveselim pa i očajnim sada, u njegovom prvencu oličen u konkretizovanoj borbi za ekološki, ali pre svega i puko egzistencijalni i biološki opstanak onih koji žive i kako-tako se bore i batrgaju da opstanu na ovim prostorima. Na stranu te uslovljenosti ipak udaljenih kultura i društvenih specifikuma, pomenimo još da tamo gde Indija Donaldson poseže za revitalizacijom baštine američkog mamblkor filma (uz podosta dodatnog sinematskog rafinmana, primerenog sadašnjem trenutku, dakle, petnaest godina nakon udarne najezde mamblokor ostvarenja u SAD), David Jovanović bira naturalizam, uz naglašenu estetizaciju kao vidan ukras, što Sunce nikad više konsekventno smešta u zabat savremenog arthaus/festivalskog filma. A napomenućemo da i u ovom srpskom filmu imamo podršku iskusnih glumaca (Svetozar Cvetković, Nataša Marković, Radovan Miljanić, a tu je i dalje mladi ali već zapaženi i traženi Joakim Tasić).

Kvalitativno, film Indije Donaldson u toj iznuđenoj i kanda izlišnoj usporedbi prednjači, što naravno ne znači da Jovanovićev film (inače, u smislu svetske premijere, prikazan u zvaničnom programu festivala u Talinu, dok je srpsku imao u segmentu “Hrabri Balkan” 30. Festivala autorskog filma u Beogradu) nema šta da ponudi i kaže.

Na nivou verovatno namerno oskudnijeg zapleta, ovaj film donosi priču o burnom periodu u životu mališana stasavajućeg u porodici koja živi na obodu rudarskog basena u borskom kraju, sa stalnom pretnjom preseljenja, odnosno možda i nužne prodaje kuće i domaćinstva investitoru što bi, po prirodi svoje biti, da se širi i napreduje. Time Sunce nikad više zvanično postaje prvi film koji se bavi temom takozvane žrtvovane teritorije. To svakako jeste potentan motiv, aktivistički relevantan, a u svojoj suštini i filmičan. Doduše, moramo da pomenemo da se ovo Sunce… onda bavi užasima reindustrijalizacije, dok se, recimo, Makavejevljev Čovek nije ‘tica, u dovoljno lako i brzo zametljivoj dubini kadra, bavio podtemom industrijalizacije upravo tog geografskog kutka Srbije. Ovde vredi zastati i istaći da je mladi David Jovanović pre par godina bio i producent dugometražnog debija svoje koleginice Nine Ognjanović Ovuda će proći put, koji se doticao i problema slične vrste – ovovekovne remodernizacije prostora i zajednica čijim žiteljima nešto baš i nije do toga, premda su svesni da je to definitivno prevratnički trenutak u njihovim životima. I dok je Nina Ognjanović stilsko ishodište u aspektu izraza našla u začudnoj i apsurdističkoj komediji ovdašnjih dominatnih naravi, Jovanović pitanja života civila pod teškom i zlokobnom senkom nanovo povampirenog (a bez daljeg diskutabilnog) rudarenja u ovom svom filmu iščitava u ključu drame o sazrevanju, naglasimo i to, po ubrzanom postupku.

Ulozi su u ovoj postavci krupni, a manevarski prostor za slobodu i slobodno delanje možda i nepovratno skučen; suzimo li vizir na porodicu koja je u pripovednom fokusu ove ipak šire društvene hronike, stvari otprilike stoje ovako: otac bi da ostane na svojoj zemlji (otud i donkihotovsko insistiranje na izgradnji plastenika koji će, dakle, plodove dati tek kad za imanje i njihove živote tamo bude i zvanično i konačno prekasno), majka bi da se sve proda dok je cena još povoljna, a dečak bi naprosto, koliko god je to još moguće, da spoznaje i izučava svet koji tek počinje da mu se u svojoj punoći otvara pred znatiželjnjim i, dabome, poštenim očima. Osim toga, pratimo i dinamiku života zajednice pred manje-više istim iskušenjima, a tu atmosferu, označimo je tom sintagmom, borbenog defetizma, onih još neumrlih/nesuzbijenih damara koji nagone na nov pokušaj odbrane pred kanda neumitnim, čak i kad je za to evidentno prekasno, možemo posmatrati i kao svojevrsnu varijaciju na podmotiv poznat iz istorije filma – ponajpre iz nasleđa vesterna; s tim u vezi, Sunce nikad više moglo bi se označiti i kao balkanski/istočnoevropski istern, doduše nedvosmisleno dramski lišen akcionih segmenata i akcijaškog zamaha. Naglasak je upravo na tom neizbežnom rvanju sa teškim opterećenjem fatumske lutrije, a taj ugao gledanja na dramu o(p)stanka u grčevitom pokušaju univerzalno je razumljiv i prisutan u životu koji je dobrim delom proveden u potrazi za suštinskom i što opipljivijom slobodom izbora i donošenja što slobodnijih odluka. To navodi na asocijaciju na, na primer, ono što zatičemo kao deo egzistencijalne, duševne i duhovne borbe koju bije Roz, glavna junakinja kratkog romana Rojal Roz autora Nikole Matjea (prevela Olja Petronić, ove godine objavila Akademska knjiga): “Roz je imala utisak da su mnoge odluke donete protiv njene volje. Logika ‘iz dana u dan’ učinila je svoje i svaka promena bila je rezultat kompromisa, umora ili učtivosti. Kada se sve uzme u obzir, taj zakon inercije, kotrljanja niz padinu, bio je dovoljan da objasni gotovo sve”.

Imajući u vidu nedvosmisleno naglašen naturalistički izraz kao okvirni pristup (istina, vešto i promišljeno, kao i krajnje prikladno oneobičen upečatljivom likovnošću filmske slike i uplivom dodatnog kolorita na nju, a što je zasluga direktora fotografije Mladena Teofilovića i koloriste Nikole Marinkovića, koji su za svoja postignuća na ovom filmu nagrađeni upravo na 30. FAF-u), zanimljivo je da Sunce… najjači utisak ipak ostavlja kada zađe u “vode” apstraktnijeg, lirskog i eteričnog. Mora se priznati da priča sporije i uz vidnija oklevanja ulazi u poželjan ritam, da raspoloživa minutaža (a ovo je još jedan od manje ili više samoniklih mladih filmova, nastalih i uprkos aktuelnim okolnostima u srpskoj kinematografiji) ne pruža dovoljno prostora da se dostigne uvek dobrodošao i pun emocionalni krešendo…

Međutim, mladom i, ovde je to naprosto nesporno, hrabrom filmu ima se suditi po nešto drugačijim i blažim aršinima nego boljestojećim ili, daleko bilo, državotvornim produkcijama i njihovim ostvarenjima. Sunce nikad više je u svoj toj svojoj razbarušenosti zdrav i prav argument u prilog tezi o nepokolebljivoj vitalnosti mladog srpskog filma, tim pre što jasno problematizuje tegobu života u atarima pomenutih žrtvovanih teritorija, čime je, povrh svega ostalog, obezbeđena i dimenzija svrsihodne političnosti, a što onda možda otvara novo tematsko-motivsko poglavlje u savremenom srpskom filmu. A pored toga, kao što je slučaj i sa Dobrom devojkom Indije Donaldson, i Jovanovićevo Sunce… pri krajnjem svođenju računa jeste validan i dovoljno uverljiv zalog za budućnost i buduća dela svog autora, koji je tek na početku stvaralačkog puta.